LATINKA PEROVIĆ: Reč na panelu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju o studentskim događajima 1968. u Beogradu

Vreme je svuda, pa i u Srbiji, stavilo na probu i ideje i ljude

19. maja 2018

Najpre o stanovištu sa koga posmatram studentske događaje u Beogradu u junu 1968. godine. Zatim o odnosu tih događaja i tadašnjeg studentskog pokreta u svetu. Najzad, o političko-socijalnom kontekstu studentskih događaja i njihovom učinku.

* * *

Savremenik sam studentskih događaja u Beogradu. U to vreme bila sam član Izvršnog komiteta CK SK Srbije. Ni tada te događaje nisam posmatrala samo na jednoj ravni, samo iz jednog ugla. Pogotovo to nisam u stanju posle pedeset godina. Za to vreme ovde je mnogo toga izrečeno, napisano i učinjeno. Desile su se velike promene u Jugoslaviji i na Balkanu, u Evropi i svetu. Vreme je svuda, pa i u Srbiji, stavilo na probu i ideje i ljude.

U meri u kojoj sam, iskustvom i proučavanjem, otkrivala da je ideološka matrica i glavnih nosilaca sistema i njihovih kritičara ista – udaljavala sam se i od jednih i od drugih. Tako su me, i ne samo mene, videli i jedni i drugi. O tome, uostalom, svedoče brojni pisani izvori. Nisam ništa primala lično. Od toga me je spasavalo proučavanje istorijskih procesa u Srbiji 19. i 20. veka čije sam rezultate, posle deset godina, mogla i da objavljujem. Moja je ambicija bila da razumem ciklična odustajanja od modernizacije zemlje u korist teritorijalne ekspanzije. To jest: izbor između kolike i kakve države, u korist velike države.

Oni u vladajućem sistemu uklonili su (1972) reformsko partijsko rukovodstvo u Srbiji sa Markom Nikezićem na čelu, kome sam i sama pripadala (bila sam sekretar Centralnog komiteta). I sa tim rukovodstvom još 5–12.000 ljudi u privredi, kulturi, medijima, lokalnim samoupravama i partijskim rukovodstvima. To je bio potencijal za razvoj zemlje na višem nivou. Sličan udar pogodio je, u različitoj meri, sve republike i, kako bi rekla Dubravka Stojanović, „ispraznio ih“ za onu mogućnost koju je teorijski davao Ustav od 1974: odgovornost za sopstveni razvoj i povezivanje na tržištu i u kulturi, kao i efikasno funkcionisanje paritetnih saveznih organa u vršenju dogovorenih zajedničkih funkcija.

Međutim, sve je to prošlo bez ikakve reakcije „kritičara svega postojećeg“. Neki su čak smatrali: „Što gore, to bolje“. I ne samo to. Oni su godinama učestvovali u krivotvorenju proverljivih činjenica. Na primer: da su „takozvani srpski liberali“ uklonili sa Filozofskog fakulteta osam profesora (1974) nespornih intelektualnih inspiratora studentskih događaja. I da su ozakonili represiju u nauci i kulturi. Ova zloćudna interpretacija spada u one slučajeve kada činjenice postaju inferiorne pred konstrukcijama koje stvara sistematska manipulacija. „Lažimo inovativno“, pisao je Dobrica Ćosić u svom eseju o laži kao sredstvu opstajanja srpskog naroda. Mogla bih da navedem više takvih slučajeva u novijoj srpskoj istoriji, ali pomenuću samo najnoviji. U odličnoj knjizi o Zoranu Đinđiću Portret političara u mladosti (2017), inače veoma dobro obavešten Dragan Lakićević – Lakas kaže da ga je slučaj „srpskih liberala“ uvek zbunjivao. „Prvo su“, piše, „oni oterali praksisovce a onda su i sami bili oterani“. A upravo je obrnuto. Sa uklanjanjem liberala, zaustavljen je proces liberalizacije koji je zahvatio društvo polovinom 60-ih godina. Zašto je bila potrebna pomenuta inverzija? Šta su bile namere njenih kreatora? Da dokažu da liberali u Srbiji nikada, od 1878. do sedamdesetih godina 20. veka, nisu bili prihvatljiva alternativa? Politički uže: da su to 1968. bili oni koji su se protivili onome (ekonomskim zakonitostima, na primer) što su, posle 2000. godine, morali deklarativno da prihvate, ostajući neuverljivi.

Sve ovo govorim u nastojanju da skrenem pažnju na ono što je, po mom mišljenju, kod nas propušteno i u vezi sa studentskim događajima 1968, a bez čega nije moguće razumeti da su ti događaji, u suštini, bili „labudova pesma“ levice kakvu je Srbija imala u 19. i 20. veku, čija je okosnica ideja neponavljanja zapadnoevropskog puta, to jest: odbacivanje liberalizma i kapitalizma. Izuzetak čini mala Srpska socijaldemokratska partija, sa nekolicinom liberala u Narodnoj skupštini Srbije, koja je programom modernog privrednog razvoja Balkana i njegove federalizacije predstavljala alternativu nacionalizmu, militarizmu i ratu.

* * *

Studentski pokret 1968. bio je planetarna pojava. Već to znači da nije svuda imao isti sadržaj. Nije ga imao ni u univerzitetskim centrima bivše Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu… Već 1969. godine u Evropi i Americi napisane su naučne studije o studentskom pokretu 1968. godine, i on je smešten u teoriju i istoriju. Napisane su i sinteze tih studija. Jedan od najvećih istoričara 20. veka, Erik Hobsbaum učinio je to u svom delu Zanimljiva vremena. Život kroz dvadeseto stoljeće (Zagreb 2009).

I u Srbiji je pisano o studentskim događajima u Beogradu neposredno posle njih: Mirko Miloradović Druga vrata levo, Živojin Pavlović Ispljuvak krvi, Nebojša Popov Contra fatum… Da li je nove potencijalne autore obeshrabrilo reagovanje vlasti na napisano – zabranama? Teško da to može biti razlog, jer su pomenute knjige uskoro bile objavljene. U isto vreme, pokazalo se da nije bilo rukopisa pisanih „za fijoku“. Nije bilo naučnog istraživanja studentskih događaja 1968. u Beogradu. Umesto toga, o njima se stvarao mit. U preovlađujućim sećanjima svako se udaljavao od istorijske istine koja je uvek kompleksna. Prošlost, ni u ovom slučaju, nije prevazilažena novim iskustvom: ona je fiksirana. Akteri studentskih događaja, ujedno i njihovi najčešći interpretatori, ostali su nepomerivo na Beogradskom podvožnjaku kao simboličnom mestu sukoba između studenata koji su hteli da prodru u grad, da bi u Narodnoj skupštini Jugoslavije uspostavili konvent, i milicije, koja je upotrebila palice, da bi ih u tome sprečila. Izostala su mnoga pitanja. I, dabome, odgovori. Šta je pokrenulo studentske događaje u Beogradu? Da li su oni bili replika studentske pobune u evropskim i američkim gradovima? Ili ih je pokrenuo neki unutrašnji razlog, i koji? Zašto su ovi prvi masovni protesti u Beogradu posle 1945. godine podelili vladajuću elitu: jedni su u pobunjenim studentima videli sebe u mladosti, drugi – protivnike revolucionarne generacije i njenih dostignuća? Da li je podela u odnosu prema studentima reflektovala i neke druge, dublje podele u vladajućoj eliti? Zašto je uz pobunjene studente stao i sam Tito a oni, uz kozaračko kolo, njegovu arbitražu prihvatili kao svoju pobedu?

Da se vratim na sintezu pogleda na studentski pokret u svetu 1968. godine Erika Hobsbauma.

* * *

Karakteristični plakati i grafiti 1968. godine, po Hobsbaumu, „nisu bili politički u tradicionalnom smislu te riječi… Studentski pobunjenici podsjećali su teoretičare na zaboravljeni bakunjinistički anarhizam“. Za Hobsbauma i njegovu generaciju koja je, kako kaže, proživela dvadeset godina u demokratskom kapitalizmu, 1968. godine nije na dnevnom redu bila socijalna revolucija: „U svakom slučaju, kad čovjek pređe pedesetu, ne očekuje revoluciju u pozadini svake masovne demonstracije koliko god ona bila dojmljiva i uzbudljiva… Povrh toga, za nas koji smo odrasli na povijesti 1776, 1789. i 1917, i koji smo bili toliko stari da smo proživjeli promjene od 1933, revolucija je koliko god bila intenzivno emocionalno iskustvo, imala politički cilj. Revolucionari su htjeli rušiti stare političke režime, domaće ili strane, da bi ih zamjenili novim političkim režimima koji bi zatim uveli novo i bolje društvo, ili za nj pripremili temelje. Što god da je međutim tu mladež izvuklo na ulicu, to sigurno nije“.

Hobsbaum se osvrtao na autore – i sklone i nesklone – pobunjenim studentima. Po Rejmonu Aronu, studentska pobuna „nije imala nikakav politički cilj: 1968-u valjalo je jednostavno shvatiti kao kolektivni ulični teatar, ’psihodramu’ ili ’verbalni delirij’, jer je u pitanju tek kolosalno otpuštanje potisnutih osjećaja“. Sociolog Alen Turen, čiju je knjigu o tim „izvanrednim tjednima“, Hobsbaum smatrao jednom od najboljih, nalazio je da je implicitan cilj pobunjenih studenata bio „povratak utopijskim ideologijama iz razdoblja 1848“. Ali, po Hobsbaumu, „utopija se doista nije mogla učitati u općenitu antinomnost slogana poput ’Zabranjeno je zabranjivati’, koji je po svoj prilici najvjernije izrazio stav mladih pobunjenika – prema vladi, učiteljima, roditeljima ili univerzumu. Zapravo se činilo da nisu bili bogzna kako zainteresirani za socijalni ideal, komunistički ili neki drukčiji, za razliku od individualističkog ideala oslobađanja od svega što svojata pravo i moć da te spriječi da činiš što god se tvom egu ili idu prohtije“. Značke revolucionarne levice na privatnim reverima pariskih šezdesetosmaša bile su „ako ni zbog čega drugog onda što su bile tradicionalno povezane sa opozicijom“ (Eric Hobsbaum, Zanimljiva vremena… str. 218-220).

* * *

Studenti u Beogradu reagovali su, možda više instinktivno, na studentski pokret u svetu, o kome je beogradska štampa naširoko pisala, kao na okvir koji im je olakšao da izraze stav prema pojavama u sopstvenom društvu. Zato je važan kontekst u kome, naizgled neočekivano, dolazi do studentskih događaja u Beogradu juna 1968. godine. U radovima o tom vremenu opisana je atmosfera u kojoj se, spontano i organizovano, pripremala pobuna: bila je potrebna samo varnica. To su naročito osećali članovi partijskih rukovodstava koji su u to vreme često boravili na Univerzitetu. Nastojali su da uspostave dijalog koji su odlučno odbijali članovi Partije na samom Univerzitetu.

Od početka polovine šezdesetih godina događaji u Jugoslaviji dobijaju veliko ubrzanje: privredna reforma 1965; uklanjanje Aleksandra Rankovića, predstavnika Srbije u partijskom i državnom vrhu Jugoslavije – 1966; govor Dobrice Ćosića na sednici CK SK Srbije u kome je zahtevana promena vladajuće politike u nacionalnom pitanju (za taj govor, kako piše u svojim dnevnicima, Ćosić je imao podršku srpske inteligencije, pre svega praksis grupe) – maja 1968; studentski događaji u Beogradu juna 1968. godine. U avgustu iste godine – invazija trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku. Kraj „praškog proleća“, i ujedno iluzija o mogućnosti reforme sovjetskog modela socijalizma. Ubrzo, Brežnjevljeva doktrina ograničenog suvereniteta: „mraz dolazi iz Kremlja“.

Evrokomunizam kao reakcija komunističkih partija u Zapadnoj Evropi, posebno KP Italije. U Jugoslaviji, poslednji demokratski trzaj kroz federalizaciju Partije (privredna reforma je već imala male izglede). Republički kongresi održani su, prvi put, pre saveznog kongresa. Na listama za izbor partijskih rukovodstava veći broj kandidata i više mladih: pokušaj smene generacija.

U Srbiji (1969) biran je za predsednika Partije Marko Nikezić, beogradski ilegalac u ratu, posle rata – diplomata (ambasador SFRJ u Egiptu, Čehoslovačkoj, SAD, podsekretar, a zatim – posle Koče Popovića – državni sekretar za inostrane poslove. U srpskoj liberalnoj javnosti bio je primljen kao „novi čovek“, u drugim republikama – kao čovek dijaloga i sporazuma.

Započela je ustavna reforma. U Srbiji je, od početka, postojala razlika između državnog i partijskog rukovodstva (centralizovana federacija i konfederacija). Zahtevi republika za većom samostalnošću (Cestna afera u Sloveniji, Deseta sednica CK SK Hrvatske) i Albanaca na Kosovu za republikom, široko su primani kao separatistički i iredentistički (među političkim zatvorenicima je najviše bilo Albanaca i Hrvata).

Partijsko rukovodstvo u Srbiji sa Markom Nikezićem na čelu bilo je orijentisano na: modernizaciju privrede (nove tehnologije, obrazovani kadrovi, tržišno povezivanje); samostalnost i odgovornost institucija; nemešanje u naučno i umetničko stvaralaštvo (Kongres kulturne akcije, najšire okupljanje inteligencije u Srbiji posle 1945). Usledio je udar. U Karađorđevu je, na 21. sednici Predsedništva SKJ, 1. decembra 1971, uklonjeno rukovodstvo Hrvatske (zbog nacionalizma). Tito se prethodno sporazumeo sa predstavnicima državnog rukovodstva Srbije. A zatim Pismo Predsedništva CK SKJ (1972): vraćanje, i deklarativno, na komandnu poziciju, čije je napuštanje nagovestio Šesti kongres SKJ (1952) u vreme najžešćih sukoba sa istočnim blokom. Uklanjanje partijskog rukovodstva u Srbiji zbog liberalizma.

* * *

U nizu pomenutih događaja, koji su, zapravo, nagoveštavali budućnost Jugoslavije, izdvaja se privredna reforma 1965. godine. Strani istoričari je danas, posle sloma Jugoslavije, vide kao najdalekosežniji reformski zahvat u jednoj zemlji realnog socijalizma. Posmatrana u istorijskoj perspektivi, privredna reforma je bila najrevolucionarniji akt u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Dublji od sukoba sa Staljinom 1948. i uvođenja radničkog samoupravljanja 1953. godine. Slovenački komunistički reformator Boris Krajger govorio je: „Reforma je rat“.

Rat sa tradicijom, i levom i desnom, sa mentalitetom, sa stečenim pravima i privilegijama. Rat sa sopstvenom dogmom, za komuniste ravan „izlaženju iz sopstvene kože“. U otporu reformi našli su se neproduktivna privreda, zastarele tehnologije, „crveni“ direktori, zagovornici zatvorenosti zemlje kao garancije ne samo očuvanja tekovina revolucije, nego i nacionalnog identiteta. Stvarala se neformalna opozicija u kojoj su se zajedno našli raniji ideološki protivnici i politički neprijatelji. Kratkoročne posledice privredne reforme (povećani troškovi života, smanjenje nezaposlenosti, socijalne razlike, lična nesigurnost), uplašile su i njene kreatore u političkom vrhu Jugoslavije. Ali, postajalo je jasno da ekonomske zakonitosti, dugoročno, dovode u pitanje politički monopol komunista i partijski karakter države. Istorijski, tu barijeru oni nigde nisu mogli da preskoče.

* * *

Sami beogradski studenti bili su socijalno heterogeni. Među njima je bilo dece koja su poticala iz porodica koje su pripadale nomenklaturi („crvena buržoazija“). Oni su ustajali protiv roditelja koji su „izdali revoluciju“. Podsećali su na decu plemića u Rusiji 19. veka: „inteligencija koja se kaje“.

Većina studenata poticala je iz seljačkih i radničkih porodica. Demokratizacija obrazovanja, širenje visokoškolskih ustanova, besplatno školovanje i politika stipendiranja – doveli su ih do univerziteta. Njih je pogađala privredna reforma: država je morala da redukuje troškove za koje u proizvodnji nije bilo pokrića. Oni su bili logično protivnici reforme, kao i njihovi profesori koji su poticali iz istog socijalnog miljea.

Jedan od vodećih profesora beogradske praksis grupe, profesor Mihailo Marković u svojim memoarima Izlet u nebo, a zatim u intervjuu hrvatskom publicisti Darku Hudelistu, govoreći o studentskim događajima, kaže: „Mi smo srušili privrednu reformu“.

Mogućnost profesora, „kritičara svega postojećeg“, da pokrenu studente bila je razlog njihovog udaljavanja sa Beogradskog univerziteta. To nije bilo totalno sprečavanje njihovog rada: za njih je bila stvorena posebna naučna ustanova (Institut za društvenu teoriju i filozofiju) već im je onemogućen svakodnevni kontakt sa studentima. U svakom slučaju, studentski događaji bili su jedan od činilaca konsenzusa protiv privredne reforme. Tadašnji predsednik Savezne narodne skupštine, tvrdi zagovornik privredne reforme, javno je označio studentske događaje kao elemenat šire zavere protiv nje.

Međutim, samo na konsenzusu protiv privredne reforme nije se moglo dugo ostati. Režim je kao zamenu ponudio ustavne promene. Ali su već tokom rada na Ustavu 1974. ispoljene takve razlike koje su, tada, mogle biti rešene na bazi odnosa snaga: Srbija je bila na jednoj strani, sve ostale republike na drugoj. Posle Titove smrti (1980) javno dolazi do konsenzusa koji je u međuvremenu nastajao. Njegovi inicijatori i akteri su, i personalno, oni isti ljudi koji su zaustavljanje privredne reforme smatrali svojom zaslugom. Memorandum SANU (1986) ne dovodi u pitanje državnosvojinski monopol pa, logično, ni jednopartijski sistem, već položaj srpskog naroda u Jugoslaviji. Ali i posle devedesetih godina, Srbija je pred istim pitanjem pred kojim je bila 1965, odnosno 1968. godine.

Šta je racionalno objašnjenje cikličnih odustajanja od modernizacije, što je u novijoj istoriji Srbije, uvek značilo i evropeizacije? Nova generacija istoričara u Srbiji, tačnije jedan njen deo, traži odgovor na ovo pitanje. Ona i studentske događaje u Beogradu juna 1968. godine posmatra u svim njihovim dimenzijama. Poštujući energiju mladih pobunjenika i njihove težnje ka socijalnoj jednakosti, uz brigu države, istoričar kritički propituje neposredne i odložene posledice njihove pobune. Inače će generacije koje dolaze i njemu „nogama“ pokazivati da su nešto, ipak, naučile iz istorije. Ono protiv čega se u svojoj zemlji pobunila generacija studenata 1968. godine, one su prihvatile van nje, u zemljama širom sveta.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Božanstvo
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga