MILIVOJ BEŠLIN: Teniskim laktom na Crnu Goru

Srpski nacionalizam i država Srbija, svesrdno podržani od diktature iz Kremlja, povukli su svoj najteži adut – podršku tenisera Novaka Đokovića

21. mar 2020

Situacija sa korona virusom u svetu postaje ozbiljnija, ali srpski litijaši po crnogorskim gradovima – makar im se tako čini na osnovu izjava sveštenika – imaju posebnu vrstu imuniteta. Biće da nije povezano sa natprirodnim pojavama, već je reč o ogromnom broju prisilno dovedene dece na litijaške demonstracije, a do sada je utvrđeno da su deca u značajnom procentu otpornija na ovaj virus u odnosu na starije.

NAJTEŽI ADUTI

Ako čarobna pravoslavno-svetosavska vakcina protiv korona virusa i postoji, ona, očigledno, ne daje otpornost na glupost. Da je pameti, ne bi se desile dve izjave koje su privukle pažnju javnosti, a očito su date sa ciljem podizanja tenzije i sa jasnom namerom da se udahne novi elan već posustalim litijaškim podvižnicima.

Srpski nacionalizam i država Srbija, svesrdno podržani od diktature iz Kremlja, povukli su svoj najteži adut – podršku tenisera Novaka Đokovića.

Drugi gest je bila izjava srpskog patrijarha Irineja Gavrilovića u kojoj, pod vidom lažne zabrinutosti, poziva na nasilje i prolivanje krvi u Crnoj Gori. Ekstremistički, stupidno i nedostojno, ali očekivano od crkvenog poglavara koji je uporedio Jasenovac i Porto Montenegro.

Uostalom, SPC je jednom u svojoj „800 godina“ dugoj istoriji, koja je započela konstituisanjem 1920. godine, već organizovala tzv. „krvave litije“ po Beogradu (1937), kako bi oborila postignuti sporazum Kraljevine Jugoslavije sa Vatikanom. Priziva Irinej krvave litije i danas u Crnoj Gori.

Kažu da su srećna ona društva u kojima svako radi svoj posao i govori o temama za koje je stručan. U prilog tome, pažnju privlači odgovor na besmisleno novinarsko pitanje upućeno nemačkom fudbalskom treneru na temu korona virusa.

Odgovor neponovljivog Jirgena Klopa bi trebalo šire citirati i njime objasniti zbog čega je nemačko društvo jedno od najuspešnijih (i najsrećnijih), a naša društva sve suprotno. Dakle, na direktno pitanje da komentariše korona virus, nemački trener je rekao: „Ne volim kada o važnim stvarima u životu postaje važno mišljenje fudbalskog trenera. Stvarno ne razumem jer o tom pitanju isto znamo i vi i ja. Nije važno šta poznati ljudi misle i kažu. Ne mogu o tome da pričaju ljudi koji o tome ne znaju ništa, kao što sam ja… Politika, korona virus, zašto bih ja govorio o tome?“ Tako Nemac i veoma uspešan trener, pre toga reprezentativac.

ĐOKOVIĆEVA DOSLJEDNOST

Sa druge strane, svetski šampion u tenisu, Novak Đoković, ničim izazvan, piše na svom Fejsbuk profilu: ,,Pozdrav i podrška za bratski narod u Crnoj Gori“, uz jednu od litijaških fotografija.

Ova prosta proširena rečenica ne ostavlja dilemu o tome da je Novak Đoković želeo da se umeša u politička zbivanja i da podrži sve one vrednosti kojima nije sklon u vlastitom životu. On sam ne živi i ne radi po merilima izmaštanog srednjovekovlja, daleko je u ličnom životu od svakog ultrakonzervativizma itd.

Ipak, nameću se i pitanja, zbog čega Đoković nije podržao masovne građanske proteste u Beogradu i drugim gradovima Srbije koji su mesecima trajali protiv Vučićevog režima? Sistem vrednosti koji su ljudi na ulicama srpskih gradova tražili morao bi se mnogo više podudarati sa onim koji i Novak Đoković baštini i simbolizuje.

Postavlja se i pitanje, iako se vrlo često u javnosti predstavlja kao humanista, da li je ikada podržao masovne proteste u Banjaluci, kojom su šetale desetine hiljada ljudi zbog brutalnog ubistva i mrcvarenja nedužnog mladića, Davida Dragičevića, od strane ljudi bliskih Dodikovom režimu. Bilo je mnogo primera gde je Đoković mogao podržati ,,svoj“ narod, ali nije. Vrednosti koje su navedeni protestanti promovisali bile su, naizgled, daleko kompatibilnije sa onim koje Đoković, makar nominalno i marketinški u svetu promoviše.

Ali je ćutao. Propustivši da podrži „svoj“ narod na ulicama, poznati teniser, kako reče, podržao je „bratski“ narod. Ostaje dilema, da li je njemu jasno koga je i na kojoj temi podržao. Ako su u litijama crnogorski Srbi i srpske pridošlice iz Srbije i BiH, to nije „bratski“, već „njegov“ narod. Ako se učini da njemu mnogo toga nije jasno, čitalac/čitateljka se mora vratiti na Klopove poučne reči s početka teksta. Nije dobro kada se sportisti ili tzv. javne ličnosti izjašnjavaju o temama o kojima ništa ne znaju ili govore o procesima u društvima od kojih su veoma udaljeni i fizički i mentalno.

SPORT I IDEOLOGIJA

Puno je dilema otvorila jedna prosta proširena rečenica. Ako je Đoković ćutao o svim očiglednim gaženjima prava ljudi u Beogradu ili Banjaluci, ako je zatvarao oči pred desetinama hiljada ljudi koji su mesecima protestovali – šta je toliko pogubno u jednom evropskom zakonu, o kome je reči hvale imala i Venecijanska komisija i druge relevantne međunarodne institucije?!

I kako jedan zakon, usklađen s evropskom regulativom, može biti jači argument za upad teniskog lakta u političko polje, od svih gaženja zakona u Srbiji, zbog čega su ljudi masovno izlazili na ulice.

Ili još bolje – kako jedan moderni zakon može biti snažniji povod za teniserski izlet u politiku i ideologiju od masakriranja nedužnog mladića u Banjaluci i terora nad njegovim roditeljima od strane entitetskog režima. Odgovor je jednostavan, taman koliko i Đokovićeva rečenica – ideologija.

Proslavljeni teniser s vremena na vreme otvoreno i populistički prizemno koketira ne toliko sa dnevnom politikom, koliko sa ideologijom srpskog nacionalizma i klerikalizma. Plemenski zov ideologije ,,kame i grkljana“ malo koga zaobilazi, a, izgleda, posebno je prijemčiv za sportiste. Puno je knjiga napisano o vezi sporta i nacionalizma, a poznato je i da je sport koncipiran kao nastavak rata drugim sredstvima i ventil za izduvavanje najprizemnijih nacionalističkih strasti.

Zbog toga bi, uz pouku Jirgena Klopa trebalo podsetiti i na još jednog mudrog sportistu, fudbalera Ivana Ergića, koji je u julu 2018. rekao: ,,Sport je ideologija u svom čistom obliku… Gledano na sport nefenomenološki, on u funkcionalnoj celini ima ulogu da kanališe frustracije…“

Ako su frustracije ključna reč, posebno kod fenomena masovnog navijaštva: frustrirana porazima, većina srpske nacije u Đokovićevom pobedama pronalazi supstitut za vlastite greške, zablude, poraze i promašaje i na kolektivnom (nacionalnom) i na ličnom planu.

Uostalom, brutalnost, frustriranog nacionalnog kolektiviteta je mogao da iskusi i sam Đoković u trenucima slabosti i poraza. Malo je ko bio izložen takvom javnom linču kao on. I kada porazi ponovo zamene pobede, biće upravo od onih koji u njegovim pobedama pronalaze supstitut za svoje i nacionalne katastrofe, predmet nepojamne mržnje i javne poruge.

Ponovo rečima učenog fudbalera i pesnika Ivana Ergića: ,,U nacionalnom timu se uvek svodi na to da si ili Bog ili izdajnik, a priča je u stvari krajnje banalna, u stvari juriš za loptom. Neuspeh se doživljava kao nacionalna katastrofa.“ Mlad je Novak Đoković, savladaće i tu gorku lekciju, ako ga uopšte bude briga za Srbiju i „svoj“ ili „bratski“ narod, pošto će (zaista) svoj, pošteno zarađeni, novac trošiti kao i do sada na nepravoslavnom i sekularnom Zapadu, daleko od srpskih litija i crnogorskih crkava i manastira. Ali je, ipak, cinično i nehumano frustrirane, verski zatucane i nacionalizmom raspamećene ljude držati i dalje u neznanju i nerazumu, prikivati ih za duhovnu i materijalnu bedu u kojoj žive, a sam ne biti spreman snositi i delić posledica i očaja u čijem širenju i sam rado povremeno učestvuje. Taj životni ferplej svetski šampion još nije savladao.

(Portal Analitika, Foto: Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga