LASLO VEGEL: U kakofoniji

Čast i interesi

Priredio: Laslo Vegel
21. juna 2014

Parafraze

Konačno se rano jutarnji sunčevi zraci iskričavo odbijaju od betonskih zidova okolnih stambenih višespratnica. Obuzima me – a što je u poslednje vreme prava retkost – poletni duševni optimizam. Radiću, dokle god budem imao snage. Poštar donosi otisak Parafraza (Dnevničke beleške o Maraiju), koji će se pojaviti u julsko-avgustovskom broju debrecinskog književnog časopisa Foraš. Kratak, sažet tekst, materijal za jednu tanušnu knjigu. Posle pisma Lasla Fizija konačno sam uvideo da Parafraze mogu da se pojave, odnosno, da zaslužuju da se pojave i kao samostalna knjiga. Potom, ohrabren mišljenjem segedinskog profesora Zoltana Viraga, vrsnog znalca vojvođanske mađarske književnosti, iščitavam seriju tekstova koji su bili svojevremeno objavljivani u štampi pod nadnaslovom Via Kelebija. Feljtoni – u veoma strogom izboru. Lajtmotiv te knjige bi mogli da budu groteskne situacije na rubnim područjima. Neka vrsta kontrapunkta životu na rubnim područjima. U ovom slučaju bi se novosadski memento, iskazan u knjizi Život na rubu (1992), preobrazio u groteskne priče. Ponekad bi se u njima pojavio i poneki Švejkovi, ovi naši, sa periferije. I imam osećaj da su me opkolili.

Play Marai

Moram uskoro da završim Šlemilovo kopile. A potom neka bude šta biti mora. Ako mi još preostane nešto snage, i vremena, završiću i Play Marai. Tragikomediju ostanka. I zbog toga sam smanjio i pušenje, gledam da ne popušim više od deset, petnaest cigareta dnevno. Međutim, kad sam u društvu, nažalost, mnogo više. Srećom, sve manje sam u društvu.

Zbrka

Gledam, preneražen, naslovne stranice novina. Afera s plagijatom se razbuktava. Jedan aktuelni ministar je optužen da je plagirao delove svoje doktorske disertacije. Osumnjičenog ministra vlada je uzela pod svoju zaštitu. Prema nekim mišljenjima reč je o akademskom pitanju, drugi pak tvrde da je reč o udaru na vladu i na državu. Pod drugim naslovima, takođe preneražen, čitam da ambasadori velesila, akreditovani u Beogradu, kuju zaveru protiv vlade. S jedne strane čitam da je Evropska unija dostavila ultimatum koalicionoj vladi Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Savezu vojvođanskih Mađara, zahtevajući od nje da osudi Rusiju, ali da Srbija i njena vlada neće pasti na kolena, a s druge strane čitam pohvale koje je premijer Vučić izrekao o kancelarki Angeli Merkel. Tomislav Nikolić, sa prikladnom epskom širinom dočarava ovdašnjem življu dobronamernost francuskog predsednika Olanda. Zbrka je potpuna.

Promenila su se vremena

Svečano zatvaranje sezone u Novosadskom pozorištu-Ujvideki sinhazu. Koliko ja znam, ova vrsta svečanosti predstavlja na neki način osvrt na minulu sezonu, ali u ovom – našem – slučaju značilo je to da su se za govornicom smenjivali političari, ne dvojica ili trojica, nego pola tuceta, zatim su se izređali direktori, dakle, ne jedan, već ponovo bar petorica-šestorica, kojima je pozorište podarilo pisane zahvalnice. Za vreme političkih govorancija – kao osveženje – polaznici novosadska pozorišne akademije izvode odlomke iz popularnih mjuzikela. Oglase se utom i poznati songovi iz kultne Kose – o čemu li je reč u ovom muzičkom komadu? Kao da smo to već i zaboravili. Trebalo bi ga možda donekle i prepraviti. Ovako: odnekud, izdaleka, čuje se poznata, popularna melodija, ali u prvom planu, gospoda s kravatama živih boja pevaju patriotske pesme. Uz to se čuju i političke frazetine i zakletve na vernost. Vremena su se, zbilja, promenila. Gde su danas ti buntovnici iz šezdeset i osme? Posle svečanog programa sledi prijem, takođe svečani, ali ne ostajem, žurim kući, pripremam se za otvaranje mađarske Nedelje knjige. U vrelini letnje noći podiže se vetar, i zamišljam kako naši najmlađi pozorištarci, studenti pozorišne akademije, pevaju pred političarima jedan od prkosnih songova Kose, dok na krilima letnjeg lahora podno novosadskog neba lebduckaju-lelujaju diplome-zahvalnice. Negde nadomak Žitnog trga najednom mi postaje jasno da nije reč o plodovima moje fantazije, već da se to zaista i dogodilo, samo što se tada još nije digao vetar.

Pretponoćni čas

Nemoj sve pripisati Božijoj volji. Ponašaj se i radi onako kao da ga nema, tada će te udostojiti makar jedne sekunde svoje pažnje. Više od toga i ne možeš očekivati.

Šta se, uistinu, dešava?

Popodnevne vesti. Ni traga, ni glasa ultimatumu. Susret Angele Merkel i Aleksandra Vučića. Prema prvim izveštajima razgovori su protekli u prijateljskoj atmosferi. Nema govora ni o kakvom ultimatumu. Ni o kakvom ambasadorskom puču. Bićemo pouzdan partner Nemačke – obećava Vučić. Otkud onda ta bučna lažna uzbuna? Zašto je onda jedan ministar ustvrdio da evropskim velesilama nije po volji što Srbija ima premijera koji uživa poverenje ogromne većine građana? Zašto se u vladinim krugovima pričalo drugačije, i drugačijim tonom, nego što priča premijer?

Dileme jednog oca

Sretnem na ulici jednog člana Saveza vojvođanskih Mađara. Znao sam ga kao pitomog i tolerantnog čoveka, svrstavam ga u red onih ljudi koji tiho i znalački rade svoj posao. Odličan majstor koji ponekad prima određene poslove i u Novom Sadu. Retko smo se viđali, možda jednom ili dva puta godišnje, ali nikad nismo razgovarali o politici. Sad je, međutim, provalila iz njega gorčina. Sin mu je došao u posetu pre nekoliko dana iz Nemačke, tamo je pobegao još početkom devedesetih. Dugo se nije usuđivao da dođe, bio je, naime, evidentiran kao dezerter. Tek odnedavno je dolazio kući, retko, jednom ili dva puta godišnje. Sad, u nedelju, za ručkom, bez nekog naročitog uvoda, rekao je da Savez vojvođanskih Mađara u Subotici podržava jednog direktora koji je za vreme Miloševića bio Arkanov odan i poverljivi čovek. Razumeo je, kaže, šta mu je sin rekao i na šta je ciljao. Mati, da bi skrenula priču s ove osetljive teme, počela je da govori o nekim rođacima. Ali sin je i dalje čekao očev odgovor, gledajući ga netremice pravo u oči. A on je samo progutao pljuvačku i primetio da ne čini ništa, niti je činio, osim što je branio interese ovdašnjeg mađarskog življa. Bolje da braniš svoju čast i svog sina, odgovorio mu je sin. I od tada ne sme da pogleda sinu u oči. Nisam komentarisao njegove reči. Samo sam pomislio da je nadasve teško biti – otac.

jun 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tvoje lice zvuči poznato
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga