LASLO VEGEL: Tamo gde vlada strah, nema demokratije

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Ko je mogao da pomisli da demokratija predstavlja prelaz između socijalizma i autokratije

Priredio: Laslo Vegel
16. dec 2019

utorak, 5. novembar 2019.

Prema procenama vlasti permanentni protesti u Beogradu nisu masovni, ali nezavisno od toga, čini mi se da je – za razliku od Novog Sada – atmosfera u Beogradu veoma napeta. Večeras je masa demonstranata ispred ulaza u zgradu javnog televizijskog servisa čekala Vučića, s namerom da mu postave pitanja koja novinarka javne televizije neće postaviti predsedniku republike. Televizija N1 je emitovala neke scene sa ulice, izgledalo je da bi lako moglo doći i do fizičkog obračuna. Jedna grupa nije dopuštala nekim mladim ljudima da priđu ulazu u zgradu javne televizije. Nisu ih u tome sprečavali policajci, već neki momci u civilnoj odeći. Ne bih da nagađam o kakvim je to momcima reč. Prema opoziciji to su fudbalski navijači-huligani u službi vlasti. A mogli bi da budu i zastrašeni partijski vojnici. Što je, naposletku, svejedno. Pre nekoliko dana sreo sam jednog starog poznanika, sve se snebivajući pohvalio mi se da mu je sin dobio posao u nekom gradskom preduzeću. Naravno, pre toga se upisao u Partiju. Kiselo se smeškajući, dodao je i to da će na predstojećim izborima glasati za ovu partiju, uprkos tome što se ni po čemu ne slaže s njenom politikom. Zbog sina, objašnjavao je stidljivo. Ako opozicija pobedi, lako može da se desi da ga otpuste. Eto šta nam se dešava, uživo, pred našim očima: strah se uselio u svakodnevnicu, prisutan je na ulicama, ugurao se i na radna mesta. A tamo gde se strah odomaćio, ne može da bude ni reči o demokratiji. Možda su oni mladi ljudi koji su se isprečili pred demonstrantima to učinili naprosto iz straha, ali možda i iz puke demonstracije sile. Strah i nasilje postadoše blizanci. Upravo sam takve fizionomije video pre dve nedelje u Njegoševoj ulici. Izašao sam iz obližnje optičarske radnje, krenuo prema autobuskoj stanici i naišao na ekipu od desetak-dvanaestak momaka kako se spremaju na obračun s novosadskim demonstrantima. Nemojte se usrati, sokolio ih je vođa, policija će biti na našoj strani. Iz ovoga sam shvatio da je danas opasno izaći na demonstracije. Zanimljivo je da Milošević nije nahuškavao huligane na demonstrante. Možda će posle Istanbula i Budimpešte upravo Beograd biti sledeći pobunjeni grad. Jedino nisam siguran u to, u ime kojih ideja će se pobuniti? Hoće li Kosovo da bude prelomna tačka? Ne verujem. Nacionalizam? Ni to ne verujem. Evropski sistem vrednosti? Demokratija? Na rečima – da. Ili će se stvoriti jedna mutna mešavina svakojakih ideja, i ako ona pobedi, naći ćemo se ponovo tamo gde smo posle 2000. godine već bili.

sreda, 6. novembar 2019.

Poslanik u srpskom parlamentu, osuđen na haškom sudu za ratne zločince, dvorski opozicionar, sve je aktivniji u javnom životu. Trenutno sa svojom ekipom protestuje pred zdanjem suda u Valjevu, gde je u toku proces protiv jednog gradskog funkcionera, muškarca, koji je optužen za mobing jedne njemu podređene službenice. Niko ne može da ne primeti da se vladajuće stranke uzdržavaju jedino od kritika Vojislava Šešelja, učenici poštuju Meštra. Ili je Šešelj potreban svakoj vladajućoj partiji?

četvrtak, 7. novembar 2019.

„Pisac nije sanjar-idealista, ne posmatra svet iz intime svog lepog duha, ne utapa se u izvesnost svog talenta.” Ne bih stigao da nabrojim koliko puta sam u svojim esejima formulusao misli slične ovoj koju je Blanšo zapisao (Od Kafke do Kafke). Na ovakve misli, svesni nadmoći koju im obezbeđuje vlast, lepodusi bi odgovorili samo jedva primetno odmahnuvši rukom. Čuo sam i to, da me smatraju nepopravljivim.

petak, 8. novembar 2019.

Proteklih nekoliko dana manjinski političari su, sve se utrkujući, govorili o nedužnim žrtvama atrociteta kojima su ovdašnji Mađari bili izloženi krajem 1944. i početkom 1945. godine. Ali niko se nije setio da pomene one poginule mlade mađarske rezerviste koji su bili mobilisani i otpremljeni na front kod Vukovara. Bili su prisiljeni da se bore za Veliku Srbiju. Zanimljivo je primetiti da, od kako su Srpska napredna stranka i Savez vojvođanskih Mađara u koaliciji, o tim mladim ljudima niko ne govori. Navodno nije zgodno. Mada bi itekako bilo pristojno da su makar u nekoliko reči bili pomenuti, upravo sad, kad je u ime pokrajinske vlade otkrivena spomen-ploča Milana Bratića. Predsednik pokrajinske vlade Igor Mirović je ponosno izjavio da se moramo sećati najboljih i najhrabrijih. Ne mislim na večite rasprave između Srba i Hrvata, nemam nameru, uostalom, da u tim raspravama presuđujem, ali se dobro sećam tih jezivih dana kad su ulicama Novog Sada paradirali pripadnici poluvojnih, paravojnih formacija. Ni do danas nisam dobio odgovor na pitanje: šta je Mladen Bratić tražio u Vukovaru? Nezavisnost Hrvatske je neosporna, čitav svet je priznao njenu samostalnost, uključujući i Ujedinjene nacije, Hrvatska je članica Evropske unije – ove činjenice naposletku govore o tome da Bratić nije imao šta da traži u Vukovaru. Da li se tamo borio zbog toga što Hrvati nisu hteli da žive u istoj državi sa Srbima? Na to je Bratić hteo da ih primora silom oružja? Da li je zbog toga postavljena spomen-ploča? Izvesno je da Mirović nije govorio u svoje ime, nego i u ime pokrajinske vlade u kojoj učestvuje i Savez vojvođanskih Mađara. Nije mi poznat stav manjinske stranke po ovom pitanju, ali se nadam da će energično protestovati. Ako ni zbog čega drugog, onda iz poštovanja prema mladim mađarskim vojnicima palim u okolini Vukovara. Ne mogu se istovremeno nad masovnim grobnicama oplakivati nedužne mađarske žrtve iz 1944. i 1945. godine, i prećutati pogibiju mladih, silom mobilisanih mladih mađarskih vojnika na bojištima oko Vukovara. Skidam s police svoje dnevničke beleške sabrane pod naslovom Vitgenštajnov razboj. One su sinhrono s događajima objavljivane na srpskom jeziku u beogrdaskoj Borbi, i potom, mnogo kasnije, i na mađarskom, u Budimpešti, u izdanju izdavačke kuće T-Twins. Čitam svoje zabeleške o mađarskim i srpskim majkama koje putuju vozom u posetu svojim sinovima koji su izbegli vojnu obavezu sklonivši se u Peštu. Železnička stanica Keleti podsećala je na svojevrsni balkanski zid plača. Posle mnogo godina pitam: ko su bili pravi heroji? Majke? Izbegla omladina? Mladen Bratić? Prema Mirovićevom mišljenju ovaj potonji, međutim, ja sam uveren da su majke bile prave heroine. Kad će one dobiti spomen-ploču?

subota, 9. novembar 2019.

Cela Evropa slavi godišnjicu rušenja Berlinskog zida, ali mi se čini da se u slavljeničke tonove mešaju i glasovi rđave savesti, samo što na ovaj značajan dan to nije pristojno pominjati. Pa ipak, s ovom mišlju počinjem dan premda ne spadam među radikalno razočarane. Elite koje su izvodile tranzicione radove, istina, nisu bile tome dorasle, ali ni zapadni političari nisu bili pripremljeni na ovaj događaj. Šta se desilo proteklih trideset godina? Prošlost nije prošla, ono što je u socijalizmu bilo najgore, preživelo je pad sistema, zahvaljujući demokratskoj mutaciji, danas na posve legitiman način ugnjetava slobodarska stremljenja. Ljudi su sanjali o slobodi i demokratiji ali, prenuvši se iz sna, primaju k znanju da su postali statisti trijumfalne pobede kapitalizma. Alen Badju je u pravu: ovih trideset godina bili su trijumf globalnog kapitalizma. Zahvaljujući svojim plebejskim korenima, unekoliko sam se distancirao od te pobede čiji sam skeptični učesnik bio. Da li sam imao neku drugu mogućnost posle 1989. godine? Na to ne znam, ne smem da odgovorim. Rastrzan nedoumicama, razmišljanja o tome, kako paraziti globalnog kapitalizma nastoje da pokažu što bolje lice autokratskim režimima. Nadaju se, naime, da će, zahvaljujući autokratima, lakše prebroditi ciklične krize. Do sad im je to uspevalo. Da čovek ne poveruje. Ko je mogao da pomisli da demokratija predstavlja prelaz između socijalizma i autokratije.

nedelja, 10. novembar 2019.

Na koju god stranu se osvrnuo, posvuda se suočavam s motivom osvete. Jedna bi se nacija osvetila drugoj – u suštini ničemu drugom nisu ni posvećene, samo tome. I političke stranke su zaokupljene osvetničkim projektima. Protivniku se treba osvetiti, treba ga do kraja uništiti. I u svakodnevnom životu susrećem trivijalnu varijantu osvete. Osvetiti se nekome zbog nečeg – bez nekog vidljivog razloga. Mnogi se svete za pretrpljene društvene nepravde posve nedužnim ljudima. Naročito takvim koji nemaju nikakvu moć ni uticaj. Tako se širi kompenzacijsko nasilništvo.

Noćas sam ponovo potražio Eumenide, treći deo Orestije, Eshilove trilogije. U ovakvim zbrkanim (mutnim) situacijama dobro čini duši susret sa čistim glasovima grčkih drama, u kojima sve ima svoje mesto, uključujući i božanske namere. Orest ubija majku koja je bila ubica njegovog oca. Hor osvetničkih Erinija proganja Oresta, ali ga Apolon uzima u zaštitu. Erinije brane tradicije, Apolon se pak zalaže za reforme. Već tada su se vodile večne rasprave u gradu Atini. Prema tradicionalnim shvatnjima, veći je greh ubiti nekog ko je u krvnom srodstvu. Orest se, međutim, ovako brani: „Učinio sam to na proročanske božje reči, on mi je svedok.” I Apolon svedoči u Orestovu korist. Na kraju sudije pristupaju glasanju, i ishod glasanja je nerešen, a ni više sile nisu u stanju da donesu odluku. Takav je nekad bio grčki kompromis.

utorak, 12. novembar 2019.

Ponekad mi dopadne ruku poneka pesnička zbirka, i mogu reći da jedva nailazim na diletanta. Mladi pesnici su talentovani, prema sudu kritičara književni život je pun remek-dela. Ne ulazim u raspravu sa njima, mene brine samo to da su ta remek-dela slična kao jaje jajetu. Danas se remek-dela proizvode u serijama. Nema ni govora o plagijatu, već samo o tome da se poezija uniformisala. Nedostaju mi drugačiji tonovi, zato sam sinoć i otvorio jednu zbirku pesama Zbignjeva Herberta (Saslušavanje anđela), u vrsnom prevodu i sa sjajnim pogovorom Andraša Paljija. U prvi mah nailazim na pesmu pod naslovom Šta gospodin Kogito misli o paklu. Kao da sam godinama tražio ovu pesmu koja počinje opisom najkomfornijeg infernalnog odeljenja. U paklu je kulturni život bogat, Gospodin Belzebub iz budžeta izdvaja za kulturu ne jedan, nego pet posto. Gospodin Belzebub se ponosi svojim umetnicima. Organizuje festivale, ima dosta i koncerata. Svaka tri meseca nastaje po jedan novi književni pravac. Čini se da ništa ne može da zaustavi pobednički pohod avangarde. Gospodin Belzebub voli i poštuje umetnost i umetnike. Brine o miru umetnika, obezbeđuje „ugodan boravak” i potpunu izolaciju od života u paklu, tako da pisci ne moraju da se suoče sa stvarnošću. U prijatnom Paklu se rađa čista umetnost. Sledstveno tome, u paklu su i kritičari zadovoljni.

Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga