LASLO VEGEL: Vanredno stanje

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Nekoliko fotografija govore sve o našoj sudbini

Priredio: Laslo Vegel
01. maj 2020

petak, 6. mart 2020.

Koronavirus je i u Srbiji digao glavu, zaraza je sustigla građanina iz Bačke Topole, verovatno u Budimpešti.

Pada kiša, ne mogu da izađem iz stana, počinje izborna kampanja, svaki čas će ovakvi i onakvi aktivisti da mi zvone na ili kucaju na vrata. Biće najbolje da se zaključam i da nikom ne otvaram. Ne želim da se raspravljam sa njima, da se objašnjavam, niti da im protivrečim. Ne zanimaju me. U redu je, daju svoj obraz za jednu ideologiju koja mi je daleka. Počinjem da razumem da ponajviše moram da se čuvam onih koji svoj obraz ne daju ni za kakvu ideologiju, ali ih tiho, redom, opslužuju. To su ona nevinašca krvavog osmeha o kojima je pisao Kundera. U devedesetim godinama sam na sahrani Vlade Maksimovića, dobrog poznanika iz mladosti, sreo Mirka Čanadanovića, predsednika pokrajinskog komitata saveza komunista, koga su 1971. godine za vreme Velike Antiliberalne Čistke „izdiferencirali”. Tako se, naime, u ono vreme zvalo blaćenje, gaženje, smenjivanje ljudi. Liberalizam je u očima dogmatskih komunista bio isto tako teška psovka kao i u očima današnjih vlastodržaca, koji liberalizam njuše i tamo gde ga nema. Mnogi nisu ni Čanadanovića smatrali liberalom, ali sad to više i nije važno. Slaba je uteha to što su na njegovo mesto dolazili još gori. Ne bih nastavio s ovim sadašnjima. Dakle, na toj sahrani razmenio sam nekoliko reči sa njim, on me je upozorio, da treba da se čuvam prijatelja, a ne neprijatelja. Nekadašnji pokrajinski partijski sekretar je dobro poznavao onaj duhovni kontekst u kojem sam u šezdesetim godinama živeo. Mora da mnogo toga zna o krvavim osmesima nedužnih – dodao bih sad, posle nekoliko desetleća.

nedelja, 8. mart 2020.

Pomalo uzbuđen čitam jutarnje vesti. Novinske agencije do sada su evidentirale 233 žrtava koronavirusa. Lombardija je u karantinu. Zatvaraju se granice još 14 pokrajina. Zdravstvenim radnicima je ukinut godišnji odmor. Zabranjene su svadbe i sahrane. Zatvaraju se bioskopi, zabavni parkovi, muzeji i skijaški centri, škole i univerziteti, a restorani i kafei mogu da rade od šest ujutro do šest uveče samo ako su gosti jedni od drugih udaljeni najmanje jedan metar. Ni sportski događaji neće biti javni, predsednik fudbalskog saveza Italije zatražio je odlaganje svih utakmica. Iz bezbednosnih razloga i mađarska vlada je otkazala sve petnaestomartovske svečanosti. Sve ovo meni sluti na ozbiljno zlo. Anika je energična, odvraća me izlaska u grad, od odlazaka na javna mesta. Uveče ostajem kod kuće, mada sam želeo da se odem na književnu veče jednog prijatelja.

ponedeljak, 9. mart 2020.

Ne znam šta je današnjim mladim intelektualcima važnije u partokratskom kapitalizmu. Da budu mudraci-konformisti ili beznadežni pobunjenici? U demokratiji svako može da izabere jedno ili drugo, ali izabrati istovremeno i jedno i drugo, ne može niko. Ili, ipak, može?
Čini se da u Evropi ne postoji sila koja bi mogla da zaustavi pohod koronavirusa.

četvrtak, 12. mart 2020.

Dvanaesti mart je u Srbiji Dan izgubljenih iluzija; to je dan kad je tajna policija sopstvene države ubila Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog predsednika vlade. Koliko se sećam, on je bio jedini predsednik vlade koga sam u životu lično sreo. Samo tada još nije bio predsednik vlade, možda ni sam nije pomišljao na to da će jednom biti premijer. Njegova knjiga Jugoslavija kao nedovršena država objavljena je 1988. godine u izdanju Književne zajednice Novog Sada, čija je redakcija bila baš u mojoj zgradi. Inače to je onaj izdavač koji je objavio pesme Janoša Siverija, na mađarskom jeziku, zbirku koju je novosadski Forum odbio da štampa. Ovde je na srpskom objavljena i moja knjiga esej Odricanje i opstajanje, koja je na mađarskom objavljena mnogo kasnije u Budimpešti. Nakon što je Đinđićeva knjiga izašla iz štampe, urednik me je zamolio da govorim na njenoj promociji. Promocija je odlagana, nijedna kulturna ustanova nije bila voljna da nam ustupi prostor. Naposletku je promocija održana u knjižari Solaris na Spensu, gde je bilo mesta samo za 15 stolica. Čekali smo publiku, kasnili smo s početkom, ali uzalud, bilo je ukupno trinaestoro zainteresovanih za Đinđićevu knjigu. To me je prilično oneraspoložilo. Ali Đinđić je s takvom energijom govorio o svojoj knjizi, kao da ga sluša više stotina ljudi. Setio sam se ove scene kad se kasnije prihvatio nemogućeg, da stvori takav masovni pokret, koji je oktobra 2000. godine zbacio Miloševića. Bio je Don Kihot srpske politike, ali je postao legenda. Dok je bio predsednik vlade, bio je jedan od najmanje popularnih političara, posle njegove smrti se probudila savest naroda. Ispratila ga je povorka od preko 400 hiljada ljudi. Jedan predsednik vlade baz vlasti, rešio se da iskoreni državnu mafiju u jednoj kriminalizovanoj državi, da se obračuna s onim snagama koje su imale za cilj da restauriraju miloševićevski režim. Poslednja kap u čaši bilo je bez sumnje izručivanje Miloševića haškom tribunalu, što je izazvalo proteste čitavog patriotskog bloka na čelu s Vojislavom Koštunicom, predsednikom jugoslovenske državne zajednice koji je po Ustavu bio i vrhovni komandant vojske. Da je poslednja prelomna linija bila upravo Miloševićevo izručenje međunarodnom sudu, vrlo jasno pokazuju i događaji kojih smo svedoci nekoliko poslednjih dana. Ministar odbrane u koalicionoj vladi Srpske napredne stranke, Aleksandar Vulin, položio je u Požarevcu venac na grob Slobodana Miloševića i izjavio da je on (Vulin) bio njegov veliki poštovalac i saborac. Nije krio ni to da je za razliku od petooktobarskih pučista, koji su silom, i uz pomoć stranih sila oborili Miloševića, za onog koga je uvek birala Srbija. Ništa jasnije o prilikama u Srbiji ne govori to što je sutradan na grob petooktobarskog pučiste cveće položila premijerka Ana Brnabić. Na fotografiji se vidi i Aleksandar Vučić, koji je bio generalni sekretar one Srpske radikalne stranke koja je bila najodlučniji neprijatelj Đinđićeve vlade. Nekoliko dana pre pre nego što je Đinđić ustreljen, Koštunica ga je optužio da je saveznik mafije, a bos mafije najavio je u otvorenom pismu da su premijerovi dani odbrojani. Nije od sporednog značaja ni to – premda su izvršioci ubistva osuđeni na 40 godina zatvora – da ni punih 17 godina kasnije nije rasvetljena politička pozadina ubistva. Ubili si ga kao psa, rekao je Žarko Korać, Đinđićev bliski prijatelj i saborac. Posle njegove smrti sve je postalo dvosmisleno. Aleksandar Vučić je odvalio sa zida uličnu tablu s imenom Zorana Đinđića i na njeno mesto prikucao tablu s imenom ratnog zločinca Ratka Mladića. Kao privatno lice na Đinđićevoj sahrani se pojavio i Viktor Orban, na jednoj fotografiji sam video lice iskreno ožalošćenog čoveka. A posle sam na jednoj drugoj fotografiji video Viktora Orbana i Aleksandra Vučića – u zagrljaju. Ovih nekoliko fotografija govore sve o našoj sudbini.

subota, 14. mart 2020.

Što se korona virusa tiče, danas je u Srbiji učinjen oštar zaokret. Broj zaraženih se popeo na 50, ova brojka će uskoro početi da raste, ne zna se još koliko će biti žrtava u ljudskim životima. Predsednik Vučić je dramatičnim glasom najavio zla vremena. Mnogi će izgubiti svoje najbliže, rekao je Vučić. S jednog drugog sastanka premijerka Ana Brnabić izlazi s osmehom, ne razumem, zašto. U stambenom naselju oko mene je mirno, tek ponekad čujem brujanje lifta. Ministar odbrane uručuje oficirima ključeve jeftinih stanova, sa svima se rukuje. Skoro da mi prija to što me nigde ne zovu, ali nemam strpljenja da se ozbiljnije udubim u poneki tekst. Strepnja se ugnezdila u meni, računam da mesec ili dva neću moći da izađem na ulicu. Licima starijim od 65 godina zabranjeno je napuštanje stana. Razgovaram telefonom s nekim poznanicima, čitam komentare na internetu koji su sad staloženiji nego obično. Manje je stranačke ostrašćenosti, imam utisak da građanstvo, bez obzira na stranačku pripadnost, nema poverenja u vladu. Uveče sa Anikom razgovaramo o ratnom stanju koje je proglašeno u martu 1999. godine. Preživeli smo mi već jedno vanredno stanje. Za vreme vazduših napada NATO snaga znali smo odakle preti opasnost, bilo je moguće stvoriti nekakvu ličnu strategiju, sad je sve, međutim, iracionalno.

nedelja, 15. mart 2020.

Viktor Orban se danas pre podne sastao sa Aleksandrom Vučićem, prema rutinskom saopštenju razmenili su mišljenja o korona virusu, o ekonomskoj saradnji i o migrantima. Baš 15. marta, na nacionalni praznik Mađarske? Na kraju krajeva, to i nije tako važno, uvek je i bilo tajnih razgovora i na najvišem političkom nivou. Mnogo više me je zabrinula Anikina vest da nekih lekova, koje su i njoj, i meni lekari ispisali, nema u apotekama. Nestašica, rekoše joj u apoteci. Brine me i to što je Anika sama sišla u kupovinu, bojim se da će pokupiti neki virus, a ona se brine za mene. Zamisli, kaže, na pijaci nema više ni toaletnog papira. Stiže nekoliko SMS poruka, iz kojih razabirem da će Vučić večeras u osam proglasiti vanredno stanje. Prebiram među svojim knjigama…

ponedeljak, 16. mart 2020.

U Srbiji je proglašeno vanredno stanje. Pre podne provirim kroz prozor, preko puta na terasi kafea sede ljudi. Na ulici uobičajeni saobraćaj, autobusi su prepuni. U gradovima stanovništvo teže prima k znanju uvođenje vanrednog stanja. Vlada je zakasnila, ali naposletku je ipak sve u redu, bolje i danas, nego sutra, svaki sat može da bude važan. Očito je da je još pre nedelju, ili pre dve nedelje trebalo građane pripremiti na sve ovo. Ne izlazimo iz stana. Zove me telefonom Bora Babić, dirketorka Akademske knige, pita da li može da nam pomogne. Zahvaljujem, za sada je sve u redu, kažem. Prisećam se ratnog stanja 1999. godine. (…)

(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga