LASLO VEGEL: Oče, ja nisam hteo takvu slobodu

Dnevničke beleške: Današnji diktatori su spretniji, fleksibilniji i lukaviji

Priredio: Laslo Vegel
02. mar 2019

utorak, 25. decembar 2018.

(…) Božić. Na šta bih mogao da pomislim na ovaj dan, ako ne na to da Bog nije završio posao. Shvatio je, da je promašio.

četvrtak, 27. decembar 2018.

Posle podne u Akademskoj knjizi preuzeo knjigu Drugost Lasla Vegela, u kojoj su sabrani referati sa proletos održane konferencije. Prvi primerak sam potpisao Miši Iliću, pomenuo sam „novosadsku tišinu”, u Pešti se nešto dešava, u Beogradu se nešto dešava, Novi Sad je, međutim, zanemeo. Najpre je izgubio svoj identitet, a onda i svoj glas. U Miši se naglo budi nada. Navodi nekoliko zaista ohrabrujućih primera. Znam, znam – kažem, pojavili su se mladi istoričari, sociolozi, publicisti koji kritički misle, ali to su sve izolovani, pojedinačni dometi, takvih ne manjka ni u Novom Sadu, to su još uvek samo na periferiju potisnuti, atomizovani pokušaji. Nedostaje subverzivni kontekst.

subota, 29. decembar 2018.

Večernje vesti: u Beogradu je najmanje 20 hiljada građana demonstriralo protiv Vučića. Ako pomislim na to da je ovih dana u Budimpešti u najboljem slučaju demonstriralo desetak hiljada ljudi, onda uočavam razliku između stanovnika Beograda i Budimpešte. Mađarima manjka odlučnost, previše je kulture žalopojki i nekakve nagonske privrženosti vlastima. I obe revolucije, 1848. i 1956. bile su zapravo usmerene protiv Austrijanaca i protiv Rusa. Mađarska nacija se ne buni protiv domaće vlade. Mađarski demonstranti svojevremeno nisu ni na jedan minut uzdrmali Hortijev režim.

ponedeljak, 31. decembar 2018.

Sa Anikom se pripremamo na Silvestrovo. I mi se pravimo kao da je ovaj dan po nečemu izuzetan. Silazimo u kupovinu, razmeštamo stvari, spremamo stan, i u dnevnik beležim samo ovih nekoliko redova. Posle podne uzimam s police knjigu Timotija Gafrtona Eša (Slatke koristi sudbine). Autor s nekakvom naivnom empatijom piše o srednjo-istočno-evropskim političkim promenama, ali ipak ne isključuje da bi u regionu moglo da usledi najgore. Vlast će preuzeti novi diktatori. Samo što ovi neće biti ni nalik na stare, pisao je 1990. godine. I posle 28 godina počinjem da shvatam, po čemu se razlikuju. Ovi današnji su spretniji, fleksibilniji i lukaviji.

U setnom raspoloženju nastavljam sa pisanjem romana Nesahranjeni mrtvi. Poslednjeg dana u godini, u već završeno poglavlje ubacujem jednu važnu rečenicu: Oče, ja nisam hteo takvu slobodu.

utorak, 1. januar 2019.

Mnogo je šetača u Zmaj Jovinoj ulici, vreme je lepo, sunčano, tek tu i tamo promiču neki prozirni oblaci. Anika je otišla u crkvu, čekam je na Trgu slobode, centar grada je čist, ne vidim čak ni jedan bačeni opušak. Nikakvog traga ponoćnog koncerta. Već mi i to pričinjava radost što je centar grada čist… Ali čemu drugom bih i mogao da se u današnje vreme obradujem u sopstvenom gradu? Nastavljamo potom šetnju Dunavskom ulicom do keja, zatim desno, do Štranda.

Posle podne čitam dnevničke beleške Šandora Maraija. Ima takvih koji cinično prodaju sebe komunistima, piše, takvima ne tome i ne zameram, oni – naprosto – samo trguju. Mnogo su gori oni koje vlast jednostavno kupi, i dok ih nagrađuju, smeštaju u sinekure, oborena pogleda mrmljaju da oni nisu takvi kakvima ih mi vidimo. Prave se kao da nikakve veze nemaju s ovim cirkusom. S ovakvim pojavama se susrećem i ovde u novije vreme. Sređujem svoju biblioteku, i iz nekih prašnjavih budžaka iskrsavaju brošure pokrajinskog komiteta o „stanju u kulturi”. Ne verujem svojim očima! Malo pa malo, nailazim na imena onih koji danas gospodare kulturom. Da li se komunisti vraćaju? Vraga se vraćaju! Jednostavno smo ušli u razdoblje velikih vrdalama, prevrtljivaca. Mnogi od njih cinično prodaju sebe novim vlastima, kao što su se s istim cinizmom prodali i komunistima. Žao mi je tih pokrajinskih partijskih funkcionera koji u sedamdesetim ili u osamdesetim godinama nisu ni slutili da greju guje u nedrima. Kao i Marai, i ja sam sklon da takvim cinicima gledam kroz prste. Oni „trguju”, sutra će naći nove kupce. Mnogo sam stroži u prosuđivanju lažnih svetaca višestranačkog sistema. Oni u nekakvom blaženom stanju „trpe” da ih nova vlast tetoši, odlikuje, nagrađuje, obezbeđujući im rang i status, položaj i slavu, dok oni s nekim melanholičnim smeškom primaju k znanju da su sve to, baš oni, zaslužili. Nisu oni krivi, kažu, što ih vlast toliko voli.

Biće veoma teško ovom narodu da se oslobodi džambasa-nacionalista, jer oni i ne brane ideju, već u ime nacionalne ideje napljačkani kapital

sreda, 2. januar 2019.

Za vreme praznika uvek mi se čini kao da gledam nekakav igrokaz. Ljudi se masovno pretvaraju da su srećni, makar na nekoliko dana pokušavaju da se oslobode strepnje, strahova. Posvuda prepoznajem strahove, samo što ljudi u poslednje vreme nisu sigurni ni u to, od čega strahuju. Ovih prazničnih dana, na Božić, na ispraćaju Stare i dočeku Nove godine, ljudi masovno beže u pretvornu sreću. Mislim da je i religioznost koja se u poslednje vreme budi – lažna. Naposletku je i vera pretvorena u biznis. Ne grešim, ako kažem da danas jedino još lažne, lažirane stvari, falsifikati imaju kakav-takav ugled. Mase se plaše originala, a još više se njega plaše elite.

petak, 4. januar 2019.

Prema komentaru Vašington Posta, Mađarska je glavni kanal kroz koji Kremlj nastoji da utiče na zapadni savez. (…)

sreda, 5. januar 2019.

Biće veoma teško ovom narodu da se oslobodi džambasa-nacionalista, jer oni i ne brane ideju, već u ime nacionalne ideje napljačkani kapital. Ne brane svoja uverenja, već harač koji je u kapitalizmzu efikasnije oružje od policije.

četvrtak, 10. januar 2019.

Biće demonstracija i u Novom Sadu. Već mesecima razmišljam o zanemelom Novom Sadu, nisam mogao da razumem zašto grad ćuti, kad je svuda oko njega svet uzavreo. Mada se ne zavaravam, moja višedecenijska iskustva me upozoravaju da od uličnih demonstracija ne treba očekivati čuda, to sam posle oktobra 2000. zapamtio za čitav život. Ali ipak… Reč je o časti.

petak, 11. januar 2019.

U romanu Zavera Pol Nizan piše da mladi francuski pobunjenici nisu znali koliko je „svet mekan”, da ne liči na onaj zid koji čovek može da sruši, da bi potom podigao jedan lepši zid, ne znaju da svet liči na „bezobličnu pihtiju”, na „džinovsku meduzu koja ume da sakrije sve svoje organe”. U socijalističkom sistemu video sam samo zid koji se može srušiti. A sad sam se suočio sa pihtijom koja vešto krije sve svoje organe.

utorak, 15. januar 2019.

Demonstracije, demonstracije… Iz sećanja mi iskrsavaju stare demonstracije, pre svega beogradske studentske demonstracije šezdesetosme, posle je uskledila duga i duboka tišina, neko smrznuto stanje, olovne godine, na koje sam u svojim esejima ukazivao. Bio sam svedok neobičnih zaokreta, upravo u tim olovnim godinama su mnogi pripadnici moje književne generacije zauzeli najviše položaje, postali su direktori, glavni urednici, generalni direktori. Zar sam zbog toga protestovao šedzdesetosme? Usledile su devedesete, antiratne, odnosno mirovne demonstracije u Novom Sadu, zatim višegodišnje demonstracije protiv Miloševićevog režima. Istina, Vođa je pao, ali se njegov duh, posle odgovarajućeg kozmetičkog tretmana, vratio. Pod uticajem tih uspomena upravio sam svoj pogled ka Beogradu gde građani već dva meseca demonstriraju protiv vlade. Koliko puta treba izgubiti nadu, da bi se ona jednom ostvarila. Možda će baš tada stići Godo, kad ga više ne budemo čekali. Pozdravićemo ga, s gorkim talogom u ustima, i upitaćemo ga: Zašto gospodin kasni? Bojim se da sam prerano stigao – odgovoriće Godo. 

(preveo A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga