LASLO VEGEL: Nema bezgrešne vladavine!

Ćutnja kao podmuklo saučesništvo

Priredio: Laslo Vegel
07. apr 2013

Bezgrešna vladavina?

„Nema bezgrešne vladavine!” – ova surovo iskrena misao Sen Simona je, nažalost, istinita i – večno važeća. A to znači da je ona i aktuelna, jer u poslednje vreme sve je više lidera raznih kalibara koji smeću s uma veliku klopku vlasti – greh. Na svakom koraku nailazimo na „nedužne političare” koji su opasni i zbog toga, jer unapred odbijaju mogućnosti koje nude samokritičke refleksije, i ne žele da prime k znanju da su pod ovim podnebljem najveće nepravde počinjene u ime politike. Odnosno, ako je nepravda neporecivo i počinjena, nju su počinili neki drugi političari, a nikako ne aktuelni. Međutim, Artur Kestler se ne zaustavlja na toj tački: „Postoje situacije – piše u svom autiobiografskom delu pod naslovom Strela u beskraj odapeta – u kojima nije moguće ni činiti, ni pisati, štaviše, ni živeti bez greha.” Kestler otkriva takvu istinu koju nerado primamo k znanju. Većina ljudi se, naime, brani, i to uglavnom naknadno, da je samo živeo svoj život i da ga se ništa drugo ne tiče, da ni za šta nije kriv. U diktaturi je ova argumentacija, možda, unekoliko i moguća, ali u demokratiji – s obzirom na slobodu govora, niko ne mora računati na zatvor zbog izražavanja svog mišljenja – ova vrsta argumentacije ne može da bude verodostojna, naprotiv, svedoči o podmuklom saučesništvu. Takve me dileme muče, skoro svakodnevno. Umorio sam se od javnog govora, pokušavam da umirim sebe. Alibi? Da. Ali potom se ipak preračunavam, koliko sam samo nevolja navukao sebi na vrat time što sam i napisao ono što sam mislio. Ponekad sam to činio čak i preterano fino, blago, delikatno – ali uzalud. Jedno sam, međutim, naučio. Rado ću da podelim s drugima svoje iskustvo. Ne možemo da očekujemo od ljudi da budu karakterni. Ako se sretnemo s takvima koji se javno ulaguju vlastima, pa i manjinskim, ali „u četiri oka” ih pljuju i bacaju na njih i drvlje i kamenje, imajmo razumevanja: dotični najverovatnije razmišlja o nekim investicijama. A možda spada samo u grupu onih koji nisu preterano ješni, i želi samo da kupi novi auto.

Duhovni primeri

Pisao sam nedavno u budimpeštanskom Nepsabadšagu da nacionalni radikali u Bačkoj pokazuju određene rezerve prema aktuelnoj Fidesovoj vladi, jer ona energično podržava Srbiju na njenom putu prema evropskim integracijama. I mada su bezuslovno privrženi Fidesu, što se ovog pitanja tiče, zauzimaju potpuno suprotne stavove. Nisam nikad bezuslovno podržavao, a ni sad ne podržavam niti jednu mađarsku ili srpsku vladu, ali moram da primetim: ova podrška mađarske vlade mi je simpatična. I zavrteo sam pre nekoliko dana glavom kad sam pročitao izjavu Noama Čomskog koji smatra da Evropa gaji rasističke predrasude prema Srbiji i da ne želi Srbiju u svojim redovima. I kad ustvrdim da Čomski nije u pravu, pomišljam na Radomira Konstantinovića, na Aleksandra Tišmu, na Danila Kiša i od mojih savremenika na brojne, širom Evrope poznate i priznate srpske pisce i umetnike. Kako to da ta podmuklo spletkarska, zaverenička Evropa toliko ceni sve te ljude? Neka se politika ugleda na ove duhovne vrednosti. Šandor Marai je primetio jednom prilikom da je učinak mađarske književnosti daleko veći od učinka mađarske politike. To se odnosi i na Srbiju. Srpska književnost je postigla neuporedivo bolje rezultate od srpske politike.

Ceduljica, metak, neobeležena masovna grobnica

Koliko sam obavešten, sve smo bliži susretu Tomislava Nikolića, šefa srpske, i Janoša Adera, šefa mađarske države. Ali, šta će da usledi potom? Prema mom mišljenju, ono što je i do sada bilo. Dvojica predsednika će se pokloniti pred spomenikom senima nedužnih žrtava. Simboličan gest. Pri tom, međutim, ne bi trebalo da smetnemo s uma stvarnu situaciju, odnosno – činjenice. Znamo poimence žrtve novosadskih „hladnih dana”, njihova imena su izlivena u bronzane spomen ploče. Imaju li, međutim, imena i prezimena nedužne mađarske žrtve, ili će oni večno ostati bezimeni? Čijim će se senima pokloniti Janoš Ader i Tomislav Nikolić? Ne pada mi to slučajno na pamet, sad se pred vojvođanskim sudovima odvijaju brojni rehabilitacioni procesi. Najmanje što se može učiniti, i što bi bilo dolično, da se ponudi određena satisfakcija svima onima koji su ubijeni mimo zakona pravne države i za koje se ne zna ni to u koju su masovnu grobnicu bačeni. Video sam presude koje pogubljenja proglašavaju pravno valjanima čak i u slučajevima kad žrtva nije imala branioca. Dakle, nisu imali pravo ni na to što je maršal Tito dopustio Draži Mihailoviću. Da li su to kriterijumi, merila, pravne države? Ono što je od svega ostalo, to je jedna ceduljica, metak i pretpostavljeno mesto gubilišta.

mart 2013.
(Preveo A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga