LASLO VEGEL: Saučesnici i vernici

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Dobrovoljci autoritarnog sistema

Priredio: Laslo Vegel
01. okt 2021

nedelja, 1. avgust 2021.

U ambulanti čekam da stignem na red. Jedan od pacijenata, Mađar, na pragu je sedamdesetih. Krene razgovor. Kaže da mu je sin pao na frontu. Iznenađeno dižem glavu. Kakvom frontu? Oprezno se raspitujem, ali se starac povlači u sebe, ćuti. Kad smo naposletku samo nas dvojica ostali u čekaonici, odjednom je progovorio. Pao je pod Vukovarom – kaže jedva čujno – samo o tome se ne sme pričati. Možda je hteo još nešto da kaže, ali se vratila bolničarka i čovek je naglo ućutao. Nekoliko minuta kasnije prozvaše i njega kod lekara, vrlo brzo su pozvali i mene. Bilo mi je žao što nismo nastavili razgovor, da bih bar to doznao, zašto se o tome ne sme pričati. Žalosno je to što smo smetnuli s uma ljudsku patnju. Zaboravili smo na starca, na njegovog sina koji je poginuo na frontu, zaboravili na one koje su eksponenti tadašnje i sadašnje vlasti najurili s posla, ili na one koje su ratni huškači u devedesetim godinama prognali sa rodne grude, smetnuli smo s uma one koji su – kako sam napisao u knjizi Vitgenštajnov razboj – sa prozora zamračenih soba gledali šta se dešava napolju, u mrkloj noći. Zaboravili smo na defilee dobrovoljačkih odreda na ulicama vojvođanskih varošica. Neka političari kažu što god hoće, neka govore ono što njihove karijere zahtevaju da govore, ali izvan političke sfere postoji jedna tačka koju bih nazvao savešću, i na toj tački bismo morali da razmislimo o tome, zašto smo tako duboko ćutali o nedužnim žrtvama iz devedesetih godina.

U Mađarskoj je u jeku afera prisluškivanja. Počinju predizborni ratni manevri. Dve Mađarske se sukobljavaju. Rasprava se vodi o temeljnim principima. Liberalizam, ili iliberalizam. Istok ili Zapad? Ova zemlja, kao splav, plovi između dve obale – trenutno plovi prema istočnoj obali.

utorak, 3. avgust 2021.

Pismo Slobodana Šnajdera o Nesahranjenoj prošlosti. Čitao je s uživanjem, piše, i radosno je ustanovio da su Doba mjedi i Nesahranjena prošlost komplementarne knjige. Otkriva i to što je malo ko primetio, da ovaj roman nije samo autobiografski, nego i generacijski. Zanimljivo je da to nisu primetili ni mađarski kritičari. Za mađarske pisce šezdesetosma ne znači to što znači u Jugoslaviji, gde ta uspomena još i danas predstavlja referentnu tačku. Zahvaljujući tome se razumemo sa Šnajderom. (…)

četvrtak, 5. avgust 2021.

S vremena na vreme još zasvetluca uspomena na  novu levicu. Istina, ne u intelektualnim krugovima vojvođanskih Mađara, što me i ne iznenađuje. Ne iznenađuje ni to, da se i u Mađarskoj tek poneki izolovani intelektualac vraća na ovu temu, u mejn strimu duhovnog života uzalud tragam za duhovnošću nove levice, mada – i to treba priznati – sve je više mladih učenika Mikloša Tamaša Gašpara koji reflektuju na nju. U Srbiji se pak javlja kao buntovnička tradicija, mlada generacija se susreće s očevima i dedama, što je i razumljivo, jer je šedesetosma u Jugoslaviji bila mnogo značajnija nego u Mađarskoj. (…) Uzimam sa police crvene brojeve Studenta. Koliko je samo pobunjena omladina čekala simpatije radnika. Ali, uzalud. U jugoslovenskom partijskom rukovodstvu posle ‘´68. nastaje jedna iracionalna netrpeljivost prema novoj levici. Savez komunista je mnogo više zazirao od nove levice, nego od nacionalista. Oni koji su proglašeni (okvalifikovani) kao novolevičari, živeli su stalno pod sumnjom, nisu igrali iole važniju ulogu u kulturnom životu. Ništa politika – to je bila nova kulturpolitička parola. Partija je pružala snažnu podršku apolitičnoj inteligenciji, strukturalizam je postao, malo po malo, zvaničan naučno-književni pravac. Od ovog je gore bilo samo saučesništvo komunističke nomenklature u nacionalističkim projektima. Povremeno su protiv nacionalizma pokretane bučne kampanje, ali posle 1971. godine, umerenim nazvani nacionalisti redom su zaposedali kulturne ustanove. Tada je počeo „dugi marš“ nacionalista kroz institucije. Krajem osamdesetih nacionalizam je postao zvanična militantna  ideologija. Posle ´’68. drugi glavni neprijatelj bio je liberalizam, ili kako ga je partijska elita nazivala: „anarholiberalizam“. Tada je započelo i etnifikovanje radničke klase. Posledice su poznate. Miloševićevska „antibirokratska revolucija“ se naslađivala uglavnom na periferijama gradova i u elitnim kulturalnim ustanovama. Nisu slučajno temelji miloševićevske ideologije formulisani u „memorandumu“ koji je sačinio odbor imenovan od strane Srpske akademije nauka i umetnosti, dakle, to je delo elitne inteligencije, ali su njenu pobedu izneli radnici sa gradskih periferija. Jugoslovenska iskustva kazuju da je nacionalizam pobedio socijalizam, dok su u kulturnoj sferi liberalni dendiji pokušavali da svoje interese ubace u nacionalistički paket, u nadi da će ovaj primitivni, plemenski nacionalizam u modernom svetu samo kratko istrajati. Ispostavilo se da se proročanstvo nije obistinilo. Zatim su se ponadali da će podeliti interesne sfere: neka kultura pripadne liberalima, a politika nacionalistima. Nacionalizam, uz asistenciju liberalne elite i radničkih slojeva zbrisali su sa scene „grešnu levicu“, istina, nisu ulovljeni grešni komesari, jer oni su većinom na brzinu preplivali na „nacionalnu stranu“ gde su njihova iskustva dobrodošla. A manji deo je našao pribežište u liberalnom taboru. Potom je usledila druga runda – koja traje i danas – u kojoj nacionalisti svode račune s liberalima.

nedelja, 8. avgust 2021.

Nikad nisam poslednjih pedeset godina toliko osećao dobrovoljnu zavisnost vojvođanskog mađarskog življa kao minulih desetak godina. Zavisnosti je uvek bilo, zavisnost u jednopartijskom sistemu je neporeciva, samo što nije – dobrovoljna. S uzbuđenjem smo nagađali, hoće li sutra ili prekosutra povodac biti kraći ili duži. Naučili smo da čitamo štampu iz koje smo obavešteni šta se ne sme otvoreno napisati. Naučili smo pisati tako da se i iz toga ispostavi ono što se nije smelo direktno izreći. Postojao je nekakav kolektivni društveni dosluh u sferi javnog diskursa. Razumeli smo se! Nije bilo slobode misli, ali smo ipak slobodno razmišljali. Sad je situacija drugačija, zavisnost je postala dobrovoljna, jer na tajnim izborima mi biramo naše lidere. Pobednik ima strastvene pristalice i protivnike. Naši slobodno izabrani lideri, međutim, u zavisnosti su i od Beogarda, i od Budimpešte, premda ih na to niko ne primorava. Oni slobodno biraju sebi epizodnu ulogu. Možda će potomstvo – ako ga bude – da se čudom čudi zašto smo postali dobrovoljci autoritarnog sistema?

utorak, 10. avgust 2021.

U krugovima srpske inteligencije sve češće se čuje zaprepašćujuća tvrdnja da je za vreme Miloševića stanje u medijima i u javnom životu bilo bolje nego što je danas. Teško ih je uporediti, jer se sredstva i metode razlikuju. Milošević je bio puritanski autokrata, prorok rata koji je u interesu održavanja svoje vlasti primenjivao stare, regresivne metode. Staromodni autokrata se našao suočen sa sopstvenim vremenom i povukao Srbiju u poziciju izopštenih parija. Doktrinarni apsolutista nije bio u stanju da razume duh svoga doba: postmoderni relativizam. Stvorio je situaciju ili-ili, čovek je bio ili protiv njega, ili sa njim. Nije bilo pihtijastog srednjeg puta. Dvadeset godina kasnije modernizovala su se sredstva i metode vlasti. Vučić raširenih ruku prima „obraćenike“,  među njima i one koji su nekad bili hrabri Miloševićevi protivnici. Uspeo je da satera u isti tabor nekadašnje nacionaliste i nekadašnje antinacionaliste koji su juče, rđave savesti, služili Miloševića. Demokratija je postala smokvin list autokratskog režima, zahvaljujući tome sluganstvo je dobilo moralni alibi. Vučićeve pristalice imaju jedno uticajno, merodavno jezgro, ali njegov sistem ne osigurava to tvrdo jezgro, već njegovo relativno fleksibilno, široko ozračje koje bez konkretnog otpora služi sistemu čiji su temeljni principi u koliziji s njihovim ličnim ubeđenjima. Ovo „bezobalno“,  pihtijasto ozračje amortizuje ozbiljnije društvene i političke konflikte. Zahvaljujući tome, sistem je preživeo sve dosadašnje krize. Miloševićev sistem je počeo da se urušava nekih deset godina nakon što je uspostavljen, u društvu se budila slutnja da se kraj približava, dok Vučić već deset godina relativno samouveren preživljava permanentnu krizu.

sreda, 11. avgust, 2021.

U obližnjem kafeu sam se sreo s Gordanom Nonin, da se dogovorimo o detaljima intervjua za Danas. Napomenuo sam da mi je već dosadila mnogo puta izrečena tvrdnja da manjina ima dve domovine. Više sam sklon mišljenju da nema ni jednu. Ne mislim pri tom na izrazito administrativno pravno tumačenje tog pojma, jer ono znači mnogo više od politike. Naravno, može se samo odobravati i tražiti pravna ravnopravnost manjina, stvaranje uslova neophodnih za očuvanje nacionalnog identiteta. Osim ovog političkog pitanja kod ljudi u manjinskom položaju javlja se i izvesni višak značenja. Ovaj višak značenja osigurava asinhronitet između domovine maternjeg jezika i državljanstva: a tu tajanstvenu manjinsku „četvrtu dimenziju“  proisteklu iz metafizičkog gubitka domovine, ne nadoknađuje dvojno državljanstvo – bio sam pristalica dvojnog državljanstva u vreme kad su protiv njega bile sve stranke u Mađarskoj. Naravno, mislio sam na dvojno državljanstvo u funkciji ostanka u rodnom kraju, a ne u onoj, u kakvu se pretvorilo: u dokument koji stimuliše iseljavanje. Razume se, pored iseljavanja postoje i drugi izlazi. Jedan je večno samosažaljenje, viktimološka narativa, ili getoizacija. Kad je reč o getoizaciji, većinom se misli na samogetoizaciju. Naravno, i to postoji, ali mnogo više zabrinjava geto koji političari  većinske nacije nude manjini. Iz toga postoji već samo jedan izlaz: asimilacija.

Preveo:  Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Grand slam
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga