LASLO VEGEL: Povratak stranca

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Vojvodina je tiha, ponovo je tiha

Priredio: Laslo Vegel
16. nov 2019

subota, 21. septembar 2019.

Pre podne s Anikom spremamo se na put. Posle izvesnih peripetija stiže minibus koji nas prevozi iz Budimpešte u Novi Sad. Izgledalo je da će sve biti u redu, ali na mađarskoij strani granice čekala nas je nekoliko kilometara duga kolona automobila. Iz Mađarske smo izašli posle tročasovnog zadržavanja. Mađarska policija je polako, komotno proveravala putnike, bilo je raznih vesti i komentara o ovoj usporenoj kontroli. Ljudi su nervozni, gladni i žedni, mala deca plaču. Prelazak granice je prava tortura. Jedan od putnika u minibusu objašnjava da je reč o belom štrajku. I dok čekamo, zavirujem u internet: uskoro će  biti obnovljena tramvajska pruga između Subotice i Segedina, a osim toga biće završena i rekonstrukcija železničke pruge između ta dva grada – izjavljuju političari. Bilo bi dobro, ali sve manje verujem političarima koji se već mesecima zaklinju da problematiku prelaska granice treba što pre raščistiti. I šta je bilo posle velikih obećanja? Situacija je postajala sve gora. Bilo bi možda najbolje da političari ćute, međutim, sva je prilika da uoči izbora treba nešto obećati.

nedelja, 22. septembar 2019.

Mladi vojvođanski pisci negoduju što nisu bili pozvani da učestvuju u radu jedne konferencija na kojoj se pojavio i Viktor Orban. Savetovanje je organizovao novi direktor Petefijevog muzeja književnosti, Silard Demeter. Zaista bi mogli da ih pozovu, što dokazuje i podlistak za kulturu Istureni garnizon koji izlazi u sklopu dnevnog lista Mađar So. (…) Nema tu nikakvog konflikta. Vojvodina je tiha, ponovo je tiha.

ponedeljak, 23. septembar 2019.

Nedelja je proletela a da je nisam ni primetio. Aniko je u crkvi, sačekao sam je u Trčiki, u starom novosadskom tramvaju koji je preuređen u kafe. Sedim na malom trgu ispred plavo obojenog tramvaja i posmatram prolaznike u ulici Narodnih heroja. To je stari naziv ulice, novog ne mogu da se setim, niti imam volje da ga zapamtim. Sedeo sam leđima okrenut Pupinovoj palati, najružnijoj zgradi u Evropi, čiji me prizor rastužuje i sablažnjava. Srušili su jednu staru građevinu iz doba Monarhije, da bi na njenom mestu podigli ovu novu koja svom svojom nezgrapnom težinom naleže na centar grada.

utorak, 24. septembar 2019.

Pogledam kroz prozor na pepeljavo sivo nebo, ponovo sam kod kuće, pomišljam s izvesnom gorčinom u ustima, i setim se jedne rečenice Đerđa Konrada: Ipak je mogao da se dokopa svoga doma. Gde je taj dom, ta domovina, pitao se u autobiografskom romanu Pomračenje sunca, na brdu. Tamo gde ličnost i reč uživaju poštovanje – pisao je Konrad. Ako nije baš i najbolji, ali je ovaj najkarakterističniji Konradov roman. U ovom delu Konrad spoznaje da je on neposlušno dete nacinalne države. Ja, međutim, mogu da budem samo na brzi zaborav osuđeno pastorče i mađarske, i srpske nacionalne države. Manjinac sam, mada sam se uvek bunio protiv manjinske klackalice. A manjinac nema domovinu. Da li i ja mogu da kažem: stigao sam kući, u Novi Sad? Pomišljao sam na to, ali mi je jasno da me u sopstvenom gradu doživljavaju kao stranca. Stranac se vratio kući, možda je ovaj paradoks i smisao mog postojanja. Ne žalim se, možda je baš to ono do srži najsavremenije osećanje, umnogome autentičnije od nekog sentimentalnog povratka svome domu. Nikakav povratak nije moguć, to sledi iz intervjua koji je Elfride Jelinek dala  peštanskom nedeljniku HVG (7. septembar 2019). Prema mišljenju ove dobitnice Nobelove nagrade za književnost, razdoblje „demokratskog kapitalizma” je okončano, i sad na scenu stupa za populizam vrlo povoljan „superkapitalizam”. „Ponovo cvetaju cvetovi zla, ponovo sve ispunjava smrad kuge, poput zombija izašlih iz grobova predaka ponovo iskušavaju mržnja, bes i nacionalizam” – kaže Elfride Jelinek. Ostaje „show stvarnosti”. Slažem se, dotle smo dogurali, razmišljam, prelistavajući prošlonedeljne peštanske nedeljnike. Na naslovnoj strani 168 ora fotografija Đerđa Konrada, a na naslovnici Mađar Nemzeta slika Lasla Rajka. Posle Agneš Heler otišli su i oni. Previše vesti o smrti prijatelja, znanaca, za kratko vreme. Pomišljam na Konrada, na to da je doživeo kako su propadale, kako su poražene sve one ideje koje su posle 1989. godine predstavljale kratkotrajnu sreću. U svom autobiografskom romanu Pomračenje sunca, na brdu pisao je o decenijama očekivanom unutrašnjem miru i samotnjačkoj idili, ali u ovim danima posle njegove smrti pitam se kako bi predočio taj fijasko da mu je sudbina podarila još nekoliko godina života i odlučio da nastavi ciklus autobiografskih romana.

sreda, 25. septembar 2019.

Filozof Mikloš Tamaš Gašpar precizno konstatuje: levica se uvek suočava s autoritetima, sa navikama, sa zakonom (Gabor Revai: Razgovori o levičarstvu). Levica i za mene u prvom redu predstavlja etos pobune, nepristajanja. Sad mogu zaista čiste savesti da budem levičar, o tome sam već pisao u svom eseju Šezdesetosma u kojem sam sebe nazvao apokrifnim  levičarem. Tada je i Miloševićeva socijalistička partija nazivala sebe levicom, s kojom niti jedan levičar-intelektualac nije mogao da se pomiri. Nije se radilo samo o političkim protivrečnostima, već je tu levicu kulturna provalija odvajala od onog sveta čiji je predstavnik bio Milošević i koji i danas predstavlja vladajuću političku kulturu. Nekakve promene su ipak uočljive. Čitava jedna legija prevrtača je preplavila desnicu, zato je i pozicioniranje na levici pitanje časti. Ovim ni malo ne želim da povredim iskreno uverene konzervativne desničare, štaviše, sve češće pomišljam na to da će oni biti sve potrebniji, a siguran sam i u to, da njih više iritiraju, kompromituju ti preletači nego mene. Mogu da zamislim kako se stide konzervativni desni nacionalisti dok slušaju govore Vojislava Šešelja ili Miše Vacića. Borislav Mihajlović Mihiz se prevrće u grobu.

U jednopartijskom sistemu moje ideale su kompromitovali takozvani levičari, razbaškareni u plišanim foteljama i, nažalost, istina je da levica ni od koga nije zadobila toliko trajnih rana koliko od sopstvenih funkcionera. Većina je preveslala na desnicu, nekadašnji „internacionalisti” i „kosmopolite” preko noći su postali „nacionalisti” i prerevnosni „patrioti”. Ove bizarne i komične rokade su preinačile pojam i desnice, i levice. Ne tvrdim da ova podela u sferama visoke politike ne važi, jer zaista postoji jedna teško dokučiva suprotnost među njima, ali se ona sve teže može formulisati na nivou lične ispovesti.

četvrtak, 26. septembar 2019.

Ko je duhovno siromašan? Onaj ko ne ispašta grehove svoga doba i ko ne zadobija rane od protivrečnosti vremena. Ali ne treba se ni mučiti niti plakati poput prosjaka-narikača, već poput prolećnih oluja (mislim na Lajoša Kašaka). Neka naše suze pomeraju tvrde stene! To bi bila avangarda – danas. Da li nailaze novi mladi spremni da u lice sveta tresnu skandalozne istine? Da li dolaze ikonoklasti koji, prestravljeni, upiru pogled u nebo jer im se otela jedna reč, od koje su se i sami uplašili? Dolaze li novi mladi sablažnjivači? Ne, nisam protiv avangarde, samo mi je dosta današnjih avangardnih zadirkivanja.

subota, 19. oktobar 2019.

Prema izveštaju Amnesti Internešenela Turci su počinili ratne zločine u Severoistočnoj Siriji. Postoje i vide-snimci tih događaja. Peter Sijarto, ministar za inostrane poslove Mađarske, istovremeno je za mađarsku državnu televiziju izjavio: „Mađarskoj naciji je u interesu da Turska migraciona pitanja rešava u pravcu Sirije, a ne u pravcu Evrope.” Prema tome, cilj turske vojne intervencije jeste vraćanje sirijskih migranata u Siriju. Erdogan o tome nije prozborio ni reč, već otvoreno kaže da se vojska obračunava s kurdskim teroristima. A i inače: vraćanje migranata se ne radi tenkovima, bornim kolima i hemijskim oružjem.

utorak, 22. oktobar 2019.

Šandor Marai je pisao o onim književnicima koji se u „gaćama nacionalnih boja svrstavaju iza komunista, nije potrebno ništa drugo nego samo sačekati da komunisti obave prljave poslove”. A onda nastupaju oni. Pored drugih, Marai je u tom društvu pomenuo i Đulu Ilješa, mislim da prema njemu nije bio pravedan, ali nezavisno od svega toga, sećam se mnogobrojnih strelaca iz grma koji su u gaćama s dezenom srpa i čekića pevali himne maršalu Titu, a onda su posle 1989. promenili donji veš i navukli gaće u nacionalnim bojama. Komunisti su zaista obavili teži deo posla, naučili su narod da trpi i da ćuti, posle njih je kapitalistima preostalo samo da usavršavaju metode.

Preveo Arpad Vicko/Foto: kaiser vck

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Naslednik
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga