MILOŠ PEROVIĆ: Deca kukuruza

Povodom napada na Dinka Gruhonjića: Otići odavde zauvek ili se braniti od fašističkog ološa svim raspoloživim sredstvima

25. nov 2020

Ne znam da li se još neko seća treš horor filma Deca kukuruza iz 1984. godine snimljenog prema kratkoj priči Stivena Kinga? Mi koji smo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka imali tu nesreću da kao pasionirani članovi video klubova pogledamo gomilu smeća holivudske B, C i D produkcije, dobro se sećamo ovog morbidnog filmskog dela. Naime, sva deca u imaginarnom selu u američkoj pripizdini organizovana su u religijski kult s namerom da osiguraju uspešnu žetvu kukuruza tako što će pobiti sve odrasle stanovnike.

Njih je na genocidnu nakanu navelo delovanje višeg bića zvanog “Onaj koji hodi iza redova”. Ono je preko svog izaslanika na zemlji decu namamilo da se brutalno obračunaju sa svojim odraslim rođacima i sugrađanima. Uzroke ove pojave scenarista locira bližoj prošlosti pripizdine. Bila je to duboko zaostala i zapostavljena naseobina u kojoj je propadalo sve osim lokalne crkve. Ostavljeno bez svih životnih perspektiva, stanovništvo se vezalo za versku zajednicu. Deci su davali biblijska imena umesto savremenih. Čitava duhovna delatnost lokalnog stanovništva bila je centrirana oko molitve za uspešnu žetvu koja bi im obezbedila puku egzistenciju. Nakon što takva rabota nije davala rezultate, omladina se radikalizovala i odlučila da stvar uzme u svoje ruke, vođena naumom zlog višeg entiteta. Gledajući ovaj kinematografski treš kao vršnjak njegovih glavnih aktera početkom poslednje decenije 20. veka, nisam ni slutio da će morbidna Kingova fikcija ubrzo postati surova realnost zemlje i grada u kom živim.

Izašavši iz ulaza jutros bio sam u prilici da vidim kako deluju naša deca kukuruza. Pažnju su mi privukli sveže iscrtani nacistički simboli na ulazu susedne zgrade, smeštene tačno između rahmetli video klubova “Stuba” i “Azra”. Kao neko ko je veći deo života posvetio borbi protiv fašizma u duboko fašizovanom društvu, razvio sam povećanu moć zapažanja keltskih krstova, kolovrata, afrikanera i ostalih simbola kojima se kite pristalice ove ideologije. Kada sam video koji je ulaz u pitanju, odmah sam pomislio da su ga malomnici “ukrasili” kako bi poslali poruku Dinku Gruhonjiću.

Rukopis počinioca poznat mi je od ranije. U moru fašističkih grafita koji su u poslednje vreme preplavili Liman prepoznaju se samo dva rukopisa, što znači da su dva balavca kvart pretvorila u fašistički Diznilend. Međutim, sudeći po odsustvu reakcije lokalnog stanovništva, reklo bi se da to nikom ne smeta. Približivši se da fotografišem tu govnariju video sam da su deca kukuruza poručila “pizdo ustaška ovo nije tvoj grad ni zemlja”. Da ne bude zabune kome su i zašto upućene ove poruke, ispisano je i “Ratko Mladić srpski heroj”. Više nije bilo dvojbe da je meta mladih fašista Dinko. Nedavno je objavio članak na portalu Voice u kom je dokumentovao desetine grafita u slavu ratnog zločinca Ratka Mladića koji su prethodnih meseci ispisani po našem, i drugim novosadskim kvartovima.

Dinko Gruhonjić je godinama na meti lokalnih desničara, nacionalista i fašista. Ne mogu da mu oproste doslednu kritiku ideologije koja je dovela do ruba egzistencije najveći deo pripadnika nacije u koju se zaklinju. Posebno ne mogu da mu oproste što je jedan od najdoslednijih i najboljih novinara u bližoj (a i daljoj) istoriji Novog Sada. Svojim se intelektualnim poštenjem izdigao iz malograđanske novosadske močvare koja nikada nikom nije oprostila istupanje iz prosečnosti koju je postavila za vlastitu meru stvari. Prećeno je Dinku nebrojeno puta zbog toga. Mnogi je srpski div-junak iz fotelje upućivao mentalne otrove Gruhonjiću posredstvom optičkih kablova internet mreže.

Međutim, do danas se nije dešavalo da lokalna desničarska ološ ostavi svoj otrov na ulazu zgrade u kojoj živi, poručujući mu da znaju gde živi. Nije se to dešavalo čak ni onda kada je banda neonacista predvođena Goranom Davidovićem Firerom upala na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu gde su pretili učesnicima tribine, posebno profesoru Milenku Peroviću. Da je bilo samo do uprave Filozofskog fakulteta i većeg dela nastavnika ove ugledne institucije, ovaj slučaj bi brzo bio zaboravljen. Srećom, tribini je prisustvovao i Dinko – tada i sada i novinar agencije Beta – koji je blagovremeno obavestio javnost o ovom događaju. Da nije bilo njega, šira javnost verovatno nikada ne bi saznala za novosadsko neonacističko podzemlje i Nacionalni stroj. Posebno zbog toga je navukao na sebe bes i mržnju lokalne fašističke bagre i njihovih mentora iz državnih struktura. U godinama koje su usledile, tabloidi bliski nacionalističkim vlastima u Srbiji Dinka su zvali Sabahudin. Baš onako kako ga je prvi nazvao Davidović Firer u svojoj tzv. knjizi. S obzirom na navedeno, nameće se pitanje zašto je baš sada obeležena Dinkova kuća, baš onako kako su fašisti obeležavali kuće pripadnika nepoželjne nacije u praskozorje ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije? Zašto se baš sada balava fašistička deca kukuruza osetila dovoljno moćnom i bahatom da ovako preti uglednom novinaru i univerzitetskom profesoru?

Ovo pitanje može da postavi samo neko potpuno nesvestan u kakvom gradu i kakvom društvu živi. Od kada se Srbija “nacionalno osvestila” i oslobodila “komunističkog mraka”, pa krenula u pohod za “ujedinjenje srpskih zemalja” – izgubila je gotovo milion stanovnika. Prema popisu iz 1991. godine u Srbiji (bez Kosova i Metohije) je živelo 7.822.795 ljudi. Kako se navodi u izveštaju Svetske banke (koja jedina saopštava precizne demografske podatke o srpskom društvu) iz ove godine, u Srbiji je 2019. godine živelo 6.944.975 stanovnika. Prosečno je godišnji negativni prirodni priraštaj u periodu od 2005. do 2018. godine iznosio 35.433 ljudi. To znači da u državi Srbiji godišnje umre gotovo 40.000 ljudi više nego što ih se rodi. Republički zavod za statistiku navodi da je u prvih deset meseci 2019. godine rođeno 53.083, dok je umrlih bilo 93.000. Migracionim saldom (razlikom između onih koji su se iselili i onih koji su se uselili u zemlju) je Srbija u prethodnoj deceniji gubila između 20.000 i 30.000 ljudi godišnje. To znači da zbirom negativnog prirodnog priraštaja i migracionog salda Srbija godišnje izgubi između 55.000 i 70.000 stanovnika. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će 2050. godine imati 5,79 miliona stanovnika. Ne postoji precizniji količnik učinka velikosrpskog nacionalizma u prethodne tri decenije, čak i ukoliko po strani ostavimo dramatičan pad životnog standarda u istom periodu. Ne postoji ni slikovitiji opis ljubavi nacionalista za vlastitu naciju. No, ne uzbuđuje to naše nacionalne pregaoce dok god se klepa društvena i državna svojina i živi u iluziji vlastite veličine.

Dok Srbija pod vlašću nacionalista demografski umire, rastu jedino Beograd i Novi Sad kao mesta u kojima je koncentrisan gotovo celokupan kapital siromašne balkanske državice sa pretenzijom regionalnog hegemona. Novi Sad se gotovo udvostručio od početka ratova na eks jugoslovenskom prostoru. On je danas igračka u rukama nacionalističkih kleptokrata u strukturama gradske vlasti, “nacionalno svesnih” inteligenata, organizovanog kriminala, investitorskog urbanizma i kulturnih menadžera koji su gradski sektor kulture pretvorili u festivalsko vašarište za pranje kapitala. Vršeći sistematski urbicid ova je kriminalna klika od Novog Sada učinila nepodnošljivo mesto za život. Nagurala je ona stambenu zgradu svugde gde je mogla, ne hajući za kvalitet života svojih sugrađana, baš kao što ni nekadašnja nomenklatura nije marila za njihove živote šaljući ih u ratove za svete srpske zemlje. Dilujući nacionalistički opijum ova je nomenklatura privatizovala nekad moćnu privredu Srbije koju su joj ostavili zločinački komunisti, čineći od sebe novu kapitalističku klasu, a od ostatka građana materijalne i duhovne siromahe koji neprestano dolaze po novu turu nacionalističkog opijuma. Ljudi koji su rođeni na početku rata u bivšoj Jugoslaviji danas imaju 30 godina. Od kad su rođeni ne poznaju ništa drugo sem materijalne bede i eksploatacije uvijene u oblandu nacionalizma i sulude priče o veličini vlastite nacije. Bez ikakve životne perspektive, opravdano besni, uzroke bede u kojoj žive oni nalaze van zajednice u kojoj žive, a ne u njoj samoj. Kako usled kontinuiranog propadanja više nema sredstava za dobar rat sa susedima, može da prođe i istrebljenje svih onih u vlastitoj zajednici koji se ne slažu sa vladajućim fašističkim narativom, a imaju hrabrosti da to javno iskazuju. Zato su nacionalizam, rasizam i fašizam najpoželjnije sredstvo vladajuće klase za kontrolu masa u periodima ekonomske krize. A ekonomska je kriza, kao što je poznato, permanentno stanje stvari u državi Srbiji.

Baš kao što je u onoj američkoj pripizdini s početka priče zatucanost lokalne zajednice uspela da proizvede još zatucaniju omladinu, tako i nacionalistička pripizdina u kojoj živimo proizvodi decu koja su radikalnija, konzervativnija i bahatija od svojih roditelja. U postojećem nacionalističkom društvenom konsenzusu od kog ne odstupa gotovo nijedan politički, medijski i duhovni subjekat u državi Srbiji, postalo je naivno nadati se pozitivnoj promeni. Međutim, ovo nije više borba za promenu društva. Ovo postaje borba za goli fizički opstanak. Zato se pred sve antifašiste u ovoj zemlji postavljaju samo dve opcije – otići odavde zauvek ili se braniti od fašističkog ološa svim raspoloživim sredstvima. Šta god da odlučite – niste pogrešili. Ukoliko ste odlučili da ostanete, poslednja je ura da se organizujemo.

autor je sociolog iz Novog Sada

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovely Jubbly
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga