MILIVOJ BEŠLIN: Šta crnogorski premijer (ne) zna o svetosavlju

Posle objavljivanja teksta usledile su brojne kritike, uvrede i diskreditacije zbog iznetih ocena i interpretacija

26. jul 2020

Šta nije u redu sa prazničnim, trinaestojulskim tekstom crnogorskog premijera Duška Markovića u Pobjedi pod naslovom Antifašizam – temelj naše kuće? Već po naslovu, naizgled, politički i vrednosni stav koji bi svaki racionalan političar izrekao i potpisao. Ipak, posle objavljivanja teksta usledile su brojne kritike, uvrede i diskreditacije zbog iznetih ocena i interpretacija. Najpre, ukratko o glavnim tezama u tekstu.

ŠTA JE REKAO DUŠKO MARKOVIĆ?

Antifašizam je većinsko opredeljenje građana Crne Gore, koje je kao istorijska vertikala potvrđeno i trinaestojulskim ustankom protiv fašizma. Jasnim opredeljenjem na strani Antifašističke koalicije, Crna Gora je 1941. omogućila da se obnovi njeno i ime i državna tradicija ukinuti “velikom nepravdom” na kraju Prvog svetskog rata. Zbog toga je antifašizam, prema Markoviću, “temelj naše kuće” i “moralna vertikala” koja garantuje dugovečnost države Crne Gore. Pomenuo je i partizanski pokret, istina bez njegovog komandanta i bez zvaničnog imena pokreta i vojske, ali uz naglašavanje žrtava i svakako je to više od onoga što bi rekao bilo koji drugi postjugoslovenski, a možda i istočnoevropski šef vlade. Britanci i Francuzi ne bi propustili da pomenu i vlastito ime svoga antifašizma – Čerčila i Degola, ali kako je Crna Gora jedina, od pada Berlinskog zida, koja je podigla prestonički spomenik Titu, može se imati razumevanja. Takođe, ako je Tito drugo ime jugoslovenskog antifašizma, Milovan Đilas je nosilac ideje i ključni organizator antifašističkog ustanka u Crnoj Gori.

I ovde se stiže do kontroverze. Tvrdi Duško Marković da je antifašizam doneo Crnoj Gori osim slobode i ukidanje “političke i duhovne matrice” na kojoj se u međuratnom periodu zasnivalo negiranje crnogorske nacije i državnosti. U tom periodu Crna Gora je svedena na geografski pojam “pod drugim imenom” (misli na Zetsku banovinu), a “njenom pravoslavnom biću nametnuto je svetosavlje”, iako se ova ideologija “grozi i samog pomena crnogorskog imena, crnogorskog identiteta”. Uz naglašavanje da je svetosavlje “novi fenomen” koji postoji manje od veka i da ne može biti kreator crnogorske državne i verske vertikale, Marković kaže: “Radi se o tome na kojim temeljima Crna Gora želi da gradi svoju kuću: na antifašističkim ili na svetosavskim? Jedno s drugim ne ide nikako.”

ŠTA JE KONTROVERZNO U MARKOVIĆEVOM TEKSTU?

Istoriografski i teorijski gotovo ništa. Precizno su i vrednosno i faktografski poređani istorijski procesi i napravljena uzročno-posledična veza sa današnjim zbivanjima. Kritike koje su stigle bile su brutalne i na tragu ratno-huškačke retorike. Po pravilu, prvi udari su došli iz dva glavna centra – Beograda i Banjaluke. Ekstremno desničarski i na ruskim fondovima izdašno finansirani mediji i paraintelektualni jurišni odredi brzo su se javili. Pravilo je da se crnogorskim Srbima u Beogradu i Banjaluci ne veruje. U njihove intelektualne i druge kapacitete se odavno sumnja, zbog čega sve propagandne teze stižu spolja. Unutrašnjim snagama je ostavljeno da ih papagajski ponavljaju. A osnova tih optužbi je krajnje zanimljiva.

Sa čuđenjem se ultradesničarska propaganda srpskog nacionalizma pita: kako je moguće da za Crnu Goru antifašizam i svetosavlje ne idu zajedno?! Pa, se u kritici Markovićevog teksta ide i dublje, da je on time izjednačio svetosavlje i fašizam. Tekst crnogorskog premijera je ocenjen i kao “poruka mržnje”, “vulgarno prekrajanje istorije” i “nametanje nove kulture sećanja”. Ipak, u Markovićevom tekstu nema izjednačavanja svetosavlja i fašizma, ali frojdovske omaške nacionalističke propagande su otkrile više nego što je trebalo.

ŠTA JE SVETOSAVLJE I DA LI JE POVEZANO SA SVETIM SAVOM?

Temeljna stvar: Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 30-ih godina 20. veka.

Rastko (Sava) Nemanjić istorijska je ličnost čije delo nije ni nepoznato ni skriveno. Objavljeno je više izdanja sabranih dela koja obuhvataju: Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik, Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu i Ukaz za držanje psaltira. Sve skupa jedva da prelazi sto stranica sačuvanog teksta. Međutim, u njima nema nikakvih elemenata za ono što će nastati sedam vekova kasnije kao ideologija sa njegovim imenom. Naprotiv! Za svoje vreme Sava Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno, rušeću ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti.

Kako se onda desilo da se u krilu najretrogradnijeg dela jugoslovenskog i srpskog društva začne ideologija baš sa njegovim imenom? Veoma jednostavno. Čovek posle smrti ne može da utiče na to kako će njegovo ime biti korišćeno i na koje će načine njegovo delo biti zloupotrebljeno i u koju funkciju stavljeno. Ipak, Sava Nemanjić je bio simbol emancipacije, njegova pojava je oslobodilačka, njegove poruke univerzalne u svom vremenu, a upravo su se njegovim imenom okoristili oni koji su nastupali u ime najgore porobljivačke ideologije u svetskoj istoriji.

GENEZA IDEOLOGIJE SVETOSAVLJA

Sam termin „svetosavlje“ skovao je ljotićevski teolog Dimitrije Najdanović koji je 1932. pokrenuo list sa tim nazivom i u njemu objavio tekst Svetosavska paralipomena. Najdanović kao deo najužeg kruga oko Nikolaja Velimirovića, a po njegovoj naredbi, postaje pripadnik fašističkog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Imao je istaknutu (intelektualno-propagandnu) ulogu kao kvisling u vreme nacističke okupacije Beograda, da bi Jugoslaviju napustio skupa sa Hitlerovim trupama, bežeći od antifašističkih oslobodilaca. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju, već je iz emigracije do kraja života veoma aktivno radio protiv nje. U organicističkom ideološkom konceptu Dimitrija Najdanovića srpsko pravoslavlje i nacija su u simbiozi, dok je samu naciju definisao preko svojih uzora: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu…” Uz snažnu podršku svog duhovnog i ideološkog mentora, Nikolaja Velimirovića, Dimitrije Najdanović je uređivao ljotićevsku i kvislinšku Našu borbu tokom 1941. i 1942. ostavivši najcrnje nacističke i antisemitske napise na srpskom jeziku. Jedna od njegovih neumrlih rečenica je: „Danas kako stoje stvari, nama jedino Berlin i Hitler mogu doneti novu preporođenu svetosavsku Srbiju.“ Svoj ideološki koncept i izum, od koga nije odustao, zaokružio je u emigraciji 1973. u knjizi Pravoslavlje i svetosavlje.

IDEOLOGIJA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA

Uz Najdanovića, kao što je rečeno, ključni utemeljitelj ideologije svetosavlja bio je njegov učitelj, vladika Nikolaj Velimirović, kome je i posvetio doktorsku tezu. Zbog njegovog uticaja i činjenice da je dao osnove ovom učenju, ta bi se ideologija ponajpre i mnogo preciznije zvala – nikolajevskom. Važne obrise svoje ideologije Velimirović je izneo u knjizi Nacionalizam Svetog Save kao najdrskijem falsifikatu misli i dela ovog srednjovekovnog svetitelja. Mnogo puta je već citirano i još više puta pokušano da se lažno kontekstualizuje Nikolajevo poređenje Svetog Save i Hitlera. Jedini kontekst koji bi kritička istoriografija kao nauka mogla da postavi je sledeći: od samo dve strane u Drugom svetskom ratu, Nikolaj je bio na pogrešnoj! Takođe, svako ko je završio u taboru kvislinštva i nacizma – Velimirović to nije krio, ponosio se time – otišao je na tu stranu jer je i pre samog rata imao inklinacije ka fašizmu.

Dakle, u svom spisu Nacionalizam Svetog Save, Nikolaj iznosi zapanjujuću tezu o tome da je srpski nacionalizam najstariji u Evropi, vezuje ga uz prvog srpskog arhiepiskopa, iako se u Savinim delima ne može pronaći ništa slično ni u tragovima. Poznata je kontroverza tog spisa da je on napravio paralelu između Hitlera i Svetog Save. „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam“, piše Nikolaj, svrstavajući upravo Hitlera u svetosavski panteon rečima: „I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Srbima je, piše Velimirović, „taj posao svršio Sveti Sava, prvi među herojima u našoj istoriji“, koji „može biti i današnjoj Evropi učitelj o zdravom nacionalizmu svima“.

Nikolaj Velimirović je svoju ideologiju, nazvanu svetosavlje, konstruisao potpuno izvan bilo čega što bi bilo uverenje, stav ili misao Svetog Save. Velimirovićevo svetosavlje nije samo bez Svetoga Save, ovo je po svemu konstruisano kao suprotnost onome što je bila misao i delo Svetog Save u svom vremenu. S pravom je predani istraživač religije Mirko Đorđević tvrdio: „Svetosavlje se gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu.“ Ovaj konstruisani ideološki model napreciznije bi se mogao označiti kao ljotićevska ideja pod lažnom oznakom Save Nemanjića. Kasniji uticajni Nikolajevi učenici su nastavili da na započetoj paradigmi izgrađuju ideološki obrazac, koji je pokazao ogromni potencijal za političku funkcionalizaciju i kleronacionalističku homogenizaciju. Filozofski prizemna i ideološki isprazna koncepcija fašisitičkog ljotićevstva lako je umivena posle poraza fašizma (1945) i nastavila bez puno opstrukcije da preživljava u svojoj eksplicitnijoj formi u emigraciji i u nešto prikrivenijem obliku u antifašističkoj Jugoslaviji, pod okriljem nikada reformisane SPC.

PODUDARNOST SA TEMELJNIM POSTAVKAMA NEMAČKOG NACIZMA

Stavovi Nikolaja Velimirovića, kao utemeljitelja ove ideologije, nisu bili nepoznati ni kada je reč o rasizmu, antisemitizmu, a išli su i dalje od ideje. Tako je u manastiru Ravanica 1939. Nikolaj održao govor poznat pod nazivom, „Čiji si ti, mali narode srpski“, koji je sadržavao nesporni rasistički diskurs i glorifikaciju arijevske rase i Srba kao arijevaca, u vreme kada je pod tom šifrom u Hitlerovom Trećem rajhu već sprovođen Holokaust. I dalje, krajem 1944. dok nestaje poslednji od šest miliona Jevreja, Velimirović piše, u spisu Kroz tamnički prozor, o kulturi kao „zbiru svih zala“ i da je potrebno moliti se za „spas od kulture“ koju su kao otrov Evropi podmetnuli „Jevreji i njihov otac đavo“. U svom čudovišnom manifestu antimodernizma on se ostvrljuje na parnu mašinu, električnu energiju, umetnost, arhitekturu, zagovarajući rušenje biblioteka i uništenje miliona „bezbožničkih knjiga“. I ovde lako uočljivo preklapanje sa nacističkom praksom spaljivanja knjiga.

Ipak, vrhunac zla i jeresi za njega je Evropa, kao paradigma Zapada, koja je zatrovala Srbe, smatrao je Nikolaj. I ključ za razumevanje današnje popularnosti Nikolaja i njegove ideologije među srpskim nacionalistima leži u sledećem: „A ti, Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikad za njom…“ Sama Evropa je „zlo“ jer su njene vrednosti, smatra najistaknutiji među srpskim rasistima i antisemitama, smislili Jevreji, nabrajajući, opet podudarno, ceo katalog neprijatelja Hitlerovog nacizma, kao iz propagandnih žurnala Trećeg rajha: demokratiju, socijalizam, štrajkove, ateizam, pacifizam, toleranciju, kapitalizam, revoluciju i komunizam. Fašizma i nacizma na popisu Velimirovićevih „sotonskih“ izuma, naravno, nema.

Zbog svega ne treba da čudi da je upravo on pri kraju Drugog svetskog rata bio predviđen u vrhu Trećeg Rajha za predvodnika kvislinških i antikomunističkih snaga u Jugoslaviji u čemu su sa Nedićem i Ljotićem bili saglasni Ribentrop i Himler. U tu svrhu Nikolaj Velimirović je u januaru 1945. iz luksuznog hotela u široj okolini Minhena prebačen u Beč gde se sastao Ljotićem, Nedićem i izaslanikom Draže Mihailovića, Milanom Aćimovićem, u cilju ujedinjenja svih kvislinških i kolaborantskih trupa u Srbiji i Jugoslaviji. Pristajući na „ovaj plan nacističkih vlasti“ i aktivno učestvujući u njegovom ostvarivanju, kako piše pouzdani istraživač Predrag ilić u knjizi Tajna Dahaua, Nikolaj je tokom marta i aprila 1944. obilazio združene srpske kvislinške snage na teritoriji Slovenije, gde su se povlačile, sa ciljem podizanja morala i blagosiljanja njihove zajedničke borbe sa Vermahtom protiv antifašističke vojske jugoslovenskih partizana (NOVJ).

I sam govor Nikolaja Velimirovića nad odrom Dimitrija Ljotića 1945. bio je potvrda stava dobrih poznvalaca idejnih strujanja toga doba – nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je Dimitrije Ljotić bio nikolajevac. Baš zbog toga u dirljivom govoru u slavu Dimitrija Ljotića, čije su kvislinške jedinice sejale smrt u okupiranoj Srbiji, uljučujući i pomoć nemačkim jedinicama koje su u jesen 1941. streljale kragujevačke đake, Nikolaj Velimirović vrši zamenu teza i Ljotića proglašava „najvećom žrtvom rata“ i „kapijom naše nove otadžbine“. Najzad, do kraja života, utemeljitelj lažnog svetosavlja, Nikolaj Velimirović je govorio i zaklinjao da će se moliti „za tri srpska mučenika Dražu (Mihailovića), Milana (Nedića) i Dimitrija (Ljotića)“. Nadživeo je vođe srpskih kolaborantskih i kvislinških pokreta od kojih je očekivao da sprovode i šire njegovu ideologiju nastalu u krilu i na izvorima nemačkog nacizma, zaogrnutu i ničim utemeljenu imenom prvog arhiepiskopa srpskog.

MILAN NEDIĆ: AKO HITLER IMA DOBROTU…

Još jedan istaknuti srpski nacista i kvisling koga je sa posebnom pažnjom prevodila i citirala Hitlerova propaganda, Miroslav Spalajković, potpisnik zloglasnog okupacionog Apela srpskom narodu (1941) bio je među utemeljiteljima nikolajevske ideologije svetosavlja. Najviše je o toj temi pisao tokom 1943. i 1944. u fašističkim listovima u okupiranoj Srbiji, da bi svoj opus zaokružio delom: Duhovni temelji svetosavske Srbije. Najzad, i sam šef kvislinške uprave u Srbiji, Milan Nedić, u svojim je propagandnim govorima, između ispaljivanja rasističkih i antisemitskih parola i potpisivanja rasnih uredbi o istrebljenjima, kao i poziva na divljenje nemačkom Rajhu i Hitleru, neretko iznosio stav da će njegova Srbija kao deo Hitlerovog carstva biti zasnovana na „svetosavskim temeljima“, jer “Srbin koji ne oseća, ne živi u svetosavskom duhu ne pripada srpskoj naciji”, govorio je ratni zločinac i kvisling. Drugi temelj Nedićeve „nove“, odnosno, nacističke Srbije, osim nikolajevskog svetosavlja trebalo je da bude nacionalizam. Iz svih njegovih propagandnih i ideoloških govora proizlazi prečišćen oblik nikolajevskog učenja. Cilj nacističke indoktrinacije u Nedićevoj Srbiji je bio, kako je u novembru 1943. rekao još jedan kontroverzni klerik Justin Popović, stvaranje “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”. Ili kako je sam Milan Nedić javno rekao: “Ako Berlin ima dobrotu da nam da ono što je naše, mi molimo jedno: neka nam Berlin da ono što je naša želja, neka da svetosavsku Srbiju”. Bezbroj je primera da je gotovo svaki segment Nedićeve fašističke propagande bio obeležen pozivima za uspostavljanje „svetosavskog duha“ i „ideja svetosavlja“, kako su u svojim radovima istražili brojni istoričari, a najsavesnije Olivera Milosavljević.

KOLABORACIJA JE FAŠIZAM

Naposletku, niko od pomenutih kvislinga nije ulazio u kolaboraciju sa fašizmom, kako se neretko čuje. Ne! Sama kolaboracija je već bila fašizam, na istim ideološkim temeljima su se našli. Nikolajevsko lažno svetosavlje i antifašizam, ne samo da se ne mogu naći u istoj rečenici, već su nastali kao totalna i neopoziva suprotnost jedno drugome. Današnja SPC sa kontinuitetom nikolajevske ideologije pseudosvetosavlja, bez Svetog Save, kamen je o vratu i problem Srbije mnogo više nego Crne Gore. Za svoju budućnost bi se moralo plašiti srpsko društvo u kome je fašistički Ljotić prekriven imenom Svetog Save, bez ozbiljne želje da se ova istorijska prevara dekonstruiše. U Crnoj Gori, gde je suština nikolajevske ideologije “pročitana”, smanjuje se i opasnost da se društvo može survati u bezdan novog fašizma.

(Antena M)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga