LASLO VEGEL: Put u diktaturu popločan demokratijom

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Potencijalni tirani danas ne zaklapaju usta

Priredio: Laslo Vegel
02. okt 2019

četvrtak, 1. avgust 2019.

Esej pod naslovom O tiraniji: dvadeset pouka iz dvadesetog veka, Timoti Šnajder počinje s tim da je i Platon mislio da demagozi zloupotrebljavaju slobodu govora samo zato da bi vladali kao tirani. Demagozi je zloupotrebljavaju, a obični građani se boje da je upotrebe. Potencijalni tirani danas ne zaklapaju usta pozivajući se na demokratiju, tako da se polako ispostavlja da je put u diktaturu popločan demokratijom. Šnajder upozorava da ovaj put nije nepoznat: u dvadesetim i u tridesetim godinama prošlog veka deo evropskih demokratija premetnuo se u desne autoritarne i fašističke režime. Bojim se da će ovim putem ponovo poslušno marširati uplašeni građani. Možda će na kraju puta shvatiti da su mogli dići svoj glas, ali tada će već biti kasno.

petak, 2. avgust 2019.

Teško je prihvatiti kristijansku konkluziju eseja Put (1920) Ervina Šinka, naročito ako se i sam autor nađe na suprotnim pozicijama u odnosu na nju. Nije više smatrao sebe komunistom, nije više verovao u diktaturu proletarijata, ali kad su kontrarevolucionari opkolili i držali pod opsadom Sovjetski dom, nije bio u stanju da se povinuje šestoj božjoj zapovesti: „ne ubij”, i latio se – ipak – oružja. „Nisam postupio po nalogu svoje savesti, jer koliko god mrzeo svaku vrstu nasilja, i bez obzira na to da su mi gresi diktature proletarijata bili i te kako poznati, kao što sam znao da ona ne vodi pravom životu, ali da bih postupio po slovu svoje vere, uplašila me je i paralizovala pomisao na mogućnost da na akciju diktature vrlo prirodno usledi još krvavija, osvete žedna reakcija, odnosno, da će pobediti kontrarevolucija”. Danas se kritici uglavnom podvrgava crveni teror, belom se pak prašta. U ovom eseju, međutim, nije to najvažnije, već doživljaj sudbine formulisan u klopci stoleća. Jednog pisca ne karakterišu njegove istine, nego dileme. Ne baš po svemu iste takve, ali vrlo slične klopke vrebaju i na nas, i često nam se čini da je nemoguće birati. S ne malo simpatija čitam one razumne članke čiji autori s merom kritikuju vlast, ali i njene protivnike. Pozicija autsajdera uortačena sa objektivnošću, veoma je privlačna: izlaz na mala vrata iz bezizglednosti privlači i mene, ali sam ga se ipak odrekao, jer sam uvideo da time samo činim komfornijom svoju malu klopku. Muči me pitanje, da li intelektualac može da ostane objektivan u današnjem svetu? Zar nas protagonisti vlasti ne terorišu stalnim insistiranjem na objektivnosti? Zar ne manipulišu baš sa njom sluganski mediji, političari koji čvrsto drže poluge vlasti, kao i intelektualci koji su se povukli u ozračje vlasti? Zar nije krajnje vreme da rehabilitujemo subjektivnost? Ovim esejem Ervin Šinko nije prihvatio komotnu objektivnost. Posle eseja Put, u eseju Oči u oči sa sudijom, odrekao se kristijanskog izlaza, ali je i dalje zadržao rezerve prema antireligijskim stavovima komunizma. Ova dva esjistička remek-dela mađarske književnosti vredi pročitati zajedno, kako bismo upoznali dramu 20. veka koju nije razrešio ni 21. vek.

Kip Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janko), nedavno postavljen u Zemunu, već je započeo svoj pustolovni život. Koliko vidim, brojni mađarski stručnjaci su se sablažnjavali nad tom skulpturom, a zemunski i beogradski Srbi se zaceniše od smeha, ukazujuči na to da Hunjadi liči na Asteriksa. Potom su pre dve noći četvoirca studenata Akademije umetnosti ukrala Hunjadijev mač. Policija ih je brzo pronašla. Ispostavilo se da nisu ni bili preterano oprezni, tako da policija nije imala težak posao, počinoci nisu ukrali mač iz koristoljublja, na saslušanju su izjavili da su mač ukrali jer su smatrali da je spomenik Hunjadiju zapravo svojevrsni spomenik neukusu i da su na taj način hteli da protestuju protiv njega.

subota, 3. avgust 2019.

Noću čitam pesme Mihalja Babiča. Od zvanične mađarske retorike obično bežim u svet Babičevih pesama.

Ko može da me postavi
levo ili desno?
Igrajte se loptom, ja pripadam svakom!
Jedino Bog, kad se oglase trube,
može da me postavi ovamo ili onamo.
Igra je sve drugo.
(Mada mi se plače od sve te igre.)

nedelja, 4. avgust 2019.

Dok je Aniko u crkvi, u jednom obližnjem kafeu prelistavam novine. Naravno, u kafeu su dostupni samo tabloidi. U kafeima buduće kulturne prestonice Evrope ne drže Politiku i Danas. Dakako, ni Vreme, ni NIN. Mogu se čitati samo tabloidi. Dok sam pisao svoj roman Neoplanta ili Obećana zemlja, u starim novinama sam čitao da su u poslastičarnici Dornšedter novosadski građani mogli u tridesetim godinama da čitaju ne samo domaće novine, već i peštanske i bečke listove. Građanstvu je još bila dostupna i evropska štampa. Gde je nestao novosadski građanin, pitao sam se često u svojim esejima i dnevnicima. Nadam se da ta vrsta još nije izumrla, i ta nada nije bez osnova jer na književnim večerima, promocijama mojih knjiga ponekad sretnem i ovaj sloj. Nije mi preostalo ništa drugo nego da prelistam te tabloide, i da iznenađen primim k znanju da se zahvaljujući upravo njima suočavam sa stvarnošću Srbije. Ne osuđujem ove novine, takvih ima u svim zemljama, samo što one nisu novine elite. Političari im retko i nerado daju intervjue, jer su svesni da time gube na verodostojnosti. Kod nas, međutim, predsednik republike između dve kičerske televizijske emisije govori o problemima zemlje, o političkim protivnicima na televiziji koja je postala poznata po kičeraju koji emituje. Uzimam u ruke jedan takav tabloid, na naslovnoj strani čitam jezive optužbe na račun Ramuša Haradinaja. Pod njegovom komandom su u ozloglašenoj žutoj kući Srbima vadili i potom prodavali bubrege, srce i druge unutrašnje organe. U istom premijer-planu se nalaze i skandali oko prisluškivanja. Predsednik Vučić razotkriva šokantne činjenice, piše Kurir. Između ostalog rekao je da je bivši predsednik, Boris Tadić, imao privatnu službu prisluškivanja. Tadić tvrdi, međutim, da Vučić laže, i da je istina da je Vučić posle 2010. bio u vezi sa obaveštajnim mrežama. Vučić tvrdi da je i Šešelj lagao, kad je izjavio da je on bio vlasnik privatnog uređaja za prisluškivanje pomoću kojeg je slušao telefonske razgovore Borisa Tadića i Tomislava Nikolića i da je o tim razgovorima obaveštavao Vojislava Šešelja, koji se nalazio u pritvorskoj jedinici Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. Kao komentar, samo ovo: verna slika Srbije u 2019. godini.

Danas, naravno, više niko ne govori o radničkoj klasi, premda je jaz između bogatih i siromašnih sve dublji

utorak, 6. avgust 2019.

„Nisam se nikad zadovoljio time da ostanem veran proletarijatu, hteo sam da ostanem veran i sebi”. (Šinko: Oči u oči sa sudijom). Danas, naravno, više niko ne govori o radničkoj klasi, premda je jaz između bogatih i siromašnih sve dublji. Vladajuća klasa insistira na odanosti naciji, naravno, zbog toga da se o gore pomenutom jazu ne govori. Prema mišljenju nacionalista-neofita, neka se podanici zadovolje time da budu verni naciji i neka se i dalje – zlopate.

sreda, 7. avgust 2019.

Sve je više knjiga, sve je veći broj studija i eseja o cvetanju, bujanju istočno-srednjoevropskog populizma. Mislim, međutim, da na kratke, ali i na duge staze, može da bude govora o populizmu Janusovog lica, jer vladajuća klasa istovremeno vodi i neoliberalnu ekonomsku politiku i populističku javnu politiku. Populizam koju vlast strogo kontroliše i dozira, zapravo je samo smokvin list neoliberalizma kojim nastoji da umiri mase koje su sve više nezadovoljne rezultatima tranzicije. Posle svega može se postaviti pitanje: da li će doći do konflikta između dva shvatanja koji se međusobno isključuju? Za sada ništa ne nagoveštava taj sukob, razlike u shvatanjima se mogu uočiti pre svega u sferi kulture. Neokapitalistička klasa se iz petnih žila trudi da promeni kulturnu elitu, ili da makar marginalizuje svoje nekadašnje saveznike: kulturu, književnost i umetnost kritičkog duha. Savezništo sklopljeno za vreme tranzicije se razvrglo, pre svega zbog toga što nova klasa hoće da odstrani ovu buntovničku duhovnost iz politike sećanja. Ona je bila potrebna za vreme državnog socijalizma, međutim, u oligarhičnom kapitalizmu prava je diverzija bilo kakvo sećanje na događaje tokom promene političkog sistema, jer od tranzicionih obećanja ništa nije ostvareno. Treba sprečiti sećanje na proneverene nade. Posle svega može se očekivati da tokom naredne decenije miljenice vlasti budu neka vrsta populističke književnosti i nekakav l´art pour l´art dekorativnog karaktera. Jedan takav l´art pour l´art, koji će uslužni eksperti nazvati avangardom.

petak, 9. avgust 2019.

Jasno mi je da moj novi roman, Nesahranjena prošlost, naići na odbojnost u krugovima etabliranih intelektualaca, pisaca i umetnika. Naročito sobom zaokupljenih lepoduha. Niče piše da dionizijski duh podstiče oslobađanje od okova individuuma, oslobođenje iz onog mehura u koji smo saterani. Čitav moj život protekao je u znaku bežanja iz tog mehura. I moji romaneskni junaci proživljavaju tu dramu. U romanu Nesahranjena prošlost pisao sam o bekstvu iz socijalističkih kula od slonovače, te o tome kako bih voleo da se probijem i iz onog mehura u koji su me strpali gospodari nove demokratije. Voleo bih da razbijem narcističke okove individuuma, uprkos tome što iz dana u dan primećujem da se mnogi pisci i umetnici odlično osećaju u dobrovoljno izabranom mehuriću. Književnost samoobožavanja se povlači u hermetički i zatvoreni prostor u kojem slobodno može da se piše o svojim trivijalnim duševnim bolovima.

Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga