LASLO VEGEL: Prognani jezik

Svedok jedne agonije

Priredio: Laslo Vegel
25. jan 2013

Muve, komarci i partije

U štampi na srpskom jeziku nailazim na vest da će se pred Ustavnim sudom Srbije uskoro naći i inicijative koje idu u pravcu potkresivanja, sužavanja kompetencija manjinskih nacionalnih saveta. Stvari su krenule u lošem pravcu. Prema mom mišljenju, kompetencije nacionalnih saveta ne treba sužavati već, naprotiv, proširivati. Uz to postoji i još jedan problem koji bi trebalo u što skorije vreme prevazići, a koji se ne odnosi isključivo na nacionalne savete, već na čitav politički život u Srbiji, na sve njegove pore. Konkretno: kako demokratizovati čitavu političku strukturu u Srbiji, pored ostalog, dakle, i nacionalne savete. Kako eliminisati kancerozne simptome partokratije? Nedavno, pre poslednjih izbora, čuli smo plemenita obećanja, međutim, vrlo brzo se ispostavilo da i let muva i komaraca određuje njihova partijska pripadnost.

Progonstvo jezika

U muzeju Roberta Valzera u Bernu, skreću mi pažnju da su prve Valzerove knjige objavljene na gotici. Posle Prvog svetskog rata, međutim, korišćeno je isključivo latinično pismo. Uvođenje latiničnog pisma značilo je veliki preokret u nemačkoj kulturi. Pored ostalog, tome može da zahvali i svoj međunarodni uticaj. Uspomena na gotičko pismo se, naravno, čuva. Čini mi se da stvari u Srbiji ne idu u tom pravcu. Istina je i to, doduše, da u Srbiji ne postoji izražena potreba, nema ambicija – koliko ja vidim – da se ostvari bilo kakav evropski duhovni uticaj. Vodeći političari su više puta naglasili da Srbiju, zemlju na samom rubu bankrotstva, za Evropsku uniju vezuju isključivo ekonomski interesi. Zbog toga i ne prestaju žestoke rasprave između pristalica latiničnog i pristalica ćiriličnog pisma. Ne smatram sebe kompetentnim u ovoj stvari. Ali, ostavši još kod ove teme, hteo bih samo napomenuti da u sedamdesetim godinama, i u prvoj polovini osamdesetih, nisam ni primećivao da li su novine ili knjige koje uzimam u ruke, štampane na ćirilici ili na latinici. Bilo je među mojim prijateljima onih koji su mi pisali pisma na latinici, ali su se potpisivali ćirilicom. Nisam u tome video ništa neobično, štaviše, u izvesnom smislu bilo mi je simpatično što jedna nacija upotrebljava, u praksi, dva pisma. U poslednje vreme, čitava ova problematika je, međutim, poprimila dnevnopolitičke dimenzije. U Beogradu ne baš toliko, ali u Novom Sadu, na primer, od pre nekoliko dana se pravac kretanja gradskih autobusa ispisuje ćirilicom. Ako je to volja većine, neka bude. Mada me unekoliko zabrinjava da će nova politička orijentacija ubrzati nestanak mađarskih natpisa u gradu. Političari, pa tako i funkcioneri Srpske napredne stranke, vole da naglase – a čine to sve češće – da su sva manjinska prava garantovana. U to spada, naravno, i višejezičnost u javnom životu. U slučaju Novog Sada treba uzeti u obzir onaj član zakona o nacionalnim manjinama koji zabranjuje umanjivanje stečenih, odnosno nasleđenih prava. Sad mi izgleda da je došlo do nesporazuma između najviših funkcionera naprednjaka i novosadskih gradskih vlasti. Jer dovoljno je da se osvrnemo oko sebe u centru Novog Sada, pa da primetimo nedostatke. Često čujem i argumentaciju vojvođanskih političara: Vojvodina je multikulturalna pokrajina, a Novi Sad je multikulturalni grad. Novi Sad je, zvanično, višejezični grad, ali samo na papiru. Natpisi u gradu ne svedoče o primeni višejezičnosti u praksi. Bilo bi poštenije da nadležni otvoreno kažu da će prisustvo manjina biti otrpljeno – zna se na kojoj osnovi – ali da će njihovi jezici biti prognani iz javnog života. Sadašnji dvolični novosadski pristup je najgori i nije dostojan ljudima demokratskih shvatanja.

Bujanje diletantizma

Uvek rado čitam beleške Andreasa Ernsta, beogradskog dopisnika Noje Ciriher Cajtunga. Pre nekoliko dana pisao je o novoj srpskoj vladi, vrlo ozbiljno i objektivno. Ta vlada je veliko iznenađenje, piše Ernst, veće nego što je bilo ko to mogao da očekuje. Da li je borba protiv korupcije uspešna, videće se tek na kraju, kad će se ispostaviti da li je bila samo jedna u nizu populističkih akcija, ili odgovorni pristup neodložnom zadatku. Vlada u celini uzev ostavlja dobar utisak – nastavlja Andreas Ernst – ali je u jednoj stvari ozbiljno podbacila, i to u izboru svojih činovnika. Nikad se do sada toliko diletanata nije našlo na odgovornim fuknkcijama kao sada. Primere nije uzeo iz Novog Sada, mada je i to mogao.

Svedok agonije

Poseta redakciji Noje Ciriher Cajtunga, razgovori sa Andreasom Brajtenštajnom, urednikom feljtona. Dogovorili smo se da naša saradnja bude redovnija. Dotičemo moguće teme, postajem svestan da je njihovo interesovanje usmereno uglavnom prema Novom Sadu. U međuvremenu od kuće stižu nevesele vesti. Polako se ispostavlja da višebojni, višejezični Novi Sad živi samo u mojoj uobrazilji. Ta prošlost je i do sad bila ruševna, rušenju sklona, a danas je taj proces samo dobio na ubrzanju. Kad se vratim, neće mi preostati ništa drugo, nego nova prinudna izolacija, jer u ovom procesu ja neću da učestvujem. Preostalo mi je još nekoliko prijatelja, tu su još i neke nezavisne institucije i, naravno, pisaći sto. To je sasvim dovoljno. Bogovi su mi dodelili opaku sudbinu: postao sam svedok i pisac jedne agonije.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga