MILIVOJ BEŠLIN: Srbija je faktor destabilizacije regiona

Incidenti u Vojvodini su eksplicitna manifestacija fašizma u društvu

08. feb 2020

Nacionalistička i autokratska Srbija pretnja je za ceo region i ključni faktor njegove destabilizacije, a razmere anticrnogorske histerije i huškanja na sukob su prevazišla čak i ona iz vremena Miloševića, ističe u intervjuu za Autonomiju istoričar Milivoj Bešlin. Dodaje da se u Srbiji danas diže stepen nacionalizma putem unutrašnje homogenizacije i širenjem mržnje prema spolja, a kao rukavac svih tih procesa navodi i poslednje manifestacije fašizma i nasilja u Vojvodini, „jer se tu najpre detektuje neko drugačiji ko mora biti ponižen, obeležen i dehumanizovan“.

Podsetimo, u kratkom roku je prvo objavljen skandalozni memorandum subotičke bolnice na kojem je mađarski i hrvatski naziv te ustanove ćirilizovan, zatim je sveštenik SPC u Kanjiži održao šovinistički i huškački govor, između ostalog potencirajući naziv Srpska Kanjiža, razbijeni su prozori na zgradi Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva “Stjepan Radić“ u Novom Slankamenu a na fasadi ispisana neizostavna četiri S, dok su u Novom Sadu ponovo iscrtani brojni neonacistički grafiti, među kojima i oni usmereni protiv Jevreja. Bešlin ocenjuje da su ta dešavanja u Vojvodini refleksija događaja u Crnoj Gori i eksplicitna manifestacija nacionalizma i fašizma u srpskom društvu, a sve kao rezultat ekstremno-desničarskog ponašanja pre svega predstavnika vlasti, ali i značajnog dela opozicije.

– Ovde je ekstremna desnica normalizovana tokom vlasti presvučenih radikala. Fašizam je dobio pravo građanstva i javnog delovanja. Nasilje je kao metod postalo poželjno i dopustivo. Negiranje zločina, uključujući i najteži zločin genocida je postalo svakodnevno, a slavljenje učinjenih zločina i heroizacija zločinaca svakodnevna pojava. U takvoj atmosferi nikoga ne bi smeli da čude izlivi mržnje, nasilja i fašizma.

Da li je moguće da je u pitanju samo koincidencija? Ako nije, šta je po sredi?

Znali smo, neki od nas i na početku vlasti formalno preimenovanih radikala da će kad propadnu sve priče o reformama, kad se istroše neiskrena zaklinjanja u Evropu – da se vrate onome što najbolje znaju, a to je širenje mržnje i nacional-šovinizma. Na tome su nastali, na tome su preživeli i na tome danas vladaju. A formula je jasna, kao i svaki autoritarni i desničarski režim i naprednjaci danas žive od proizvodnje neprijatelja. Oni su danas i poslednjih nedelja “pronađeni” u Crnoj Gori. Razmere anticrnogorske histerije i huškanja na sukob su prevazišla čak i ona iz vremena Miloševića. Juče su to bili Hrvati, prekjuče Bošnjaci, pre toga Makedonci, sutra će biti Kosovo i tako u krug. Diže se stepen nacionalizma putem unutrašnje homogenizacije i širenjem mržnje prema spolja. Kao rukavac svih tih procesa imate i sve ove manifestacije fašizma i nasilja u Vojvodini, jer se tu najpre detektuje neko drugačiji ko mora biti ponižen, obeležen i dehumanizovan.

Pomera li se to fokus na Vojvodinu sada kada je Crna Gora, iz ugla ekstremnih nacionalista, i definitivno izgubljena?

Pre više godina sam upozoravao da ekstremistička ideologija velikosprskog nacionalizma još zadugo neće Crnu Goru ostaviti na miru i da se Srbija dok je ovakva – autoritarna i nacionalistička, neće pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore. Suštinski ona nikada nije priznala rezultate referenduma iz 2006. godine. Kao što nacionalistička Srbija samo retorički “priznaje” Bosnu i Hercegovinu, a suštinski sve čini da je oslabi i time dokaže tobožnju državnost entiteta. Često ističem da je nacionalistička i autokratska Srbija pretnja za ceo region i ključni faktor njegove destabilizacije. Tek će neka buduća demokratska Srbija svoje novo lice morati da proveri najpre u odnosu prema regionu. Za sada malo koji politički subjekt pokazuje želju da menja ovaj pogubni model koji najbolje oličava aktuelni režim.

A Vojvodina?

Vojvodina još uvek nije u fokusu, jer srpski nacionalisti i autoritarni centralisti polaze od toga da je ućutkana i da je pitanje njenog položaja definitivno rešeno, a ona sama već svedena na kulise i na geografski pojam, poput Šumadije, recimo. Mislim da se u tome gorko varaju. Ideja Vojvodine traje već skoro dva veka. Ona je bila kao reka ponornica, pojavljivala se i nestajala sa istorijske scene. Danas je potrebno vratiti se toj ideji i aktuelizovati vojvođansko pitanje. Naravno, kada kažem da je potrebno reafirmisati položaj Vojvodine, ne mislim na pitanje granica, posebno imajući u vidu da u Vojvodini niko ne sanja drugu, nego bolju državu i razvijenije i pravednije društvo. Disolucijom Kosova i Srbije pitanje granica na Balkanu je završeno. Problem Vojvodine mora se otvoriti kao pitanje društvenog, ekonomskog i demokratskog uređenja Srbije. Ne možete razbiti ovaj autoritarni model iza koga stoji totalitarna nacionalistička ideologija, ako Srbiju temeljno ne decentralizujete i ne uvedete snažni srednji nivo vlasti koji bi bio brana svakom centralizmu i samim tim autoritarizmu. A ta suštinska decentralizacija Srbije morala bi da krene iz Vojvodine. U tom smislu je pitanje Vojvodine ne samo ključ dugoročne demokratizacije Srbije, nego i mirnog i stabilnog zapadnog Balkana. A njega neće biti dok je Srbija baštinik ove nacionalističko-imperijalne matrice ponašanja i delovanja.

Kolika je odgovornost vlasti u radikalizaciji društva i može li se ovako nešto dogoditi bez njenog učešća, makar kao inspiratora?

Ova vlast je od društva razjedanog mržnjom i agresijom, nacije frustrirane porazima u ratovima u kojima “nije učestvovala”, uspela da napravi neku vrstu zverinjaka. Samo kada pogledate naslovne strane tih horor tabloida videćete tešku kliničku sliku društvene patologije. Dodajte tome fašistoidne brbljaonice na privatnim televizijama u vlasništvu političkog i ekonomskog podzemlja, pa svemu tome dodajte ponašanje skupštinske većine u parlamentu koje se ne može uporediti sa bilo čim što smo videli u našoj bližoj i daljoj prošlosti – onda vam je jasno do koje mere je društvo naelektrisano i pripremljeno na sukob i obračun. I onda na to sve imate formiranje tih paradržavnih ekstremno-desničarskih grupa, u koje se regrutuju mladi ljudi – to je miks društvenih elmenata za ozbiljan sukob. Drugi deo ove tragične priče je odsustvo bilo kakve relevantne alternative. Srbija koja se faktički vratila u jednostranačje ima intelektualno slabiju i ideološki destruktivniju opoziciju nego ikada u poslednjih 30 godina. Najveća opoziciona grupacija ne samo da ne nudi nikakvu alteranitivu, već je svojim desničarenjem, antievropejstvom, fanatičnim kleronacionalizmom i neofašizmom – najsnažnija podrška i najozbiljniji alibi ovako destruktivnoj vlasti. Suštinski, među njima nema ideoloških sukoba, nema razlike u spoljnopolitičkoj orijentaciji, takmiče se u mržnji prema našim susedima… O odnosu prema slobodi medija ili autonomiji Vojvodine ili suštinskoj demoktatizaciji Srbije da ne govorimo. Njihov jedini spor je u tome ko će biti vlast i držati ruke na državnoj kasi i ko će vršiti redistribuciju i preraspodelu siromaštva iza koga stoje brojni korupcionaški mehanizmi i zloupotrebe.

Vinovnik napada u Novom Slankamenu je priveden, drugi slučajevi za sada ostaju nerešeni. Šta možemo da očekujemo u bliskoj budućnosti?

Nije dobro da istoričari puno gledaju u budućnost. Ipak, mislim da će autoritarna, ultranacionalistička i nasilnička priroda ove vlasti sve više dolaziti do izražaja. Ta agresija objektivno ne može više da ide spolja, osim verbalno i onda se mora realizovati iznutra. Na udaru će biti svi oni koji su drugačiji, koji drugačije misle, rečju svaka vrsta drugosti i manjina će biti na udaru i pod terorom ako ne direktno države, onda njenih ultradesničarskih jurišnika i organizacija koje je vlast napravila. Ovo je već dosta mračna i distopijska slika budućnosti, ne bih dalje anticipirao.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga