LASLO VEGEL: Vitezi nacionalnih država i briselski mandarini

Fragmenti iz dnevnika: Manjinama se zadaje poslednji udarac

Priredio: Laslo Vegel
20. juna 2019

subota, 18. maj 2019.

Vreme se naglo pokvarilo. Imao sam nekoliko lepih dana u Rijeci, a od juče neprekidno pada kiša. Na Mediteranu su ovakve celodnevne kiše naprosto deprimirajuće. S ovom mišlju sam počeo promociju mojih knjiga na festivalu Vrisak i dodao da sam Mediteran upoznao čitajući Kamijeve eseje. Sunce i Kami – tako sam zamišljao Mediteran, sunce je neprestano sijalo i u Kamijevim romanima koje sam počeo da čitam još kao gimnazijalac. Naoblačeni Mediteran je za Kamija nepoznat. I Ortega i Gaset u vezi sa njim pominje njegov sjaj. „Zlatnim snoviđenjem” naziva to što Italijani i Španci u časovima propadanja utehu nalaze u sunčevom sjaju. Sanjare o svetlosti dok ih na rubnim područjima muče traume bivstva.

U Rijeci se susreću igra svetlosti i melanholija margine, jer je Rijeka postala grad s mnogo lica. Prema osećanju njenih građana, ona je kosmopolitska i levo orijentisana. Što je tačno, nacionalna opcija u ovom velikom lučkom gradu blizu trideset godina nije niti jednom pobedila na izborima.

S tim u vezi, rekao sam da su prvenstveno rubna područja Monarhije – od Trsta, preko Novog Sada do Temišvara – sačuvala Srednju Evropu. Ne delim Kunderino mišljenje da su je Rusi oteli, oni su u najgorem slučaju samo dali svoj doprinos njenoj razgradnji. „Otmica” Srednje Evrope počela je zapravo 1918. godine, posle Velikog rata, uništenjem Monarhije i uspostavljanjem nacionalnih država. Ukinuto je veliko etničko šarenilo, jer su nove nacionalne države silom nametnule etnički mešovitom stanovništvu dominantnu nacionalnu kulturu, glavni gradovi su postali nacionalno homogeni, mislim na Zagreb, Ljubljanu, Bratislavu ili Budimpeštu. Ovi gradovi samo simuliraju srednjoevropejstvo, dok su se rubna područja tome decenijama opirala, čuvala su etnički šarenu Srednju Evropu kako su god znala i umela. Ali danas su rubna područja na izmaku snaga, glavni gradovi silom homogenizuju etnički raznovrsna rubna područja. Jedini izuzetak je Beč, ovaj grad je odoleo izazovima nacionalne države. Istovremeno sam svedok smrti dva sveta: razbijanja višenacionalne Jugoslavije i grubog uništavanja etnički šarenih rubnih područja. Sadašnje euforično jačanje istočno-srednjoevropskih i balkanskih nacionalnih država zadaje manjinama poslednji udarac uz odobravanje manjinskih političara u zanosu dobro plaćene lojalnosti.

utorak, 21. maj 2019.

Na terasi jednog kafea na Trgu Bana Jelačića čekam pesnika Tita Bilopavlovića. Rominja neka kišica, duva vetar. Za susednim stolom sede dve devojke. Jedna, pokazujući čelom prema kipu, ponavlja: Jelačić, Jelačić – ko bi to mogao biti? Mora da je neki narodni heroj, kaže njena prijateljica. Bacim jedan pogled na spomenik koji je na ovom trgu postavljen 1866. godine, a potom počišćen 1941. godine. Prvobitno je bio postavljen preteći licem prema Severu, odnosno prema Mađarskoj. Kip je 1990. godine ponovo postavljen, ali sad se Jelačićev konj propinjao prema Jugu. Niko ne zna zašto baš prema Jugu. Nekad, davno, u sedamdesetim i osamdesetim godinama često sam sedeo na Jelačićevom trgu, ispred hotela Dubrovnik. Tada je to bio Trg Republike. Slušajući ove dve mlade devojke, pomišljam kako im je dobro, ne pritiska ih nikakva prošlost. Možda je i nemaju. Ili, osluškujući svoje instinkte, uopšte ne obraćaju pažnju ni na to da li je reč o Trgu Republike, ili o Trgu bana Jelačića, ili čijem god bilo spomeniku. Jelačić je inače umro od sifilisa, možda je u čitavoj istoriji baš to najuzbudljivije. Možda bi to još moglo da zainteresuje mlade Hrvatice. Uskoro potom stiže i Tito Bilopavlović sa suprugom Iris. Tito je bezvoljan, već je pre nekoliko godinama prestao da piše, na poeziju i ne pomišlja. Rezervisano, s distance govori o svim strankama, o svim političarima. Ni Srbija ga ne zanima, osim nekolicine ovdašnjih prijatelja.

U Zagrebu stalno rominja kiša, nešto ranije odlazimo u hotel. Šta bih drugo i čitao u Zagrebu, nego Šinka? Velika dilema disidentske svesti: da li ima pravo da ostane čist? Da li ima pravo da sam, posebno, traži spasenje – o tome razglaba Ervin Šinko u razdoblju trijumfalnog evropskog uspona fašizma? Da li u ovakvim situacijama čovek može da bude posmatrač čistih ruku? Ili, hteo to ili ne, da sklapa privremena savezništva i s takvim snagama, koje predstavljaju manje zlo. Ovo pitanje i danas izaziva mučnu grižu savesti. Najradije bih odgovorio da treba ostati izvan toga, ali imajući u vidu dvolično ponašanje lepoduha, koji naizgled ostaju van sukoba, ali svojim znalački prilagođenim ćutanjem zadobijaju naklonost vlasti. Zašto im vlast ne bi bila naklonjena, kad uvek pričaju o nečem drugom, nego o onom što bi trebalo.

četvrtak, 23. maj 2019.

Uveče ponovo Šinko. Čitam skoro sve do zore (po ko zna koji put), jedan od najvažnijih eseja mađarske književnosti: Oči u oči sa sudijom.

nedelja, 26. maj 2019.

Lepo rano letnje prepodne. Izbori za novi sastav Parlamenta Evrope. Pomalo strepim, novine pišu o ekspanziji stranaka krajnje desnice. Najpre, međutim, da vidim šta ima novog izvan Evropske unije. Šta je novo u Srbiji? „Srbija je vojna velesila”, čitam na portalu beogradskog Kurira. Pisac članka se hvali u kakvom se brzom tempu Srbija naoružava. Prema mišljenju Ljubana Karana, penzionisanog potpukovnika vojne kontraobaveštajne službe nećemo moći, doduše, da pobedimo NATO, ali možemo mu naneti tako teške udarce, koje neće biti u stanju da podnese. Ministar za odbranu, Aleksandar Vulin, umiruje stanovništvo: možemo se takmičiti s vojnom silom okolnih zemalja. Koliko vidim, okolne zemlje su članice NATO-a. Pre nekoliko nedelja u Nišu je organizovana vojna parada. Predsednik Republike često govori o modernizaciji vojske. Dakle, tako stoje stvari. Ali ne mogu zaboraviti ni to, da se ne naoružava samo Srbija, nego i čitav svet.

Bojim se da će još nekoliko generacija srpskih građana da se namuči sa nerešivim kosovskim pitanjem

I uz takvo zveckanje oružjem odvijaju se izbori za evropski parlament. U jednoj tajanstvenoj i enigmatičnoj ratnoj atmosferi izlaze na glasanje građani Evrope koji upravo toj Evropskoj uniji mogu da zahvale višedecenijski mir na kontinentu. Pomislio sam na knjigu Šandora Maraija: Otmica Evrope. Na svojoj posleratnoj evropskoj turneji (Švajcarska i Italija), sa zaprepašćenjem konstatuje da kontinent više nema zajedničko nadahnuće. Nadao sam se da će posle rušenja berlinskog zida Evropa pronaći zajedničko nadahnuće, ali ne, ovde se nastavlja borba viteza nacionalnih država s jedne, i briselskih mandarina s druge strane. Povremeno se nagode, a potom opet izlaze na dvoboj. Lideri nacionalnih država nastoje da probude stare evropske razmirice, i verovatno je usled toga i došlo do jačanja evropske krajnje desnice. S tim u vezi je i danas poučna Maraijeva beleška. Citira Žida, koji kaže da Francuzi žele diktatora, samo ne Hitlera, niti komunističkog diktatora, već francuskog diktatora. Ova rečenica počinje smesta da mi se mota u glavi, kad čitam o neverovatnoj popularnosti Marine le Pen. Našla se i ispred Makrona. Musolinijevska nostalgija se vraća i u Italiju. A na srednjo-istočnoevropske džepne diktatore ne smem ni da pomislim.

utorak, 28. maj 2019.

Bojim se da će još nekoliko generacija srpskih građana da se namuči sa nerešivim kosovskim pitanjem. Kad život stavi tačku na kraj rečenice, političari će je iznova formulisati. Kad ljudi čuju reč Kosovo, usred digitalne revolucije, već zamišljaju kako stavljaju prst na zamišljeni staromodni obarač. Koliko su samo naivni kad još veruju u staromodno viteštvo. Srećom, oni to čine samo u uobrazilji, ali uobrazilja može da pruguta svakodnevni život. Više ne živimo svoje živote, gubimo se u vlastitim fantazmagorijama. Može biti da u ovoj zemlji, to jest u Srbiji, ljudi više i ne poznaju stvarnost. Sa određene distance sve to izgleda kao neki ubrzani film u kojem protagonisti govore tako brzo, da i ne razumemo šta kažu. Juče je ispred glavnog ulaza u zdanje parlamenta, uoči početka rasprave o Kosovu, skoro izbila tuča. Vozač Vojislava Šešelja je napao bejzbol palicom jednog antivladinog demonstranta. Zašto? Jer su ispred Šešeljevih kola demonstranti razapeli jedan anti-vučićevski slogan. Istovremeno je Vučić u parlamentu govorio i o tome da su Srbi na Kosovu životno ugroženi. I dok sam se brijao, uključio sam radio i čujem energočni glas spikera: Predsednik Srbije

Aleksandar Vučić naredio je stavljanje svih jedinica Vojske Srbije u stanje pune borbene gotovosti, posle upada kosovskih specijalaca na severni deo Kosova gde su uhapsili dvadeset i nekoliko Srba. Kod Zubinog potoka srpski građani su postavili barikade, ali kosovski specijalci su ih uklonili. Bilo je i pucnjave. Ima i ranjenih. Predsednik Vučić je odlučno izjavio da će zaštititi kosovske Srbe, ako bude potrebno, i angažovanjem vojske. O čemu je reč? Prema saopštenju kosovskih vlasti, policija je uhapsila grupu kriminalaca (krijumčarenje, korupcija) od 28 građana, od toga 20 Srba, sedam Albanaca i jednog Bošnjaka. Prema izjavi generala Vićenca Grasoa, komandanta KFOR-a, uhapšeni su policajci koji se sumnjiče za zloupotrebu službenog položaja, organizovani kriminal, krijumčarenje robe, uzimanje i davanje mita. Šef vladine kancelatrije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, demantuje: uhapšeni su zbog toga što su Srbi. Oglasio se i Ištvan Pastor. „Kosovski Albanci misle da mogu sebi sve dozvoliti” – rekao je u jutarnjem programu subotičkog Mađarskog radija.

(Prev. A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga