MARČELO: Lanci se ne skidaju pokornošću

"Predsjednikov medijski ukus diktira izgled televizija s nacionalnom frekvencijom, što uljuljkuje ljude i govori im ne samo da je sjajno biti najgori đak, nego i da su najgori đaci zapravo oduvek bili pametniji od profesora koji im je dao keca"

27. apr 2019

„Do sada bi svi morali da uvide: nije baš sve isto i svejedno. Prethodna vlast bila je loša, sadašnja je katastrofalna. Kako smo stigli do te opšte svejednosti? To je kao da kažeš: ’Nije me briga robijam li pet ili 20 godina’. Zar je razlika zanemarljiva? Razumem onoga ko već pakuje kofere i kaže: ’Razlika nije dovoljna da ostanem ovde i borim se za puko manje loše’. Ali za one koji ostaju nikako ne može biti svejedno.

Mnogo ko se ponaša kao da se protest iskazuje utovarivanjem uglja, a ne šetnjom: teško im, mrzi ih, apatični su. ‘Ne mogu opet da šetam, šetao sam pre 20 godina’. Zaista shvatam da je poražavajuće što se to ponovo mora, užasno je. Ali ne vidim da je trenutno reč o naročitom naporu: protestima se nezadovoljstvo iskazuje i u mnogo uređenijim zemljama. Ako dizanje glasa ne može da poprimi čak ni oblik opštenarodne šetnje, ako neko neće ni toliko da mrdne za svoja prava, onda nek očekuje da se sloboda zauzme za njega taman koliko i on za nju”, kaže u razgovoru za Al Jazeeru Marko Šelić Marčelo, pisac, jedan od poznatijih muzičara u regionu, koautor televizijske emisije „Perspektiva”, urednik srpskih izdanja italijanskog stripa „Dylan Dog“ – i jedan od najoštrijih kritičara negativnih pojava u društvu.

Na protestima protiv vlasti u Srbiji, koji se svake nedelje već više od četiri meseca održavaju u stotinak gradova te zemlje, učestvuje, kaže, od početka. Bio je i na poslednjem, velikom skupu, koji je organizovao opozicioni Savez za Srbiju 13. aprila u Beogradu. Nije razočaran, jer ne spada u one koji su od tog mitinga očekivali „nešto kolosalno”.

„Meni je bilo lepo među svim tim ljudima, iako nisam znao šta je plan i da li ga ima. Iskreno, nisam ni očekivao da opozicija ima neki spektakularan plan. Drago mi je što to kakvo-takvo planiranje nije išlo ka nečemu potencijalno incidentnom, a žao mi je što nije nije išlo ka nečemu duhovitom i domišljatom, nečemu na šta vlast ne bi umela lako da odgovori”, objašnjava.

Na jednom od protesta u Beogradu rekli ste da društvo u Srbiji treba lečiti. Od čega? I šta je lek?
-Da, nazvao sam aktuelnog predsednika kliconošom, i to mislim još od svojih srednjoškolskih dana, a sad imam 36. Kliconoša razdora. Kliconoša mržnje. Oduvek sam mislio da je mržnja zarazna. On je to radio oduvek. On to radi i danas. Čak ni u svetu fikcije nećete naći junaka koji toliko silno mrzi. Lice mu se krivi od mržnje svaki put kad govori javno, a govori po vasceli dan. On želi da drugi ne postoje, i uvek je to želeo. On je nepatvoreni fašista, i to što ga EU toleriše samo govori o razmerama njihovog licemerstva.

Možda tako mora, možda je to diplomatija. Ja nisam diplomata. Mene jedino zanima da nekakvo moje buduće dete, ako ga budem imao, zna da sam u ovim vremenima činio sve što sam umeo protiv aktuelnog režima, i kao stvaralac i kao građanin. Da sam branio vrednosti EU više nego što ih brani EU, jer sam na te vrednosti gledao otprilike kao na božje zapovesti: ne treba mi Mojsije da bih razumeo notornosti čovekoljublja. Istina, reći će to dete, šetao sam i s nekima s kojima se uopšte nisam slagao upravo kad je reč o čovekoljublju. Ali u ovom trenutku, koji će možda s distance izgledati drugačije, ustali smo protiv najgoreg. Neću odustati ni kad dođe vreme obračuna s manjim zlom. Ali ako neki čovek učini da i Dveri i ljudi poput mene izađu na ulicu, zajedno, to poprilično izgleda kao poslednja sezona Igre prestola.

Kako do izlečenja?
-Skršiti ovu vlast. Pa sistem. Pa vaspostaviti sistem vrednosti, jer ga je ova vlast dokusurila. Verujem u staru ideju Dositeja Obradovića: u prosvetiteljstvo. Znanje treba da stigne do svih ljudi. Ne podsmevati se neukosti, ali joj i ne laskati. Ne praviti od nje egal znanju. Ne ponižavati radničku klasu, ali ne fabrikovati jeftinu radnu snagu od sopstvenog naroda. Ne biti elitista, biti misionar. Prosvećivati. Državnik to prvi treba da radi. Ako ne radi to, onda radi ono drugo: namerno zaglupljuje masu.

A mi moramo da shvatimo: osim građanskih prava, postoje i građanske dužnosti. Kada pomislite da nemate dužnosti, mic po mic oduzeće vam i prava. Svaki put kad pomislimo da se nas ne tiče, da će se neko drugi baviti onime što se dešava nama ispred nosa i da to baš i nije naša stvar, na terenu smo one čuvene poeme koja počinje sa „Prvo su došli po…“, a završava se sa „…kada su došli po mene, više nije bilo nikoga da se pobuni”.

Da li Vam se čini da mnogi građani čekaju da neko drugi reši i njihove probleme, odnosno i ono što misle da ih se tiče, da se pojave neka nova lica koja će nekim čudom stvoriti dobro uređenu državu i društvo, a da oni ne moraju mnogo da se ‘cimaju’?
-Ima i toga u mom prethodnom odgovoru, posebno u delu o dužnostima. Inače, meni ideja o nekakvom svespasitelju više vuče u sferu religije nego u sferu politike i društva. A sve i da se pojavi taj famozni novi, gde će se oglasiti? Na kom mediju?

Jesu li onda u takvoj medijskoj situaciji tribine i ulični protesti najbolji način da se dopre do ljudi?
-Verujem u tribine i rado učestvujem u njima, ali poslednjih sam meseci skloniji uverenju da je sada vreme za ulicu. Više ljudi te čuje. Na tribine uglavnom dođu oni unapred saglasni sa zaključcima. Nije psihološki beznačajno, ljudi se okuraže, vide da nisu sami. Ali ako je primarno pitanje kako nekoga preobratiti, kako mu s potiljka otkačiti onaj kabl iz Matrixa i vratiti ga u realnost – tribine se pokazuju jalovim. Ako toga nema, onda je ovo međusobno tešenje od sekundarnog značaja. Protesti su, reći će neko, isto to. U redu, ali makar kao „format” privlače više ljudi, a isto imaju govornicu.

Mnogim političarima, čini se, baš i nije u interesu da imaju građane koji misle svojom glavom. Ali da li je problem samo u političarima ili ima nešto i u narodu, građanima? Je li, na primer, većina građana za neselektivnu primenu zakona samo kad njima to odgovara, protiv mita samo kad moraju da plate, ali ne i da prime, protiv nepotizma i stranačkog zapošljavanja samo kad nemaju rođaka na položaju ili stranačku knjižicu?
-Nikad nisam verovao da smo bolji ili gori od drugih. Nama se naprosto dešava ono što se dešava zapuštenom društvu. Možda je pesimistično, ali ne mislim da je čovek sam po sebi naročito dobro biće; to je biće koje se uči dobroti, kome se, ma kako ovo zvučalo, mora objašnjavati zašto je dobrota dobra i kako da makar malo skloni u stranu životinjski nagon za samoodržanjem koji ga gura u sebičluk. Ukratko, mora se odučiti od rezona „ako je meni dobro, šta me briga za kolektiv.”

Zapušteno društvo vraća se na ranije stupnjeve. Najpre na pretpolitičko društvo, kao mi sad, ali može se još više unazad, sve do prvobitne ljudske zajednice. Svi smo za to krivi, ali najveću krivicu snose oni koji društvo najviše oblikuju. Patrijarh koji se ne ponaša kao dobar pastir celog stada ili predsednik koji inspiriše razdor, predsednik čiji medijski ukus diktira izgled televizija s nacionalnom frekvencijom, što dramatično afirmiše zatečeno stanje i produbljuje ga. To uljuljkuje ljude i govori im ne samo da je sjajno biti najgori đak, nego i da su najgori đaci zapravo oduvek bili pametniji od profesora koji im je dao keca i da je najzad došlo vreme osvete. U tom smislu, Vučić je nešto kao kancerogena izraslina na motivacionom govoru.

Kako im objasniti da u takvom društvu postoji rizik da im se desi situacija kao u Vašoj pesmi ‘Laž’ – da sa kupljenom diplomom rade posao koji ne znaju i odlučuju o nečijem životu ili da neko takav odlučuje o njihovom? Da ih i samo tolerisanje takvih stvari može skupo koštati?
-Zatečen sam okolnošću da to uopšte treba objašnjavati. Ko želi da ga leči lekar s kupljenom diplomom? Da ga brani priučeni advokat? Da mu direktor bude neko ko nema veze s delatnošću preduzeća? Kad im se ubije s(a)vest o kolektivu, ljudi očigledno pristaju na sve. Zato se moramo bukvalno od nule edukovati šta je društvo. Time se moramo baviti svi, ali to prvenstveno mora biti državni plan i program.

Ali ne izgleda da je to državni plan i program, a mnogi razmišljaju da sad nije ni vreme da se bune da bi umesto ovih došli oni. Čini im se da je rizik preveliki – mogu da izgube posao, stan koji su uzeli na kredit, a potencijalna dobit im se čini malom. Jesu li u pravu? Koliko, recimo, Vaš društveni angažman utiče na Vašu egzistenciju?
-Kad sam nedavno davao intervju u Helsinkiju, pitali su me da li dobijam pretnje. Kažem, zavisi šta smatrate pretnjom. Ne dobijam preteće poruke, ne čekaju me ispred zgrade, ali ako pitate da li me neko sprečava da radim, što je inače jedno od osnovnih ljudskih prava, onda – da. Kad ne radiš, ne privređuješ. Kad ne privređuješ, ne jedeš, a kad ne jedeš, pa… priča se da je izgladnjivanje dobra taktika za istrebljenje (smeh). Dakle, to jeste pretnja. Nije još došlo dotle da nemam za hleb, je li, ali cenzura i autocenzura ovde su uveliko na snazi. Uostalom, hej, nije baš sve u hlebu – ograničavaš mi slobodu. Sasvim dovoljno da se pobunim na sav glas. Ali onome kome je stiglo bukvalno do hleba, a ovde mnogo kome jeste, sloboda je uveliko apstraktna stvar. I ja te ljude ne krivim. Samo mi je žao što misle da se lanci skidaju pokornošću, jer ama baš nikad u istoriji nije bilo tako. Oni koji prvi treba da se pobune kod nas su najspremniji na trpnju, i to nas sahranjuje. Njihova vera u spas, ako je uopšte gaje, zaista je više religiozna nego politička. Umesto da iznedre spasitelja, oni ga iščekuju. Oni istovremeno veruju i ne veruju u bajku.

Često se misli da je nama javnim ličnostima lakše. U Subotici, na tribini koju je vodila Olja Bećković, jedan gospodin iz publike kazao je da misli kako smo mi, eto, zaštićeniji: „Znam mnoge ljude koji se nisu usudili da dođu jer se boje da ne izgube posao. Vama je lakše. Da vam se nešto desi, ne bi prošlo tek tako.” Rekoh mu: uz dužno poštovanje, jeste li svesni da ste to rekli Olji Bećković? Njoj se desilo upravo to od čega vi strepite. Svako ko je javno zucnuo protiv ovog režima snosio je i snosi posledice. Nije baš tako bilo za vreme prethodne vlasti.

Bilo je i tada otpuštanja novinara.
-Bilo je, pre svega, stranačkog zapošljavanja, to sav narod zna. Ovi su samo usvojili sve te njihove mane i podigli ih na viši nivo. Nije, dakle, stvar u tome da su prethodni bili dobri, nego da su ovi najgori. Da preciziram: što se zagađivanja javnog prostora tiče, mislim da je situacija ipak bila neuporedivo čistija. Ali što se tiče svakodnevnice, bilo je koječega prljavog, i zato su pali. Ne znam kako misle da vrate poverenje građana. Ja im mahom ne verujem ništa. Osim da su manje zlo.

Ali oni kažu da će menjati sistem i da su oni alternativa ovom režimu.
-Jesu, jer gore od ovoga ne može.

Mnogi su i 2012. mislili da gore od onoga što su tad imali ne može.
-Da, mnogi su to mislili, očigledno ne znajući s kim imaju posla. Sad znaju, ili će doznati. Što se prethodnih tiče, teško je iza njih stati. Ne mislim da su nužno fašisti ili tajkuni (kako ih predsednik naziva), ali najblaže rečeno jesu tolerisali sve ovo o čemu smo govorili, ako nisu bili i saučesnici. To se ne zaboravlja. Ali i tu treba biti pošten i precizan: ne može se jedna Mariniki Tepić staviti u koš s nekim drugim ljudima.

Vodite i TV emisiju ‘Perspektiva’, gde razgovarate sa mladima iz svih država nekadašnje zajedničke države. Znaju li oni s kim imaju posla i je li to snaga koja može doneti promene u odnosima na Balkanu, malo rasterećenije predrasudama ili naprotiv, zbog nedostatka prilike da upoznaju druge, imaju više predrasuda?
-„Perspektiva“ traje već pet godina i sa srednjoškolcima po celoj ex-YU razgovara o problemima u njihovoj sredini. Na primer, u Mostaru o podeljenosti, u Budvi o selektivnim abortusima. To je jedan od odgovora na pitanje kako menjati društvo. Da se ta emisija emituje na javnim servisima u svim republikama, verovao bih da naša društva stvarno žele promenu. Ponekad zbog emisije jedva spavam deset narednih dana, ponekad mi se duša ogreje za čitav mesec. Ima dece zatrovane prošlošću, ima i dece koja prilično vide dalje od toga.

Javnost greši kad percipira klince kao nezainteresovane. Ne, klinci misle da je beznadežno. To je mišljenje bazirano na svesti, ne na nesvesti. Većina zapravo prepoznaje gde su problemi. Ali kad pitaš ima li šanse da se to promeni, većina kaže da nema. To je ono čime treba da se bavimo.

Da li zato odlaze iz zemlje?
-U mojoj generaciji važilo je prećutno pravilo da prvo pokušaš ovde. I kad baš iscrpiš sve poštene načine, odeš. Sad prvi put čujem da se fakulteti upisuju s unapred donetom odlukom da se iz zemlje ode. Eto koliko je to radioaktivno, zračeće beznadežno. Zarazili smo ih svojom apatijom mnogo više nego prošlošću.

Ovo nije nimalo inspirativno vrijeme

Koliko situacija u Srbiji utiče na Vašu produktivnost i kreativnost? Može li išta biti inspirativno u činjenici da se u Srbiji gotovo tri decenije od povratka višestranačkog sistema i dalje traže sloboda medija i fer izborni uslovi?
-Hvala na pitanju, obično čujem: „Ovo je baš inspirativno za tebe, zar ne?” Angažovane stvari dignu najviše prašine, pa neko pomisli da se baviš jedino time. A meni je to češće scenografija nego tema. Meni ovo nije nimalo inspirativno vreme. Mene ovo ili razoružava ili ljuti i tera na delanje, ali ne umetničko.

Umberto Eko je kazao: dok teatar gori, umetnik ustane, kazuje veličanstvene stihove i misi da je to od koristi. Jedan naš mladi glumac je rekao da su ga, kad je bio mali, vodili na proteste protiv Miloševića, a danas se, eto, bori da klinci pogledaju što više filmova i pročitaju što više knjiga. Predivno. Samo, ne može se stati pred Mariju Lukić iz Brusa (jedna od žrtava seksualnog zlostavljanja, za koje je optužen predsednik opštine Brus – M.V.) i reći: branio sam te pesmom. Ili pred novinara Milana Jovanovića iz Grocke (kojem je zapaljena porodična kuća, nakon tekstova o zloupotrebama predsednika te opštine – M.V.) i reći: branio sam te knjigom. Ili pred porodicu žene koja je stradala na naplatnoj rampi (kada se u njen auto zabio službeni auto u kom je bio direktor javnog preduzeća Koridori, Zoran Babić – M.V.) i reći: branio sam te filmom. Ovo nije to vreme. Ovo vreme traži druge načine borbe. I borim se da sve ovo prođe, između ostalog, i zato da bismo se svi vratili svojim zanimanjima i svojim životima.

Može li se onda do kraja godine očekivati poslednja knjiga iz trilogije Malterego?
-Radim i na knjizi i na novom albumu, naravno. Nisam ovim rekao ne radim, nego da radim usred vanrednog stanja. Nadam se da će nešto od toga biti objavljeno do kraja godine, ali ne bih da moja publika ima očekivanja kao neki ljudi za 13. april. Preterani optimisti i preterani pesimisti pate od slične zablude.

(Milorad Vesić, Al Jazeera / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga