LASLO VEGEL: Savle i Pavle

Virtuelna metamorfoza društva

Priredio: Laslo Vegel
16. avg 2013

Krik jedne glumice

Emina Elor pred kamerama vojvođanskog javnog televizijskog servisa. Teško je i nabrojati sva priznanja i nagrade koje je do sada dobila. Njen talenat, njeni dometi su izvan svakog spora. Pozorišna publika je voli, ona je njena miljenica, o tome svedoče i brojne nagrade koje dodeljuje upravo publika. Njena ostvarenja je uzdižu u same vrhove umetnosti vojvođanskih Mađara. Pred kamerama govori pametno, razložno i odmereno, i baš zbog toga sve što tim mirnim glasom kazuje, zvuči kao krik – kao krik naše kulture. Emina Elor kaže da uoči izbora direktora Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színháza, političari i funkcioneri mađarske manjinske zajednice nisu našli za shodno da o tome porazgovaraju s ansamblom. To je rđava poruka ne samo glumcima, već i duhovnoj, umetničkoj i kulturnoj javnosti vojvođanskih Mađara. Nadam se da među članovima Mađarskog nacionalnog saveta ima pisaca i umetnika, i da će neki od njih, u najboljem interesu naše kulture, ipak prihvatiti dijalog i zajedno s novosadskim glumcima iznaći rešenje koje će biti prihvatljivo za sve. Svi možemo da pogrešimo, a naše vrline će se pokazati u spremnosti da počinjene greške ispravimo. Isto tako se nadam da će novosadska gradska samouprava razmotriti mišljenje intelektualaca, teatrologa, književnika, da će saslušati reči glumaca koji su proneli slavu imena grada, i da će u zajednici sa njima iznaći izlaz iz ćorsokaka. To je važno i zbog toga što su poslednjih nekoliko godina u duhovnom životu vojvođanskih Mađara učinjeni značajni iskoraci. Uspesi subotičkog Kostolanji-sinhaza i novosadskog Ujvideki sinhaza nemaju samo strogo umetnički značaj, već nose u sebi i važnu poruku koja glasi: vojvođanski Mađari mogu da budu uspešni i negde drugde. Na scenu upravo stupa jedna darovita generacija mladih pisaca kojoj treba omogućiti da se iskaže i u javnom govoru. Tako je to širom Evrope. Na horizontu se pojavljuju mladi intelektualci, novinari, koji još nisu u punoj meri razvili svoje sposobnosti, ali se nadam da će približavanje Srbije Evropskoj uniji pozitivno uticati i na vojvođanske mađarske političare, i da će se srušiti ograde među koje je stešnjena „sloboda” štampe. Postoje, dakle, ohrabrujući znaci, i zbog toga je danas više nego ikad potrebnija širokogruda, na dijalog uvek pripravna kulturna politika.

Bez opozicije?

U Srbiji se polako smiruju političke strasti. Umesto najavljene apokaliptične, imamo posve idiličnu rekonstrukciju vlade. Niko neće loše proći, smenjenim ministrima će biti ponuđene neke druge funkcije i, koliko razabirem, niko se neće vratiti svom prvobitnom, građanskom zanimanju. Možda će se pojaviti neka nova lica, ali neće se pojaviti, to je izvesno, nova politička generacija. Ili, da budem sasvim precizan: malo će biti onih koji nemaju, podebelo, raznoraznog putera na glavi. Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije i dalje uživaju podršku većine u parlamentu, i po svemu sudeći ne nameravaju da u koaliciju uključe neku manju stranku. Štampa je, naime, pisala o nekim „rezervnim igračima” koji bi mogli bar delom da poprave postojeću parlamentarnu većinu. Sve do sada, međutim, nikome nije ponuđena takva uloga, a „rezervni igrači” su izjavili da ne žele biti rezerve. To je pre nekoliko dana učinio i Savez vojvođanskih Mađara. Ali – naglašavaju ovi takoreći opozicionari sa klupe za rezervne igrače – uprkos tome, podržaće sve dobre zakone koje vlada bude predložila. Broj ovakvih podržavalaca brzo raste. Na kraju će se ispostaviti da u Srbiji neće biti opozicije. Demokratska stranka još uvek traga za svojim identitetom – taj identitet je u vreme Borisa Tadića, na jedan krajnje luksuzan način, izgubila. Njen prvobitni diskurs preuzele su stranke koje su sad na vlasti, zato je Demokratska stranka i ostala bez svog jezika, izgubivši i svoj politički rečnik. Liberalno-demokratska partija povremeno priređuje vatromete i uživa u velelepnom prizoru. Ligaši ostaju simpatična uspomena iz devedesetih godina. A birači su mahom u nedoumici, i jako bi voleli da se nečemu nadaju.

Na putu za Damask

Nekolicina biznismena i političara na koje je poslednjih godina pala senka korupcije, navrat-nanos i zdušno hvale Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika vlade. Nisam ni sudija, ni islednik, nisam u stanju da prosudim da li su optužbe osnovane, međutim, neumerene pohvale pothranjuju moje sumnje. Da li ovi „dvorski biznismeni” i „biznis-političari” s uspehom igraju na kartu poslovične taštine političara, biće uskoro poznato, međutim, to neće, samo po sebi, da otkrije i tajnu vučićevske paradigme. Nisu oni izmislili Vučića, oni bi hteli samo da ga iskoriste. Tu enigmu nisu uspeli da dokuče ni zapadni novinari koji takođe ne štede reči pohvale na račun prvog potpredsednika. Vrlo nepristrasno konstatuju da ovaj političar zaista nije onaj stari političar. Ne sablažnjavaju se naročito nad njegovom prošlošću, nije to ni njihov posao, jasno im je da u politici manji i veći preokreti, pa i preobraćenja, nisu retkost. Prema Independentu, Vučić predstavlja „novo evropsko lice Srbije”. To je ozbiljno priznanje, mnogi političari iz Demokratske stranke ispleli bi iz toga sebi lovorove vence. Mihael Martens, ekspert za Jugoistočnu Evropu Frankfurter algemajne cajtunga smatra da je Vučić prošao put za Damask. Ostrašćeni, u mržnji ogrezli biblijski Savle, naime, kreće put Damaska da zarobi i da baci u tamnicu Hristove sledbenike. Na tom putu, međutim, najedanput ga obasja jaka svetlost sa neba, ukaže mu se Gospod Isus Hrist obrativši mu se čuvenim rečima: „Savle, Savle, zašto me proganjaš?“ A Savle nije umeo da odgovori na ovo pitanje, sav se slomio i oslepeo, te je postao Isusov učenik. Najveći onovremeni neprijatelj hrišćanstva postao je apostol i mučenik hrišćanstva. Iskreno se pokajao i rekao: da, bio je Savle, ali je postao Pavle. Na tome se temelji hrišćansko učenje da je preobraćanje moguće, ako čovek prevali put za Damask – taj put je metafora potpunog i bezuslovnog priznanja. Treba priznati sve, da bi čovek mogao iznova početi svoj život. Za mene i nije bitna Vučićeva ličnost, i ne razmišljam u tako smelim analogijama. Politika je mnogo pragmatičnija. Uostalom, kako ja vidim, put za Damask je pust, prazan. Ukraj puta televizijski prijemnici iz kojih trešte Vučićevi govori. Direktori i urednici televizijskih kuća u svojim kabinetima na kolenima se nadaju milosti gospodara. Veruju, naime, ako izemituju i izrepriziraju govore održane na putu za Damask, onda oni sami neće morati da krenu istim putem, jer bi to za njih bilo pravo mučilište. Obični, prosečni ljudi – koji i nemaju šta da priznaju, kojima se ne pripisuju nikakvi gresi, nikakva zlodela, u najgorem slučaju osećaju samo grižu savesti što su preplašeno ćutali kad je trebalo da se oglase, koji su se u strahu ustezali, povlačili i koji su na sve ćutke pristali, nošeni bujicom, bilo nacionalističkom, bilo opozicionerskom – ti ljudi se takođe nadaju. Iza njihovih leđa je avetinjska, neraščišćena prošlost, pred njima neizvesna budućnost, rastuća nezaposlenost, ekspanzija dubokog siromaštva. Urušila se sigurnost socijalizma, na vratima se pojavila sloboda kapitalizma, ali ne znaju šta da rade s tom slobodom. Oni veruju u Vučića, koji je pokajnik umesto svih njih. Najčudesnije, međutim, jeste ovo naglo probuđeno, masovno poverenje. Sveti Pavle je imao, treba reći, mnogo teži posao, jer hrišćani mu nisu odmah poverovali. Sumnjali su u njega. U ovom našem slučaju nada se razbuktala u trenu. Vučićeva politička metamorfoza je virtuelna metamorfoza društva. I u okviru ove slike se nalazi običan čovek, koji bi hteo da veruje u Vučića kao u poslednju slamku. Da veruje u njega i zbog sebe samog, jer zahvaljujući Vučiću ne mora da se zaputi u Damask. Vučić će već da se kaje i umesto njega. Sa stanovišta običnog čoveka odbrambena nada je možda i opravdana, jer ako bi se mase pokrenule, gužva bi bila prevelika. Put je, međutim, pust – jer je jedino Vučić izrekao ono što se mora izreći. Njegovi najistaknutiji stranački drugovi s lakoćom izbegavaju ovaj put. Dačić govori o propovednicima, ali ti propovednici hoće da se preobrate u Pavla a da pri tom izbegnu put za u Damask. I mudro ćute, kao da im je ime oduvek bilo Pavle. Ako se kolo sreće okrene, ako Vučiću ne uspe, imaće alibi. Oni nisu stupili tim sumnjivim putem, oni su uvek znali o čemu je reč (šta se iza brda valja), svaki je od njih ostao Savle, zato su i ćutali.

avgust 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga