LJUBODRAG STOJADINOVIĆ: Revolucija Jove Bakića

On se i ne trudi da svoj otpor prema stanju stvari u Srbiji smesti u okvire spasonosne teorije koja daje tumačenje bolesti ovoga društva. Ama jok! Jovo kaže da moramo biti spremni da se tučemo sa njima

07. juna 2019

Javni stavovi sociologa Jove Bakića postaju sve atraktivniji. Čovek se više i ne trudi da svoj otpor prema stanju stvari u Srbiji smesti u okvire spasonosne teorije, koja svakako daje široko ezopovsko polje za tumačenje smrtonosne bolesti ovog društva. Ama jok! Jovo kaže da moramo biti spremni da se tučemo sa njima.

Ovi neće otići dobrovoljno, čak ni posle izbornog poraza. Razvili su nasilne mehanizme koji će ih, uz poniznu krotkost malograđanstva, još dugo držati na vlasti. Državu je ilegalno zauzela mafijaška klika, a društvo je u nepovratnoj metastazi. Poznato je da mafija nikada, nigde i ništa ne ustupa dobrovoljno. Sledi nam revolucija, kao poslednji i jedini izlaz. Revolucionarni sudovi svakako.

Ovo nisu citati, nego slobodno navedene Jovine ideje. Neka ne zameri ako nisam sasvim precizno potrefio tok njegove misli. Ali, suština je tu.

Oko domicilne revolucije i specijalnih sudova bilo je javnih polemika i kategoričnih neslaganja. Revolucije za koje znamo poznate su po svom rušenju „svega što jeste“, opštem razaranju sistema koji je sazreo za devastaciju i mnogo ljudskih žrtava. Moguće je da su one već dugo deo arhivirane istorije.

Francusku buržoasku revoluciju obeležila je giljotina. Prvo se kotrljala glava Luja XVI, a uskoro su pod istom spravom posečeni revolucionari Danton i Robespjer. Manje važne glave davno su zaboravljene, ali je taj istorijski lom i stvaranje francuske republike jedan od najvažnijih događaja u istoriji zapada.

Oktobarska revolucija, izvedena na ruševinama slabašne carevine, nastala je kao projekcija zavodljive egalitarističke, komunističke utopije. U svom klimaksu to je bila okrutna tiranija, vrsta revolucije koja je pojela svoju decu u surovim lagerima i kroz mehanizme ubilačkog oksimorona, diktature proletarijata.

Tito je imao, ili mu je pripisana zanimljiva, uglavnom nejasna definicija tog fenomena koji teče: „Revolucija je nešto drugo od običnog, mirnog života.“

To će reći da je revolucija u svojoj biti negacija mira, spokoja i običnih stvari, ali je i nešto drugo od svega toga. Šta je to drugo, videli smo tek kad je iliuzija okončana u najgorem obliku šovinističke kontrarevolucije.

Mnogi su pokolji u modernom svetu proglašavani revolucijama. Teorije skepse kazuju da revolucija više nije moguća (ako je ikada i bila) kao stvaralačka projekcija, nego samo kao paravan za haotično nasilje posle koga ne nastaje ništa novo. Uvek se, naime, kreće iz početka, tako da je filozofija revolucije neizbežno zasnovana na apologiji sile, koja se nalazi u bezizlaznoj misiji i iznova razrešava beskonačnim nasiljem.

Kakva bi, onda, bila revolucija Jove Bakića? Ovde nema revolucionarnog zanosa, ali ni revolucionara. Nema ničega što bi ukazivalo na pokret, koji inače nije moguć bez romantičnih, nemilosrdnih avanturista: Iljiča, Kobe, Trockog, Buđonija, Fidela, Gevare, Broza, Leke, Golubića, Krcuna… Ima samo Đilasa, ali to nije taj. Boško jeste buntovnik, ali on bi odmah bio optužen za neoprostiva desna skretanja.

Nema ovde radnika ni seljaka. Kulaci su propali. Uništena je čak i poštena inteligencija. Jovo Bakić na čelu revolucije, na primer, harizmatični profesor koji možda zna kako se to radi!? Sasvim moguće i prihvatljivo rešenje. Jovo jeste odlučan, ali nije nasilan.

Uostalom, objasnio je da njegova ideja ni u kom slučaju ne podrazumeva tragične sukobe i nepodnošljiva razaranja. On kaže da je prevrat koji zamišlja korenita, suštinska promena društvene stvarnosti u kojoj jedva postojimo. To je, a ne haotični obračun bit revolucije, koja bi, kao i svaka druga, bila potpuno originalna. Moguće je da takvu vrstu nenasilnog obrta niko ne bi ni primetio.

Dakle, ne bi ličila ni na jednu drugu i ni na šta poznato. Bila bi pokrenuta jedino protiv onih koji ne razumeju njeno značenje i sa onima koji ne veruju u dobar ishod. Utopija, čak i bez literarne dinamike.

Naravno da i pored svega imam razumevanja, čak i simpatije za Jovine ideje, budući da su sve druge propale. Ili se bar nisu pokazale delotvornim. Nisam baš u mladim godinama, ali se slažem da je tuča (sa njima) dobra zamisao. I to bi moralo da bude sasvim dovoljno.

Očito je da Jovo nije mislio na revoluciju u punom smislu te reči, već na neki njen surogat, usklađen sa našim snagama i motivima, a i sa kukavičlukom razbojnika koje valja najuriti iz svih državnih i opštinskih zgrada, iz televizijskih studija i vidokruga čestitog sveta. A njihovog dona sa konsilijerima i ostalom svitom uvezane dovesti pred nezavisne sudije. (Jovo misli da bi preki sudovi bili bolji, ali ’ajde.)

Revolucija je suvišna počast za njih, takvi su nje nedostojni. Predložiću Jovi Bakiću kad se nađemo na zbornom mestu (ako me regrutuje) da taj poduhvat bude izveden kao ekološka, higijenska mera, neizbežna i odlučna građanska pobuna protiv zaraženog smeća i epidemije socijalne lepre. Kolektivna akcija uklanjanja đubreta, uz zaštitne maske, vile, ašove, živi kreč i prigodne močuge.

Ko će ih u šta uvaljati, njegova je stvar. Kakva god da je supstanca na motkama, ne može biti gadnija od onih na koje se toljage podižu.

(Peščanik, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga