Milica Mima Ružičić – Novković: Mi smo naši izbori

"... da ne bismo kao svesna bića izgubili svrhu postojanja i zaustavili evoluciju"

17. mar 2021

Moj sestrić: „Čestitam ti 8. mart.“
Ja: „Hvala, i ja tebi!“
On: „Što meni, tetka?“
Ispričala sam to kasnije sestri i tati za ručkom. Tata je rekao: „Dobro ti je i rekao.“

Od tada razmišljam o svrsi obrazovanja u odnosu na njegovu primenu u praksi. Tekovine 8. marta i njihov utica na radnički pokret i globalno unapređenje radnih prava, primera radi, bile su poznate i u vreme kada je moj tata išao u školu. U toku tog dana stigla je čestitka od jednog kolege s rečima da podržava svoje koleginice, prijateljice i saradnice u njihovoj daljoj borbi za svoja prava. Od vremena kad su moj tata i on išli u šolu do ovog u kome ide moj sestrić zahvaljući Konvenciji UN o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama i drugim dokumentima koji su na međunarodnom planu usvojeni zahvaljujući delovanju feminističkog pokreta, svet danas u svim dokumentima vezanim za ostvarivanje ljudskih prava ima objašnjenje, mere i obaveznost primene koncepta jednakih mogućnosti za sve, poštovanje ljudske raznolikosti i ravnpravnosti pred zakonom. Ovo su temelji femenističkog pokreta.

Nekoliko dana nakon 8. marta Gordana Rajkov, osnivačica pokreta za samostalni život, rekla mi je da je jedan od bivših direktora britanske humanitarne organizacije OXFAM pročitao prevod njene životne priče i napisao joj je kako mu se jako svideo način da se kroz postavljanje pitanja ispriča priča. Metod pričane priče (oral history), koji potče iz akademskog dela feminističkog pokreta decenijama unazad koristi se za beleženje ličnih iskustava i životnih priča, postoje baze životnih priča i svedočenja u bibliotekama u Britaniji, Kanadi, SAD-u i ovde. Zahvaljujući Udruženju građana „Ženske studije i istraživanja“, ovaj metod se 21 godinu koristi u objavljivanju životnih priča žena iz Vojvodine i drugih osoba. Do sada je objavljeno, uz prilagođavanje ovdašnjem ambijentu, konkretnoj marginalizovvanoj grupi (žene) ili konkretnom životnom iskustvu blizu 350 životnih priča. Među njima su i Gordanina prvobitno objavljena u knjizi životnih priča političarki iz Srbije i Hrvatske, a potom ispričana ponovo da bi se kroz nju zabeležilo pola veka razvoja pokreta osoba sa invaliditetom na prostoru SFRJ i Evrope. I moja, koja je s različitim fokusom objavljena u dva izdanja. Većina njih nalazi se u bibliotekama Univerziteta u Novom Sadu, slale smo ih i poklanjale drugim biblitekama, ja prevashodno iz uverenja u feministički princip da je lično ujedno političko, koji (mi) život svakodnevno na različite načine potvrđuje. Sve što je ikada na polju ljudskih prava unapređeno i na osnovu čega su razvijene mere i mehanizmi da ga je teško vratiti nazad poteklo je iz ličnog iskustva koje delimo sa drugima po različitim osnovama. Inicijative za političku promenu potiču iz lične spoznaje o potrebi za trajnom, optšim merama definisanom promenom i isto tako jasno definisanim odredbama za primenu tih mera uključujući i kaznene. Kad smo kod primene iskustva. Međusobna (iskustvena) podrška takođe je počela da se primenjuje unutar ženskog pokreta. Danas je ona, primera radi, jedan od tri preduslova za samostalni život osoba sa invaliditetom.

Beleženje lične istorije predstavlja vid beleženja svedočenja o vremenu i uticaja društvenih tokova i međusobnih odnosa na pojedinačni put svakog/e od nas. Feminizam je reakcija na podelu ljudskih bića na dva odvojena sveta sa striktnom podelom uloga i nadležnosti unutar društvene zajednice, što nas neretko dovodi do toga da jedni druge nikada ne upoznamo, da se otvaramo jedni prema drugima eventualno u sferi najdublje privatnosti, a da čim otvorimo prozor ili vrata hvatamo se opet za definisane uloge koristeći jedni druge kao objekte svojih potreba, za podelu zaduženja i poslova polazeći od fizičke snage umesto od dogovora i usmerenosti na cilj uz korišćenje tehnoloških sredstava koje smo sami izumeli. I dalje ćemo to raditi. Feminizam, a pokret za prava LGBTQIA ovaj segment socijalnih prava još više je unapredio, stavio je na dnevni red ljudsku raznolikost i identitetsku promenjivost tokom života, prelaznost iz jednog iskustva u drugo zasnovano biološkim karakteristikama urođenim ili nastalim prilikama, što nas ne čini ni slabijim ni jačim, već nas uči prihvatanju iskustva, i to bi, po meni, trebalo da bude osnovno polazište obrazovnog sistema.

Današnja manifestacija Organizacije „Žene u crnom“ održava se pod nazivom „Rat se uvek vraća kući“. Povod je još jedan od strahom jednih od drugih uzrokovanih zločina iz mržnje, koje su jedino ljudi, kao svesna, bića u situaciji da izbegnu pre svega tako što ćemo se međusobno upoznati i usmeriti na međusobnu podršku.

Da li nas je iskustvo s kovidom u tom pravcu usmerilo da se na period dok smo svi u istoj opasnosti zaustave svi ljudskim umom i strahovima izazvani sukobi i obezbedi globalno maksmalni nivo primene međunarodnih ugovora u sferi ljudskih prava i njihovo revidiranje shodno nastalim okolnostima za trajni boljitak nadalje? Da li je na materijalnom prihodovanju i novčanoj razmeni zasnovana ekonomija relevantna u trenutku kada mikroorganizmi imaju veću moć od ljudske svesti i svega što je ona u mogućnosti da stvori? Da li se i jedan rat u poslednjih 14 meseci zaustavio kao rezultat spoznaje da se sada moramo fokusirati na čuvanje ljudi? Da li smo promenili išta u međusobnim odnosima ili i dalje jedni drugima služimo kao predmeti za zadovoljavanje potreba, za oplodnju ili kao bankomati? Ovo su ključne teme kojima smo mogli obeležiti 8. mart ove godine širom sveta nakon svih oblika nasilja, od onog u domaćinstvu obostrano rodno zasnovanog, preko institucionalnog, do novih ratišta koje je prošla godina, uprkos zajedničkom izazovu, još u većem intezitetu donela.

Umesto toga, svima je (i muškarcima i ženama) u fokusu bila borba samih žena za njihova/naša prava.

Juče mi je Jelena Sokref, sa kojom poslednjih 14,5 godina radim i podelile smo od hleba do odluka sve što smo mogle, rekla da je vreme da ljudi prestanu da se bore sa sobom i s drugima za nekog/nešto, protiv nekog/nečega već da treba da krenemo da se oslobađamo u sebi, međusobno, od svega nagomilanog što nam ne treba da bismo bez tereta mogli dalje zajedno. Prema onome što nismo u mogućnosti da izaberemo, možemo da izaberemo odnos zasnovan na svesti o neprikosnovenosti ličnog integriteta našeg i svake druge osobe. Većina začetnica/ka pokreta za ljudska prava umrla je pre vremena nasilnom smrću, ili usled hroničnih bolesti, 2014-17. bile su specifične po broju preminulih predstavnika/ca pokreta za prava osoba sa invaliditetom širom sveta zahvaljujući čijem radu mi danas imamo bezmalo sve što je potrebno za punu ravnopravnost sve većeg dela stanovništa za čiji je nesmetan društveni život potreban neki vid asistencije druge osobe i zahvaljujući čijem je delovanju pristupačnost postala ljudsko pravo. Začitnici/e pokreta za rasnu jednakost koji nisu ubijeni nečijim metkom iz mržnje ili zbog političke pozadine, umrli su od fizičke istrošenosti. Broj samoubistava iz straha od obostranog rodno zasnovanog nasilja, zbog seksualnosti i međusobnog neprihvatanja i proganjanja (koje je u dobrom delu sveta još uvek zakonito ili mu se daje legitimitet) ne smanjuje se, uprkos svemu što je proisteklo iz feminističkog i pokreta za prava LGBTIQA osoba.

Od 2009. suočavam se sa abilizmom direktno ili indirektno. Ne znam da li me više pomera internalizovani abilizam ljudi sa kojima delim i slične potrebe za nesmetanim kretanjem, asistencijom i drugim segmentima pune primene različitim međunarodnim ugovorima garantovanih socijalnih prava, koji svojim strahovima koče napredak, ili uverenje da život osobe koja ima neko oštećenje vredi manje od života osobe koja ga nema, a koje na različite načine pokazuju ljudi sa kojima delim druga iskustva.

Dvehiljade trinaeste porela sam da se čuvam tako što sam samo sa jednom osobom koju sam od jeseni 2013. upoznala na ‘ti’, i to mi je iskustvo donelo niz izazova zbog kojih je bezmalo odnos prekinut. Danas je 369. dan kako nisam izašla iz kuće i uživo sam komunicirala s manje od 10 ljudi. Povod je kovid, a stvarni je razlog do sada od svih najdublja potreba da se sklonim od svega što nije fokusirano na poštovanje, zahvalnost, rešenje, razvoj, od svega što daje legitimitet zlu bivajući uz njega ili dokazujući da je bolje od njega. U martu 2009. suočila sam se sa abilizmom udruženim s drugim fobijama čitajući o iskustima drugih ljudi i nakon analize minimalno hiljadu novinskih članaka predstavila sam 2014. nalaze i prepruke šta mediji mogu da urade da ga u javnom govoru ne bude. Bile su mi potrebne godine da artikulišem poruku koja je oslobođena bola ili okrivljavanja bilo koga zbog situacije koju sam u novinama i na terenu u Srbiji, Sloveniji, Crnoj Gori, Grčkoj, Nemačkoj, Engleskoj, Belgiji, Švedskoj i SAD uočila u direktnom kontaktu sa predstanicima/ama samozastupničkog dela pokreta osoba sa invaliditetom ili organizacija i ustanova koje zastupaju prava i interese osoba sa invaliditetom. Bezbedno sam se osećala donekle samo u Norveškoj zbog načina na koji je tamošnji pokret za samostalni život preuzeo odgovornost u vlastite ruke i integrisao tekovine svih delova pokreta za ljudska prava da bi došao do maksimalnog nivoa standarda i građanskog učešća svih, i na jednom događaju Mirovnog instituta u Ljubljani 2002, na kome me patrijarhat ničim nije zakačio.

Odlučila sam ovo da napišem jer je vreme unutrašnjeg suočavanja bilo u periodu 2015-19. za čitav svet. Prethodne dve godine tražile su globalno delovanje na osnovu spoznatog. Izostalo je sem na planu individualnog. Mikroskopom tražimo ničim opterećeni ljudski postupak i delimo vest o njima na društvenim mrežama kao ekskluzivnost. Vrišti iz nas lična ranjivost, dok se i dalje držimo pozicija i navika koje su nam stvorile rane i zbog kojih ranjavamo druge i samim tim produkujemo opštu ranjivost u prevnciju čijih uzroka decenijama unazad ulažemo javna sredstva umesto na unapređenje uslova za opštu radost. Taj krug sada imamo priliku da prekinemo i fokusiramo se na uzajamnost i međusonu zavisnost kao polazišta za dalji razvoj ljudskog društva. Nastavimo li ovako ostaje nada da ćemo neku od prilika u nekom trenutku iskoristiti. Poslednju ovakvu ljudsko društvo imalo je 10.12.1948. usvajanjem Deklaracije o ljudskim pravima. U međuvremenu imalo je manje od 30 godina stvarnog napretka. Bez obzira na to što je medicina uticala na smanjenje smrtnosti, ljudsko biće svoju svrhu ne postiže dugovečnošću i zadovoljavanjem svojih osnovnih bioloških i drugih potreba (Sokref), već svojim izborima, a svakim utičemo na život drugih, i tragom koji za sobom posle svojih izbora i odluka ostavljamo. To je drugi temelj na kome bi nadalje (uz iskustveni) trebalo da se zasniva vaspitno-obrazovni proces u njegovom sistemskom delu, da ne bismo kao svesna bića izgubili svrhu postojanja i zaustavili evoluciju, kao što smo to svojim odlukama i postupcima uradili dobrom delu drugih bića na zemlji.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Revizija
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga