MILAN ANTONIJEVIĆ: Tradicionalne ratne igre pred izbore

“Očigledno je da se želi skrenuti pažnja sa posledica pandemije"

18. jun 2020

Kada je 15.marta proglašeno vanredno stanje u Srbiji zbog sprečavanje širenja zaraze novim koronavirusom bila je nepoznanica do kada će epidemija trajati, kada će se život vratiti u normalu, a predizborne aktivnosti nastaviti. Sada je izvesno, 21. jun je dan za glasanje na lokalnim, pokrajinskim i republičkim parlamentarnim izorima. O tome da li je taj datum u okolnostima pandemije preuranjen, o opravdanosti uvođenja vanrednog stanja, funkcionerskoj kamanji u tom periodu, kršenju ljudskih prava i o ključnim temama koje će uticati na izbornu volju građana, za Bilten UGS Nezavisnost govori Milan Antonijević, pravnik, aktivista za ljudska prava i izvrsni direktor Fondacije za otvoreno društvo Srbije.

Iz pandemije, vanrednog stanja i suspendovanja pojedinih prava građana uplovili smo pravo u predizborne aktivnosti. Da li su građanima dovoljno jasna pravila za održavanje kampanje i izbora, i dalje, u drugačijim okolnostima od redovnih?

Sluđivanje se nastavlja, to je sigurno. Nadam se da je sada već sazrela svest o tome da je pandemija zaista okrenula sve aktere i da moraju na jedan drugačiji način da predstave i zakone i ono što su prava i obaveze birača i način na koji će se sprovoditi ovi izbori. RIK mora postati mnogo aktivniji. Mora jasno formulisati ove politike i dati uputstva kako i na koji način se kampanja odvija, da bude jasno šta je zaista funkcionerska kampanja i kako se protiv nje bori. Tako da, COVID nas je poprilično zatekao i u zdravstvenom smislu, u smislu institucija koje se bave zdravljem, ali i u ovom međuizbornom procesu. Mi proučavamo i druga rešenja, koje su neke zemlje primenjivale (koje takođe u ovom periodu moraju imati parlamentarne, predsedničke i lokalne izbore). Gledamo odluke raznih sudova i nedavo smo videli odluku Ustavnog suda Rumunije, koji je odložio lokalne izbore i spojio ih sa parlamentarnim u novembru. Sve su to znaci koji govore da je ova oblast još uvek u fazi istraživanja i da naš Ustav i zakoni nisu baš na jasan način predvideli šta se dešava kada nam se život zaista okrene naglavačke.

Spomenuli ste Rumuniju i odlaganje izbora u toj zemlji, vi glasno iznosite stav da je 21. jun blizu i da je taj datum preuranjen za izbore. Kako to obrazlažete i zašto se žuri?

U trenutku kada je ukinuto vanredno stanje, vi niste mogli u roku od 24 sata proceniti kako će izgledati narednih četrdeset dana koliko je tada preostalo do izbora. Zbog toga smo apelovali na suzdržanost i na promišljenost u svim ovim odlukama. Jedno je šta vama Ustav kao takav nalaže, a drugo je šta vi zasta morate činiti u situaciji koju naš Ustav ne propoznaje na takav način (kako ćete se ponašati i kako ćete vršiti neke predizborne radnje). Ovde smo mogli da imamo mnogo aktivniju ulogu Ustavnog suda, on je zaista mogao biti saveznik u tome da se ova pitanja otvore. Na žalost nama je Ustavni sud zalupio vrata, ne mogu da kažem pred nosom, s obzirom na to da su organizacije podnele inicijativu za ocenu ustavnosti, ali videli smo kako je pitanje ustavnosti vanrednog stanja rešeno jednim potezom bez konkretnog obrazlaganja. Mogao se konsultovati Ustavni sud i za dalji tok ovog predizbornog perioda kako bi se, ono što život ne može da predvidi, a to je ovakav nivo pandemije, mogućnost drugog talasa, nekih drugih nepredviđenh situacija, podvelo pod pravne mogućnosti, a ne da budemo zarobljeni u Ustavu. Trebalo je da se mnogo više okrenemo ka onome što je najvažnije tokom izbora, a to je bezbednost građana, pre svega mislim na zdravstvenu bezbednost, ali i na njihova ljudska prava, slobodu okupljanja i sve ono što je preduslov za prave i kvalitetne izbore.

Dakle, Ustavni sud je jednoglasno odbacio kao neosnovane inicjative za pokretanje postupaka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja. Policijski čas je prepoznat u našem Ustavu, moguće je ograničiti kretanje, pa čak i slobodu izražavanja, ipak da li je to bilo opravdano i da li je bilo kršenja pojedinih ljudskih prava?

Sloboda kretanja je nešto što je bilo u velikoj meri ograničeno, ali da, sloboda kretanja jeste jedno od prava koje može da se ograniči tokom vanrednog stanja. Mi danas možemo postavljati pitanje o opravdanosti, srazmernosti, postepenosti uvođenja ovakvih ograničenja, jer ako u roku od 24 sata vi potpuno promenite odluku i od potpune zabrane slobode kretanja uđete u nešto što je sada…(pogledajte kako izgledaju ulice gradova u Srbiji) nemate više nikakvu zadršku niti bilo kakvu mogućnost da kontrolišete epidemiju ukoliko ona cirkuliše i dalje po Srbiji jer se sve vratilo u normalu, kao da Kovida nikada nije ni bilo. To su neka pitanja koja možemo postavljati i meni je žao što Ustavni sud nije na jedan jasniji način počeo da se bavi ljudskim pravima i ograničenjima i da da neka mišjenja koja nisu samo ovako lakonska, već da se zaista uđe u detalje. Ovakva situacija je nadam se nešto što se neće ponavljati, nešto što će da se zadesi jednom u sto godina, a ne nešto na šta se treba pripremati, ali baš zato je to bila prilika da se mnoga od ovih pitanja na jasan način promisle, da dobijemo neke pravne stavove koji bi imali određenu težinu. Pogedajte kako izgledaju odluke Evropskog suda za ljudska prava, tamo se ne odbacuju na ovakav način svi podnesci koji se odnose na vanredno stanje već se zauzimaju određeni stavovi.

Iz ove perspektive da li je bila neophodna zabrana kretanja za starije od 65 godina? Ustav ni u ovom slučaju nije prekršen, ipak, da li je to bila diskriminacija?

To je bilo pitanje koje je prebačeno u dvorište medicinske struke, mislim da je to i prava adresa za postavljanje tog pitanja. Znači ukoliko su pokazatelji takvi da osobe starije od 65 godina u velikom broju imaju teže posledice ukoliko dobiju virus COVID 19 onda za ovu meru možemo zaista reći da je išla ka očuvanju života jednog velikog dela populacije i da se onda diskriminatornost ne može staviti u prvi plan. Tako da, tu treba biti iskren i eventualno govoriti o tome da li su svi elementi ove mere zaista dolazili od struke ili su to bila prepisivanja nekih mera koje smo čitali da se primenjuju u svetu. Bez mnogo struke, sa mnogo više politike. To su sve pitanja koja nam ostaju i o kojima ćemo, nadam se, uskoro ponovo moći otvoreno da razgovaramo.

U periodu od „najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva“ i “šopinga u Milanu”, do momenta „vrag je odneo šalu“ nekolicina stranaka prikupljala je potpise radi predaje izbornih listi Republičkoj izbornoj komisiji. Tek nakon predaje izborne liste vladajuće stranke vlast u Beogradu je objavila podatak o prvom zaraženom, a nedelju dana kasnije predsednik Srbije je suspendujući parlament uveo vanredno stanje. Koliko smo sve vreme vanrednog stanja imali političku kampanju vladajuće stranke?

Sa pravnog ugla ako gledate, sama funkcionerska kampanja nije mogla da se očita u onome što se dešavalo, moglo se govoriti o nekim drugim zloupotrebama, ali ne, zaista, o zakonu koji zabranjuje funkcionersku kampanju tokom predizbornog procesa. Jeste bilo akcija koje su prelazile tu granicu i ovde ne govorimo o zakonskim normama, nego o dobrom ukusu. Kada vi npr. nosite medicinsku opremu, da li je to neophodno da se radi uz takvu pompu i da li bi se to isto dešavalo da Srbija nije 365 dana u godini u kampanji, bio Covid ili ne? Znači to je pokazatelj da građani nikada nemaju period da udahnu nakon izbora, nakon određenih odluka, već se tenzija stalno podiže. To je kopiranje modela koji postoje i u svetu, ali to ne ide na ruku građanima kojima treba period da odahnu i da se bave svojim razvojem, ekonomskim i nekim drugim pitanjima, a ne da stalno brinemo brige visoke politike i nekih odluka koje nas u velikoj meri ne dotiču i da kroz medije ne dobijamo obrazovanje već političke časove kakve smo videli u vojsci 70-ih, 80-ih, 90-ih godina.

Skupština Srbije usvojila je zakone o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, Zakona o lokalnim izborima i na osnovu njih potpis kojim birač podržava izbornu listu mora biti overen kod javnog beležnika ili u opštinskoj, odnosno gradskoj upravi. Suštinsku raspravu i objašnjenje ovih novina građani nisu dobili. Da li možemo biti mirni da će zakonske novine sprečiti falisfikovanje potpisa ili ne? Može li se desiti da se ponovi scenario iz 2016. kada je 15 hiljada potpisa građana falsifikovano?

Ja bih se vratio na to da je jedna od preporuka OEBS-a, (tj posmatračke misije koja je bila u Srbiji) da se ovi zakoni promene. Međutim, tu govorimo o izmenama koje su dovele do zakona koji su važili do pre nekoliko nedelja. Znači, to je bio direktan zahtev OEBS-a nakon posmatranja izbora u Srbiji, čini mi se 2014. godine (da se ovi zakoni moraju izmeniti i da se overavanje potpisa mora staviti pod kontrolu) . Mi smo se sada vratili korak u nazad uz obrazloženje da se to radi zbog pandemije. Sva pitanja koja su bila otvorena i ranije – o kvalitetu procesa, provere, mogućnosti provere i uopšte falsifikovanja uz jasnu nevoljnost tužilaštva da reaguje na konkretne slučajeve i ranije i danas – sve to nas dovodi u pat poziciju da ove izmene zakona nikako ne možemo smatrati dobrim. One nisu išle ka tome da obezbede ravnopravne uslove, već su ponovo vratile senku na proces prikupljanja potpisa i sve ono što je donekle bilo sprečeno prethodnim zakonom. Sada su ponovo pogubljene te kočnice.

Koliko će pandemija, odnos vlasti prema njoj i način rešavanja krize uticati na izbornu volju građana?

Verujem da ovo pitanje jeste jedno od osnovnih pitanja kojima bi trebalo da se bavimo u ovom trenutku, ali kada pogledate da se iz kataloga tradicionalnih predizbornih pitanja ponovo vade odnosi u regionu (govorim pre svega o Crnoj Gori) očigledno je da se želi skrenuti pažnja sa ekonomskih i socijalnih tema, posledica pandemje, odgovora zdravstvene struke na ono što smo videli u prethodnim mesecima i da ćemo se baviti tim tradicionalnim ratnim igrama kojima Balkan obiluje najviše pred izbore ili u trenucima ekonomskih kriza. Podsetiću vas da je i rat u bivšoj Jugoslaviji počeo na repu jedne ogromne ekonomske krize, koja nas je zadesila. Tada političari procenjuju da je mnogo jednostavnije da pobegnu u takve igre, a da se ne bave onim što građane zaiste interesuje, a to su kvalitet života i ekonomski napredak i u krajnjoj liniji ljudska prava o kojima govorimo. To je izlaz u slučaju opasnosti koji se uvek aktivira u predizbornim periodima i on odgovara, na žalost, svim zemljama u regionu. To pokazuje da ni građani nisu još uvek na dobar način informisani o tome šta su realni problemi i šta im 21. vek donosi. I sada, kao da smo zaboravili pandemiju odmah smo se vratili na neka pitanja koja su u Evropi rešavana pre dva veka, a kod nas tek pre nekoliko decenija.

Izazivanje nacionalne, verske mržnje i netrpeljivosti ne sme se tolerisati. To kaže Ustav i to je neotuđivo pravo i tokom vanrednog stanja. Međutim, osim retorike i predizbornih tema koje ste spomenuli imali smo proteste u Obrenovcu protiv migranata, pa zatim okupljanje građana oko ultradesničarskih pokreta 9. maja u Beogradu. Generalno kampanja protiv migranata na društvenim mrežama, brojne teorije zavere o naseljavanju migranata kao da su tokom varednog stanja bile prisutnije nego ikada. Zašto desničarske stranke i pokreti jačaju u ovo doba i čiju podršku imaju?

Mi na žalost nismo krenuli od prve tačke, a to je otvaranje dosijea i otvaranje pitanja kako su pojedini pokreti nastajali i kako se uopšte dolivalo ulje na tu nacionalističku vatru od kraja osamdesetih, najviše tokom devedestih, a kako vidimo i danas. To je jednostovano iskoristiti, zloupotrebiti i kao što sam već rekao, skrenuti time pažnju sa onih gorućih pitanja. Vi u ovom trenutku u Srbiji imate nešto malo više od 8 hiljada migranata i imate jednu besomučnu kampanju nekoliko veoma oskudnih organizacija koje očigledno imaju logističke i neke druge podrške. Zbog toga se i nadam da će se nekada ovo pitanje otvoriti, a da tada neće biti kasno kao u nekim negativnim primerima sa sredine prethodnog veka. Ceo taj poklič protiv migranata je na žalost jedna politizacija ljudske muke i globalnog problema koji proizvode i ratovi i opšta nemaština u zemljama iz kojih ti ljudi dolaze. Njima nije želja da ostanu u Srbiji, jer Srbija na žalost ne nudi neki prosperitet za kojim idu, ali čak i u tim okolnostima, ovakva kampanja i ono što smo videli kroz nekoliko pokreta samo bi trebalo da sramoti i državu i sve one koji to podržavaju ili dopuštaju, a nalaze se na plaćenim funkcijama unutar policije, službe bezbednosti ili drugim državnim organima gde bi trebalo da se bave suzbijanjem ovih pojava, a ne njihovim pomaganjem i podrškom.

Pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika je još jedno pravo koje je neotuđivo. Ženske nevladine organizacije izašle su sa podatkom da je broj pozva za pomoć žena koje su žrtve porodičnog i partnerskog nasilja porastao tokom varednog stanja, a trebalo bi imati na umu da je mnogo i onih žena koje su trpele nasilje jer nisu imale uslova i privatnosti da pozovu SOS telefone, policiju i nadležne službe. Da li je izostala javna kampanja države koja bi pružila podršku ženama žrtvama nasilja i konkretnija podrška od one deklarativne?

Ne mogu se u potpunosti složiti sa tim da se nije podigla pažnja na pitanje rodne ravnopravnosti i nasilja koje buja uvek u ovakvim situacijama. Ali bih uputio na jedno pitanje koje je usko vezano za rodnu ravnopravnost ali i sa aktivnostima tužilaštva i uopšte pokazatelja nezavisnog pravosuđa tokom Kovida, a to je mišljenje Specijalnog izvestioca UN za nezavisnost sudija i advokata. On jasno u svom dokumentu govori da se u ovakvim situacijama nezavisnost pravosuđa dokazuje kroz dva osnovna pitanja. Jedno je odnos prema nasilju u porodici u ovim situacijama, a drugo je odnos prema korupciji koja će sigirno biti u porastu. To je globalni problem sa kojim se svi suočavaju, a govori jasnije o tome da fokus tužilaštva u ovom periodu ne bi trebalo da bude represija zbog kršenja nekih normi o slobodi kretanja koje se uvode i nečeg drugog što je kod nas očigledno bio prioritet, dok se o ova druga dva pitanja nije dovoljno vodilo računa. Bilo je razgovora o nasilju u porodici zato i kažem ne mogu sto posto da se složim sa vama (to su nadležne instuticije stavljale u prvi plan i poverenica je govorila o tome), ali sigurno je ovo bio period kada se ovim pitanjima trebalo baviti.

Kada smo kod podrške države, koliko će ekonomski set mera Vlade Republike Srbije pomoći radnicima. Kada se uzme u obzir stagnacija, pad privrede, to da su najviše pretrpeli mali preduzetnici, da li radnik i radnica u Srbiji izlaze iz vanrednog stanja dodatno osiromašeni i obespravljeni ili je u pitanju trenutna kriza koju će paket pomoći i ekonomske mere države vratiti u kolosek?

Položaj radnika sigurno je u ogromnom disbalansu. To vidite i po njihovim pokretima na sceni i po tome da se u mnogo većoj meri ide na zaštitu krupnijeg biznisa, a o onima koji su u nekim drugim delovima (i od neformalne ekonomije i na druge načine angažovani u Srbiji) o njima se manje brine, a upravo oni čine većinu ako gledate strukturu zaposlenosti u Srbiji. Država mora da zauzme stav da će štititi slabije. U ovom trenutku slabiji su radnici u pojedinim kategorijama koje su zaokružene niskim primanjima i nesigurnošću njihovih radnih mesta. Sve su to pokazatelji koji govore o tome da se ekonomska i socijalna prava moraju naći u fokusu svake vlade da se ne desi ono što se dešavalo nakon 2008. godine, a to je spasavanje samo krupnog biznisa i zapostavljanje onih koji su doveli do razvoja, a to su radnici, oni koji će u ovom trenutku sigurno biti mnogo više obespravljeni. Tako da ovde apelujemo i na aktivnost sudova, tužilaštava. Postoji potreba za inventivnošću sudova i stavljanje sudova na stranu građana. Kada imate npr. s jedne strane javno preduzeće, sudija ne mora štiti interese države već može da štiti i interese onih koji se nalaze na drugoj strani u sudnici.

Za kraj da se vratimo na izbore, da li je realno da deo građana ne izađe na izbore ne iz podrške ideji bojkota, ne zbog nedemokratske atmosfere, nejednakih izbornih uslova, nego upravo zbog javnog zdravlja. Da li može da se desi građani izaberu da ostanu kod kuće, jer smatraju da njihov izbor ne treba da bude vlast ili opozicija nego rizik od bolesti ili zdravlje?

Kada ste ušli u izborne radnje bilo je veoma teško proceniti kako će izgledati izborni dan, koliko će biti teško obezbediti sigurnost svima koji učestvuju u izbornom procesu ne samo onima koji će glasati, već i onima koji će kontrolisati birališta koji mogu u krajnjoj liniji biti i prenosioci virusa. Ovde bih za kraj možda napravio i poređenje za koje mislim da je jedno upozorenje svim političarima u Srbiji. Ogroman je broj građana koji aktivno učestvovao u jednoj aktivnosti, a to je aktivnost prijavljivanja za podršku iz budžeta u iznosu od sto eura. Za tako kratak rok ogroman broj građana se prijavio i tako poslao poruku državi da vrlo dobro zna šta je njihov budžet i da ukoliko država ima opšte mere oni će pristati na to i uzeće iz državnog budžeta novac koji se nudi. To pokazuje možda, nadam se, buđenje svesti o tome da država raspolaže određenim sredstvima i ovo je bilo nešto sa čime treba porediti izlaznost građana. Ukoliko je izlasnost, ako možemo tako da je nazovemo, za dobijanje podrške od sto eura bila tako visoka, sva druga izlaznost na biralištima je poraz za sve političke aktere, ne samo za vladajuće stranke već za sve koji nisu uspeli da motivišu birače za glasanje. To moramo pripisati tridesetogodšnjem zapuštanju demokratskih vrednosti i nidopaštavanja izbora, efekata izbora, dalje kontrole, a možda čak i izbornog sistema.

Da li time poručujete da bojkot izbora nije efikasna opcija ili je i to aktivno učešće i zauzimanje stava?

Svako ima svoj sistem vrednosti iza kojeg staje, ono na šta apelujemo i na šta smo apelovali i tokom devedestih je aktivno biračko pravo i mogućnost da vi na slobodnim izborima date glas. Sve manje od toga je nesupeh svih politčkih aktera… i ne znam kako da završim ovu rečenicu, ali završiću je 21. juna odlaskom ili neodlaskom na birališta.

Tamara Srijemac (Nezavisnost)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga