MILENA MARIĆ: Ako se vi ne bavite politikom, ona se bavi vama

Rezultati svih izbora od 2012. pokazuju da se ovo društvo, nakon četvrt veka mrcvarenja, predalo

21. maja 2018

Umrlice vise sa poluraspalih drvenih oglasnih tabli i bandera. Autobus dolazi tek par puta dnevno i jedina je veza sa obližnjom varošicom. Ljudi koji ga čekaju ne razgovaraju, zamišljeno zure ispred sebe.

Povremeno, pored njih prolaze bučni automobili, neki i neregistrovani. Jedna od nekoliko lokalnih prodavnica je odavno otvorena i u njoj je za kasom vlasnik. Na polupraznim drvenim rafovima nalaze se samo neophodne namirnice: ulje, šećer, brašno, par začina; tu je i frižider sa sladoledom i za pultom sveska za veresiju i ambalažu. Na izlogu prodavnice je okačen rukom napisan poziv zainteresovanima za upisivanje za tovne piliće. Iz nikada dovršenih kuća u obližnjim dvorištima čuju se radio ili jutarnji program sa TV Pink ili RTS-a. U daljini odjekuju udarci, neko je to jutro odabrao da popravi decenijama staru tarabu. Uporni lavež psa pomešan je sa zvukom lanca koji se vuče ili udara o zemlju. Mrzovoljni meštani u autobus ulaze sporo i sedaju na svoja mesta, oni su neki od malobrojnih srećnika koji imaju posao u obližnjoj varošici.

Na ulazu u varošicu su stovarišta građevinskog materijala otvarana 1990ih, frizerski i kozmetički saloni, nekoliko grupisanih radnjica robe široke potrošnje, snabdevenih bolje nego u selu, ali i nešto što bi moglo da se nazove super marketom, jer svakako ima više od jedne kase i za njom nije vlasnik.

Nakon stanice bolnice, stiže se u centar mesta gde ima zgrada zanimljive arhitekture i sveže renoviranih fasada, tu je i osnovna i srednja škola, šetalište sa fontanom, par moderno uređenih izloga sa poznatim svetskim brendovima, sportskom opremom i butici sa nešto ekskluzivnijom robom. Većina putnika radi u centru. Malobrojni produže na stanice u periferiji grada ka kompleksu identičnih niskih stambenih zgrada, zapuštenog izgleda. Većina terasa je pretrpana stvarima, neke su zastakljene, a neke ne.

Jedinom ulicom sa četiri trake, po dve u oba smera, prolaze istovremeno automobili stari više od decenije ali prođe tu i tamo automobil bolje klase, star par godina. Nema puno takvih automobila, isto kao što nema puno novoizgrađenih kuća i zgrada. Tek nekoliko i svi znaju kome pripadaju. Kao što svi znaju ko su vlasnici malobrojnih firmi u kojima rade, i ko je na vlasti. U popularnom „gradskom“ kafiću rezervisani stolovi, a uveče separei, krcati su moderno obučenim ljudima različitih generacija. Novi modeli najskupljih mobilnih telefona često zvone, stalno se šalju i primaju poruke.

Nekadašnji dileri deviza, šverceri, sitni kriminalci i prevaranti, po pravilu nasilni pojedinci sa kojima se ne valja zamerati, sada su ljudi od kojih zavise mnogi životi i sudbine. Upravo oni su ti koji jednim pozivom mogu da reše gotovo bilo koji problem. Sprega vlasti i lokalnih bogataša je očigledna. U dronjavom polupraznom kafiću, gde se umesto narodnjaka, slušaju ex-yu rock hitovi, okupljaju se drugačiji ljudi. Oni „koji se nisu snašli“, načeti više neurednim životom nego alkoholom, besni i razočarani, sa sebi sličnima razgovaraju o svim aspektima poraza. Druženje ovih sredovečnih ljudi prekidaju pozivi njihovih roditelja sa kojima žive. Nove verzije poznatih priča ostaju nedovršene, a jutra ne donose ništa novo.

Ovo je slika većina sela i malih gradova u Srbiji. Od 164 jedinice lokalne samouprave, samo 20 je iznad, 34 na nivou a sve ostale ispod republičkog proseka. U samo 6 opština u Srbiji na vlasti nije SNS, što omogućava apsolutnu vlast na svim nivoima. Opoziciona vlast ne znači bolji život, naprotiv.

Opoziciona vlast u uslovima centralizovane apsolutne vlasti jedne partije, znači odmazdu i kažnjavanje takvog ponašanja. Mnogi funkcioneri na lokalu ne vide problem u preletanju, bez obzira za matičnu stranku koja je dobila glasove. Preletanje je tako mehanizam osvajanja vlasti na lokalu, bez ozira na izbornu volju građana. O lokalnim izborima širom Srbije redovno izveštavaju televizije sa nacionalnom frekvencijom, čineći centralizaciju vlasti potpuno transparentnom. Štaviše, u kampanjama na lokalnim izborima predsednik Srbije se pojavljuje kao nosilac liste, ali i učestvuje u drugim lokalnim predizbornim aktivnostima.

Prihodi lokalnih samouprava su strogo kontrolisani i glasači se disciplinuju siromaštvom. Besparica, nezaposlenost ali i raspadanje obrazovne i medicinske infrastrukture, omogućava lokalnim funkcionerima privatizaciju fondova i preraspodelu prema ličnom nahođenju, neretko u marketinške svrhe.

Dodatna kriminalizacija siromašnih i obespravljenih građana vrši se i tokom mnogobrojnih, neki bi rekli i neprestanih, političkih kampanja. Istraživanje istovetnih iznosa donacija SNS-u otkriva učešće članova stranke koji se, izuzev članstva – koje je uslov za posao ili opstanak na poslu, „ne bave politikom“. Honorari koje je moguće dobiti učešćem na mitinzima, uz ekskurziju autobusom po Srbiji, predstavljaju redak dodatni izvor prihoda za mnoge, ali ljudske žrtve nisu samo simbolične, već i stvarne.

Rezultati svih izbora od 2012. pokazuju da se ovo društvo, nakon četvrt veka mrcvarenja, predalo. Dokazujemo tako, kao društvo, da je poslednjih 25 godina izgubljeno vreme, tek predškolsko u kome smo propustili da naučimo kosu i pravu crtu. Političko predškolsko u kome nam nije dovoljno puta rečeno i nije dovoljno naglašeno znanje staro preko 20 vekova – ako se vi ne bavite politikom, ona se bavi vama.

Tekst je nastao uz pomoć razgovora sa meštanima različitih sela i manjih gradova u Srbiji

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Setva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga