Marijana Pajvančić: Nema spremnosti za promenu statusa Vojvodine

Autonomija Vojvodine nije ustavna kategorija

13. apr 2014

Profesorka Ustavnog prava dr Marijana Pajvančić upozorila je da aktuleno usaglašavanje Statuta Vojvodne sa odlukom Ustavnog suda koji je deo odredbi tog akta ocenio neustavnim mora da bude okončano u zadatom roku, ali da ne postoji pravno rešenje u slučaju da se taj rok prolongira, niti za situaciju koja bi nastala ukoliko republički parlament odbije da da saglasnost na taj akt. Takođe, kako je ukazala, Ustav ne sadrži ni rešenje kojim bi se rešio i eventualni spor u slučaju da Narodna skupština u predviđenom roku ne bude odlučivala o pokrajinskom Statutu.

„Za Statut Vojvodine traži se prethodna saglasnost Narodne skupštine, ali nema pravila šta će se dogoditi ako Narodna skupština to uskrati. Za takvu situaciju ne postoji proceduralni izlaz. On se, dakle, u tom slučaju, traži na političkom polju, izvan prava. A to govori da mi još uvek živimo u jednoj predpolitičkoj zajednici“, ocenila je Marijana Pajvančić u intervjuu za portal Autonomija.
Dodaje da treba imati u vidu da rok za usaglašavanje Statuta ističe početkom juna, a da prolećno zasedanje republičkog parlamenta, koji inače tek treba da se konstituiše, takođe uskoro završava, zbog čega, kako smatra, nije isključeno da se to pitanje prolongira.

„Ono što je bitno za ustav, odnosno za bilo koju ljudsku zajednicu, jeste da postoji dogovor o tome ko rešava spor ako do njega dođe i na koji način. To mora da sadrži Ustav. Šta će se desiti ako ne bude odluke o Statutu? Pravila nema. Dakle, u tom slučaju jedino preostaje da se to pitanje rešava političkim dogovorima“, napomenula je.

Prema njenim rečima, primer nepostojanja jasno propisane procedure na koji način se rešava određeni ustavno-pravni spor, nije, međutim, i jedini koji pokazuje manjkavosti aktuelnog Ustava.

I Statut Vojvodine, ali i druga pitanja povod su za nove najave ustavnih promena, barem iz političkih krugova, dok i deo stručne javnosti ukazuje na potrebu ustavnih promena iz brojnih razloga. Koje su, po vama, ključni nedostaci najvišeg pravnog akta?

Aktuelni Ustav ima jako puno neodstataka. Od onih koji se vezuju za način na koji je donet, o čemu se mnogo pisalo i što je opšte mesto, do same sadržine Ustava. Naime, pred Srbijom je proces evropskih integracija i sve zemlje EU su u jednom momentu morale da menjaju svoje ustave i da u njih uvedu takozvanu integrativnu klauzulu koja omogućava da se integrišu evropski zakoni i direktive u ustavni poredak, a koje će imati jaču snagu od domaćih zakona. To će morati da se uradi i kod nas. Naš Ustav, uz to, ima puno kontroverzi. Tako, na primer, na više mesta na različite načine rešava isto pitanje i za takve situacije ne postoji pravni izlaz. Konkretno, kad je reč o odlučivanju o imunitetu ministara na jednom mestu je ustavno pravilo da o tome odlučuje Vlada, a na drugom da o skidanju imuniteta ministru odlučuje parlament. Mi, dakle, u ovom momentu, ukoliko bi došlo do takve situacije, nemamo organ koji je nadležan da o tome odlučuje. Odnosno, sporno je da li to radi Vlada ili Narodna skupština. Ustav, takođe, čak u istom članu sadrži dve kontradiktorne norme, jednu koja kaže da se nadležnosti Ustavnog suda propisuju Ustavom i zakonom, i druga koja kaže da se nadležnosti Ustavnog suda propisuju Ustavom. Ova druga je tačna, jer se zakonom ne mogu propisati nadležnosti Ustavnog suda, pošto bi u tom slučaju USS bio u prilici da sam ocenjuje svoje nadležnosti i da ih interpretira na ovaj ili onaj način. Ima dosta takvih primera u važećem Ustavu. A ima i krupnih manjkavosti koje se odnose na ustavne procedure. Ustav je akt koji bi morao da sadrži kapacitete da na ustavan način, u okviru pravnog polja rešava pravni spor, kakav bi eventualno mogao nastati kod usvajanja Statuta AP Vojvodine. Sve su to razlozi koji govore da Ustav treba menjati.
Uostalom, tim povodom rađeno je i nekoliko istraživanja. Jedno u okviru Fonda za otvoreno društvo, a drugo je vodila organizacija Yucom, gde su sabrane sve tačke koje bi u Ustavu trebalo menjati. I Fakultet za evropske pravno-političke studije u saradnji sa Fondacijom Konrad Adenauer priprema debatu o tome šta bi trebalo menjati u Ustavu Srbije, a koja će se održati u maju u Novom Sadu. Ja očekujem da će se te promene zaista i dogoditi.

U kojoj meri bi te promene morale da se odnose i na vertikalnu organizaciju vlasti, s obzirom na sporenja koja postoje u tom pogledu i kad je u pitanju položaj AP Vojvodine, ali i loklanih samouprava?

Vertikalna organizacija vlasti će biti jedna od tema okruglog stola koji pripremamo. Tematika je zapravo pet ključnih pitanja: status međunarodnih izvora u unutrašnjem pravu – odnosno pitanje uvođenja integrativne klauzule, korpus ljudskih prava – gde ima jako puno nedorečenih pravila, horiznontalan podela vlasti – odnos između legislative i egzekutive, pravosuđe – koje je bolna tačka u našem sistemu i pitanje koje je Venecijanska komisija posebno isticala na naš Ustav, te decentralizacija i vertikalna podela vlasti.

Mislim da se ipak u pogledu vertikalne organizacije vlasti neke bitnije promene Ustava neće dogoditi, sem onih koje će biti vezane za status Kosova. To je moja procena, jer zapravo nema spremnosti da se vlast podeli po vertikali, od centralnog preko pokrajinskog, odnosno regionalnog, do lokalnog nivoa. Da te spremnosti nema videlo se sasvim jasno prilikom donošenja aktuelnog Ustava u kojem pokrajinska autnomija uopšte nije ni definisana kao ustavna nego kao zakonska kategorija. A to znači da imate onoliko autonomije koliko zakonodavac na vas prenese ovlašćenja. Zakonodavac to može učiniti tako da prenese širi krug nadležnosti, ili uži, ali on zadržava pravo da reguliše odnose, da nadzire izvršenje i praktično tu neke političko-teritorijalne autonomije neće biti. Ovo je više adminsitrativna podela, ali ne i političko-teritorijalna autnomija. Uz to, u ovom Ustavu, sem blanketnog pravila da se mogu formirati i druge autonomne pokrajine, nema nikakvog pravila kako se to radi ni ko o tome odlučuje niti po kakvoj prceduri. Dakle, nema niti jednog pravila o tome šta se dešava ako neko sutra odluči da, na primer, Beograd bude jedan region, ili na jugu Srbije deset opština zatraži da formira jedan region.

Znači li to da bi politički povod za ustavne promene zapravo opet bilo pitanje Kosova kao i 2006. godine, te da će ključno pitanje biti preambula?

Ne mogu da prognoziram šta će se dogoditi od ustavnih promena, ali iz toka pregovora Beograda i Prištine u okviru EU sledi da ćemo mi Ustav morati tome da prilagodimo. Ne samo preambulu Ustava, koju možemo da razumemo i kao obavezujuću i kao neobavezujuću. Naime, ni do danas nije bilo prepreke da se donese zakon o „suštisnkoj autnomiji“ Kosova, kako to Ustav inače definiše, a prošlo je osam godina. A to govori koliko je bilo stvarne spremnosti da se jednim posebnim zakonom garantuje ta vrsta autonomije. To takođe govori da Kosovo već ima specifičan status u našem Ustavu, jer se po posebnom zakonu koji se donosi po postupku revizije Ustava reguliše njegov status, za razliku od Vojvodine. I tu je napravljena razlika.

Zbog čega je ustavno pitanje u Srbiji tako dugo otvoreno i tema je unazad dve decenije?

Ustavno pitanje je kod nas jako dugo otvoreno, još od prvih višestranačkih izbora. To govori da Srbija jako dugo traga za svojim ustavnim identiteom, i da nema pune saglasnosti o osnovnim vrednostima koje bi trebalo da se integrišu u taj ustav kao osnov jedne zajednice u kojoj su ljudi spremni da žive – a koji su spremni zajednički da prihvate i građani i vlast. To je suština i smisao ustava. Mi smo od 90-ih do sad imali dva ustavna dokumenta. Međutim, oba su osporavana sa stanovišta načina na koji su doneti i sa stanovišta njihove sadržine. Za mene je indikativno i što se gotovo pred svako raspisivanje izbora otvara i ustavno pitanje. Čini se da se to koristi u krajnje pragmatične političke svrhe, čime se ustavno pitanje „potroši“ za trenutnu političku participaciju koja se zove izbori. U normalnim demokratskim državama ustav se na takav način ne instrumentalizuje.

Da li danas postoji ustavni momenat, kao 2000. godine, kada ste na to ukazivali , s obzirom da većina političkih stranaka iz ovih ili onih razloga zagovara ustavne promene, ili je politička situacija ipak drugačija?

Taj termin ustavni momenat zapravo je situacija u kojoj je društvo spremno da donese ustav, odnosno u kojoj postoji saglasnost između građana i vlasti oko onih vrednosti koje čine temelj zajednice. Taj momenat je postojao 2000. godine, kada je izgledalo da bi mogla da se postigne takva saglasnost i ustavni konsenzus oko temeljnih vrednosti koje bi se zasnivale na evropskim vrednostima. To se ipak nije dogodilo, jer politički akteri nisu bili pripremljeni za tu situaciju, previše je bio razlika među strankama koje su tad formirale vladajuću koaliciju , ali nije bilo ni spremnosti da se na tome ozbiljno radi. Nakon ovog društvenog ustavnog momenta, imali smo tehnički ustavni momenat kad je zajednica Srbije i Crne Gore prestala da postoji, pa je onda sticaj okolnosti tražio da Srbija donese novi ustav. Ali, to je bio iznuđeni momenat, odnosno tehnički momenat. Za aktuelni trenutak, međutim, više bi se moglo reći da je pod uticajem procesa evrointegracija stvoren neki kakav-takav ustavni momenat. Međutim, ja nikad nisam sigurna u to da li su politički akteri zaista spremni da do kraja poštuju sve ono što su vrednosti EU.

Svetlana Ratkov

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: The Great Pretender
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga