MILIVOJ BEŠLIN: Srpski rulet

Hazarderska igra nulte sume je u toku

26. apr 2020

Srbija u vanrednom stanju, sa građanima zabrinutim za svoje živote i egzistencije, suočena je kako sa biološkom pretnjom virusa, tako i sa političkom pretnjom autoritarnog režima koji manifestuje trijumf nasilja nad društvom.

U središtu ovih procesa je odnos prema Aleksandru Vučiću lično. I ranije nije bilo dileme ko je ključni demijurg srbijanske stvarnosti, ali sada je društvena polarizacija o hegemonoj političkoj ličnosti i jedinoj preostaloj instituciji u Srbiji stigla do paroksizma. Jedni ga obožavaju i, plašeći se za sebe i svoje bližnje, spremni su da mu isporuče i vlastiti život u ruke; za njih je on sveprisutni zaštitnik, neka vrsta iscelitelja. Drugi deo građana Srbije, sedeći zatvoreni u kućama, preziru ga više nego ikada, u njima rastu bes i frustracija izazvana osećanjem nemoći; za njih je promena vlasti ne samo opsesija, već i pitanje ličnog opstanka, društvene mreže su im jedini ventil.

Polarizacija malo kada izraženija u Srbiji poslednjih decenija i najveći optimisti ne vide prostor za institucionalni put, kompromis ili dijalog. Sam vladalac svakodnevno radi na homogenizaciji jednih i antagonizaciji drugih. Hazarderska igra nulte sume je u toku. Rulet na srpski način.

RADIKALSKA LOGIKA

Srpski rulet je Vučić rešio da zaigra i na međunarodnoj sceni. Njegov javno manifestovani i već otvoreno neprijateljski odnos prema EU i zapadnom svetu, uz sve ograde, ipak je nova politička činjenica.

Brojke i fakti su jasni, Srbija već dve decenije živi od pomoći, donacija, kredita i investicija Evropske unije. Pouzdani Gardijan je ovih dana, pišući o ruskoj i kineskoj „korona diplomatiji“ i njihovom uticaju u Srbiji, podsetio da je EU u poslednje dve decenije dala oko 100 puta (!) više donacija i pomoći Srbiji od dve istočne autoritarne sile. Sluđeni agresivnom i manipulativnom propagandom, većina Srba misli da je obrnuto.

Toliko hvaljena i glorifikovana, čak predsednički na aerodromu dočekana, kineska pomoć je plaćena, kako je javnost obavestio nadležni ministar Rasim Ljajić. Mahnita retorika i nekorektosti na račun Unije, vulgarnosti i prostačka prozivanja Brisela od strane Ivice Dačića, kao i ponižavajuće pravdanje Sema Fabricija, šefa delegacije EU u Beogradu o tome koliko je Brisel pomogao Srbiji, toliko je uvredljivo i sigurno neće i ne može biti zaboravljeno. Ono što izgleda kao promena strateške orijentacije Srbije i njenog autoritarnog lidera u skladu je sa njegovom dubinskom ideološkom tendencijom, koja je u suštini ostala onakva kako je konstituisana u formativnim godinama pod Šešeljevom čizmom, dakle, radikalska.

MJERE

Kada je reč o konkretnim merama koje država Srbija i Vučićeva vlast donose, radi se o sličnim potezima, sa značajno više represivnosti, koje vuku i ostale države Evrope.

Ipak, osim po kineskom modelu represije, u još jednoj stvari Srbija se izdvaja. Način i stil kojima se mere saopštavaju i obrazlažu, višesatne performans konferencije za novinare predsednika Vučića postale su viralne ne samo u regionu već i u EU. Ali i nešto mnogo politički opasnije, po prvi put najuticajniji zapadni mediji počeli su Vučića da nazivaju: „tiraninom“, „proruski orijentisanim diktatorom“, „autokratom“, „nacionalistom“ i sl.

Za sada je teško reći koliko je potrebno vremena od toga da neko bude ocenjen i markiran u mejnstrim medijima demokratskih država kao represivni autokrata i proruski ili prokineski diktator, do suštinske političke promene zapadnih centara prema njemu.

A sam Vučić je dao sasvim dovoljno povoda. Od uvođenja vanrednog, faktički ratnog stanja, suspendovanja parlamenta jedinog u Evropi, uspostavljanja tzv. jedinstva vlasti skoncentrisane u njegovoj ličnosti, donošenja, pa brzometnog povlačenja uredbe o ograničavanju slobode medija, hapšenju novinarke portala u usponu itd.

PROMJENE GRANICA NA BALKANU

Aleksandar Vučić je ozbiljno isprovocirao Uniju, Nemačku i njenu kancelarku osnaženog legitimiteta, Angelu Merkel, time što je pravio netransparentne aranžmane iza zatvorenih vrata sa najomraženijim čovekom u Berlinu, ambasadorom SAD Grenelom, koji je i specijalni izaslanik američkog predsednika za Kosovo.

Čini se da mu je taj gest Merkelova više uzela za zlo od pogane radikalske retorike prema EU. Kratkovidi i nasilnički pritisak „malog Trampa“, kako diplomatska Evropa naziva Grenela, na kosovske političare da se ukloni tek konstituisana vlada izbornog pobednika Albina Kurtija, rezultat je zakulisnih igara Tačija i Vučića sa američkim izaslanikom.

Nasuprot njima i sve izolovanijoj Beloj kući i odlazećoj administraciji, Evropska unija i posebno Nemačka su dali snažnu podršku nekorumpiranom i ratnim zločinima neuprljanom kosovskom političaru nove generacije – Kurtiju. Kancelarka Merkel je na početku dramatične korona krize našla vremena za susret sa Kurtijem dva dana pred njegovu smenu, uputivši mu snažnu podršku.

Ipak, zvanični Vašington i delegitimisane kosovske strukture oko Hašima Tačija i Ise Mustafe su bile efikasnije. Naravno, iza svega se krije ideja o podeli Kosova (i Srbije?) i koncept sporazuma između Beograda i Prištine koji se zasniva na crtanju novih granica.

Da li će Vučić i Tači krojiti nove granice na Balkanu i time potencijalno gurnuti region u sukobe i haos, uz blagoslov neupućenih i ekstremno neodgovornih ultradesničarskih političara oko Trampa ili će se postupati u skladu sa principima na kojima insistira zvanični Berlin, odnosno EU?

Grenel, Kurti i Tači

Kurti nije pristajao na zakulisne igre i morao je privremeno da odstupi. U međuvremenu mu je popularnost skočila i na sledećim izborima će verovatno biti apsolutni pobednik. Zbog svega, on je nada za EU; promenio je kriminalizovanu i nekritički orijentisanu proameričku paradigmu u Prištini i dao Kosovu novu – evropsku agendu. I pri tome se vezao za američke demokrate, verovatne pobednike na novembarskim izborima u SAD.

Smena Kurtija uz protivljenje čitave Unije, dalje insistiranje na podeli Kosova, tajni odlasci u SAD i neskriveno vezivanje za Trampa i korumpirani prijateljsko-porodični krug oko njega nije ostalo neprimećeno u evropskim prestonicama koje željno iščekuju promenu vlasti u Vašingtonu i ponovno uspostavljanje multilateralizma i transatlanske saradnje koju je aktuelna administracija skršila.

Sve to nije moglo da ne izazove gnev i Putinovog režima.

Tako je ruska agencija Regnum, koja reflektuje stavove vlasti, oštro napala Vučića jer je dočekao samo kinesku, ali ne i rusku pomoć, podsetivši da nežne i podaničke reči upućene kineskom diktatoru Siju, nisu bile namenjene i ruskom. Ali poenta članka je, ipak, u kosovskoj karti i u rusko-američkom neprijateljstvu: „Vučić se složio s Vašingtonom da postepeno okrene leđa Moskvi i da postigne sporazum s Kosovom“, konstatuje ruska provladina agencija. Takvo ponašanje predsednika Srbije pokazuje da je došlo do vidljivih promena u politici Beograda prema Moskvi, dodaje ovaj ruski medij, uz komentar da verovatni razlog leži „u sporazumu koji je, prema zapadnim medijima, zaključen 1. marta 2020. u Vašingtonu sa američkim izaslanikom o kosovkom pitanju Ričardom Grenelom“, piše ruska novinska agencija.

IZBORNI INŽENJERING

Dakle, Vučić je svojim postupcima stavio prst u oko Berlinu, Briselu, Moskvi i američkim demokratama, potencijalnim izbornim pobednicima posle predstojećih izbora u novembru.

Ako Merkelova i cela struktura u Nemačkoj politički preživi (a ni sa Mercom ili nekom tvrđom strujom u CDU neće biti lakše), a Tramp izgubi, kako se sada čini, biće veoma zanimljivo pratiti Vučićeve međunarodne poteze i poziciju. Paralelno sa tim nastavljena je, iako smanjenim intenzitetom, kampanja širenja lažnih vesti u cilju destabilizacije regiona, a posebno su na udaru (i dalje) Crna Gora i njen predsednik. Biće zanimljive i zapadne reakcije na jednodušnu spremnost vlasti u Beogradu da se stave u ulogu kineske ispostave u Evropi, u situaciji kada se na Zapadu umnožvaju inicijative za preispitivanjem odgovornosti Kine za širenje virusa i nadoknade za pretrpljenu štetu.

Zbog nepovoljnih međunarodnih okolnosti koje ga očekuju, u konstelaciji koju je sam kreirao, kao i zbog socijalne bombe koja otkucava, predsednik Srbije ima u planu da brzometno, posle ukidanja vanrednog stanja, kapitalizuje efekte otvorene autokratije i sprovede izborni blitzkrieg.

Biće to nesumnjivo najlošije režirani izborni inženjering u Srbiji od 1990. godine. Građane je potrebno stalno podsećati da u vanrednim okolnostima politika nije ukinuta, debata ne sme da zamre, kao što nije nestala i u drugim evropskim društvima. Naprotiv, u vremenima kada su milioni života ugroženi, rasprava o metodama delovanja je još potrebnija, jer se greške skuplje plaćaju. Utisak je, ipak, da je nezanemarljiv broj ljudi u Srbiji osim koronom veoma zabrinut zbog kobne mešavine patetično-histeričnih, neretko pretećih, a po pravilu politički manipulativnih javnih istupa čelnika režima i njihove očigledne i opasne nekompetentnosti i diletantizma.

Ta zastrašujuća mešavina u uslovima prigušenih medija, dokrajčenih institucija, ukinutog parlamenta, totalne prevlasti jedne partije i njene klijentelističko-korumpirane strukture ljudi sa lažnim diplomama, izaziva u delu javnosti neminovni efekat osvešćivanja. Niko ne voli da živi u političkoj i društvenoj laboratoriji i da bude izložen, uz Lukašenka, najekscentričnijoj evropskoj autokratiji. Tragika srpskog društva je i u tome što je zbog temeljne devastacije njegovo stanje bolje vidljivo, hrabrije i preciznije opisano u regionu nego u samoj Srbiji. Zbog toga su retki nezavisni mediji u Beogradu danima prenosili kolumne novinara Gordana Duhačeka sa Indexa.hr i pisca Andreja Nikolaidisa sa Aljazeera Balkan.

POVJERENJE ILI REPRESIJA

Frensis Fukujama je podsetio da je poverenje u vlast i institucije ključno za svet sutrašnjice, ali i u izboru da li će se građani pridržavati preporuka dok traje opasnost od virusa.

Zbog toga se, kako to biva u vremenima kriza, kada se sve anomalije vide bolje i jasnije, nedemokratska društva, u kojima je poverenje u vlast i institucije nisko, lako prepoznaju jer se građani ne oslanjaju i ne poštuju preporuke nadležnih, već ih vlast represivnim merama i policijskim metodama prisiljava na disciplinu. Nema to puno veze sa mentalitetom, podnebljem, čak ni sa političkom kulturom. Reč je samo o društvenom konsenzusu – veruju li građani u državu ili ne. Ako se uzme Srbija kao, prema široko prihvaćenom stavu, država sa najrepresivnijim merama u Evropi, biće to podatak ne samo o karakteru aktuelne vlasti, već i više o stvarnom poverenju građana u nju.

Središnje pitanje je da li se društveni konsenzus postiže poverenjem ili zastrašivanjem. Verovatno su najbolji primer za to SAD. Haos u najrazvijenim društvu na svetu izazvan je kontradikcijom: Tramp nema mogućnosti da primeni autoritarne i represivne mere (iako bi sam to želeo), a vladanje konsenzusom nije moguće, jer je predsednik sa najnižim stepenom poverenja u novijoj američkoj istoriji. I ne samo zbog toga, ključ evropske, transatlanske, pa i američke bezbednosti, ali i sudbina zapadnog koncepta razvoja, ipak će se odlučivati u novembru na izborima u SAD. Njihov epilog će dati i odgovor na pitanje o ishodu spoljnopolitičkog ruleta srpskog predsednika.

(Pobjeda/cdm, Foto: Atlas TV screenshot)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga