LASLO VEGEL: Mračna vremena

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Milošević je posthumno pobedio

Priredio: Laslo Vegel
15. okt 2021

četvrtak, 12. avgust 2021.

U pažljivo odvaganoj knjizi životnog intervjua (Osuđen na slobodu), mađarski filozof Janoš Kiš, govori o tome da je njemu puno pomoglo to što je izbačen sa posla. Lično je doživeo to o čemu je do tada samo u knjigama čitao. Nešto drugačije sam doživljavao istu ovu priču. Krajem osamdesetih bio sam član jugoslovenskog Centra za ljudska prava na čijem čelu je bio profesor Vojin Dimitrijević. Na adresu ovog foruma pristizale su brojne, ljudski potresne žalbe. Tamo sam saznao da je srpska policija uhapsila i s drugim albanskim intelektualcima, bez suđenja, internirala, odnosno u nekom logoru izolovala i albanskog prevodioca moje drame Judita. Došli su po njega jedne noći i odveli ga na jedno nepoznato mesto. Samo jedna od mnogih potresnih slučajeva, tako da sam emotivno već bio pripremljen na izbacivanje s posla iz Televizije Novi Sad. Rekao bih da je to bilo manje zlo. Istina je i to da smo još nekoliko meseci ranije sa Želimirom Žilnikom planirali da damo otkaz, jer smo već teško podnosili vladajući duh uniforme zaštitne boje. Vlast nas je, međutim, preduhitrila. Kad su pročitali i moje ime, nisam se ni malo iznenadio, naprotiv, u glavi su mi se vrzmale misli da je vlast, sa svog stanovišta, sasvim u pravu. U dramskoj redakciji Televizije Novi Sad nisam mogao da ispoljavam svoju „podrivačku delatnost“, ali sam u beogradskoj štampi, u Borbi, objavljivao svoje tekstove koji su se sučeljavali sa zvaničnim stavovima. Na neobičan način sam priznao zasnovanost mog proterivanja: u nacionalističkoj euforiji nije bilo za mene mesta u državnoj instituciji. (…)

nedelja, 15. avgust 2021.

Na Paliću je obeležen praznik Svetog Stefana – mađarski nacionalni praznik Sveti Ištvan, obeležava se kao sećanje na jednog od najvažnijih vladara, utemeljitelja hrišćanstva, osnivača mađarske države i prvog ujedinitelja svih Mađara. Svečani govor održala je Katalin Novak, mađarska ministarka bez portfelja zadužena za porodicu, demografiju i populacionu politiku. „I hiljadu godina kasnije naš je zadatak da sačuvamo našu hrišćansku kulturu i da odbranimo iznova ujedinjenu naciju” rekla je i ovim je završila svoj govor: „Sad sledi decenija nacionalnog ponosa”. Program koji je ona iznela veoma podseća na tezu srpskog ministra za unutrašnje poslove Aleksandra Vulina koji takođe naglašava ujedinjenje „srpskog sveta”. Nadasve bi zanimljiv bio njihov televizijski duel s pitanjem kako to zamišljaju. Ja mislim da jedan građanin koji se izjašnjava kao Mađar ili kao Srbin, uvek pripada mađarskoj ili srpskjoj naciji, bez obzira na to, da li živi u Kanadi ili u Australiji. Njih nije potrebno ujediniti. Moji roditelji ni sekundu nisu sumnjali da li su Mađari, nisu čekali Katalin Novak. Ni to nije tajna da su za to podneli veće žrtve nego političari stacionirani u budimskim vilama. U redu je i to što mađarska i srpska država vodi računa o Mađarima, odnosno Srbima koji žive i rade izvan granica svoje zemlje. Ako su hteli samo to da kažu, onda je sve u najboljem redu. Ali šta znači, osim toga, ujedinjenje nacije?

sreda, 18. avgust 2021.

… čitam jednu pesmu Bertolda Brehta o mračnim vremenima (Onima koji su se rodili posle nas). Jedva da postoji pesma koja bi tačnije odrazila šta osećam, šta slutim, šta mislim hic et nunc. Da, živim u mračnim vremenima, u kojima je greh ćaskati o drveću, ili o brojnim, drugim prisnim i dragim sitnicama, jer to znači da ćutim o krvavim zlodelima o kojima moram da znam. To je mnogo više od dnevne politike: mrak guta ideale jednog razdoblja. Rado bih bio takav mudrac, koji bi na zlo odvraćao dobrim, i daleko zaobilazio osetljiva pitanja, ili bi samo u metaforama nagoveštavao o njima, i zahvaljujući tome živeo bih bez straha. Bio bih nagrađivan i obasut priznanjima, a provladini govornici bi me postavljali kao primer onima koji drugačije misle i govore. Zajedno sa Brehtom, međutim, moram priznati da sam propustio ovu korisnu poziciju. Zašto? Jer živim u mračnom dobu. Ne mogu pevati o osakaćenom drveću, a da pri tom ne kažem, u ime kakvih ideala su osakaćani. Mržnja prema podmuklima izobličava moje lice, od gneva pred obespravljenošću glas mi postaje hrapav – nastavljam svoju misao tragom Brehta – ali nemam izbora. Bio sam željan prijateljskog sveta i zbog toga nisam mogao da budem prijatan. Bilo je dobro čitati poslednje stihove Brehtove pesme, s kojima je upozorio mlađe naraštaje da ako govore o našim greškama, neka pomisle na ona mračna vremena koja im je uspelo da izbegnu. Kao i Breht, kao naslednik prosvećenosti, verovao sam u napredak, i zavaravao sebe da posle nas dolaze bolje i razumnije generacije. Zato sam često i prigušivao u sebe razočarenja, gledajući s kakvim oduševljenjem ćaskaju novi naraštaji o drveću i drugim dragim i prisnim sitnicama, samo zato da ne bi govorili o mračnim vremenima. Činjenice me, međutim, ponekad demantuju. Čitam rezultate istraživanja Inicijative mladih za ljudska prava. Mlađe generacije su mnogo zaostalije od generacija svojih očeva i dedova. Samo 21 posto mladih podržava pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, samo 44 posto smatra da je demokratija najbolji politički sistem, i samo 45 posto mladih podržava nagodbu sa Albancima. U neverici zurim u podatke i uviđam da u bliskoj budućnosti neće biti kraja mračnim vremenima jer je Milošević – posthumno – pobedio.

petak, 20. avgust 2021.

Već godinama, na dan Svetog Stefana, čitam Sečenjija. Danas sam pročitao njegov govor održan 20. decembra 1846. godine. „Jedna od najvećih grešaka naše nacije ogleda se u tome da, ili nije verovala u sebe, ili je bila previše samouverena.” Da li postoji od ove aktuelnija mađarska rečenica? Pogledam ovlaš vesti, čitam o tome koliko smo bolji od drugih. Odlažem novine, i bežim kod Sečenjija. Samo da ne budemo gori, razmišljam. Nikad ne treba da se razmećemo time da smo bolji, zadovoljimo se time da želimo da budemo bolji. Koliko smo u tome uspešni, neka kažu drugi. Ako nas hvale, budimo skeptični: pomislimo na to da nas hvale da bi samo tetošili mađarsku sujetu.
Jezivi prizori na televiziji. Oni Afganistanci koji su na neki način sarađivali sa državama članicama NATO pakta, ili s nekom humanitarnom organizacijom, sad pokušavaju da pobegnu iz zemlje – jer je sasvim izvesno da će ih talibani pogubiti.

sreda, 25. avgust 2021.

Kad god bi se povela reč o Srednjoj Evropi, nailazio sam na raznovrsne, često i protivrečne interpretacije. U osamdesetim godinama srednjoevropejstvo je u Srbiji bilo jednako veleizdaji, tada sam ga i zbog toga prihvatio, da bih učestvovao na srednjoevropskoj konferenciji u Vilenici. Pojam je u devedesetim godinama ušao u modu i u vojvođanskoj mađarskoj kulturi – oni koji su bežali od Srbije, u Srednjoj Evropi su videli neku vrstu idile. S takvim pristupom nisam mogao da se poistovetim. Ja bih tom pojmu pristupio s muzilovskom ironijom, ali kad već govorim o idili, onda bi trebalo govoriti o apsurdnoj idili. Kako se moglo desiti da narodi, koji su sanjarili o slobodi, sad spavaju sa autokratijom? Za moje srednkoevropejstvo je književnost bila najbolji vodič. Robert Muzil, kasnije Tomas Bernhard… Mislim pre svega na Muzilovo ironično srednjoevropejstvo. Među brojnim, međusobno protivrečnim interpretacijama, ponajviše su mi u sećanju ostale rečenice Valtera Benjamina: „Nacionalne zajednice Srednje Evrope žive kao stanovnici sa svih strana zatvorenog grada, kojima ponestaje hrane i baruta i koji, prema ljudskim računima, jedva da se mogu nadati spasu,” pa ovako nastavlja: „Ali ona nema, nevidljiva vlast s kojom se Srednja Evropa oseća suočena, ne pregovara. Stoga ne preostaje ništa drugo nego u neprestanom iščekivanju konačnog juriša osvajača, ne obraćati pažnju ni na šta drugo nego na nešto izuzetno, na nešto što jedino može da ih spase.” Taj „konačni juriš” osvajača je lebdeo pred mojim očima dok sam pisao dramu Judita. I pišući ovaj dramski tekst mislio sam samo na jedan grad, jer sam se krajem osamdesetih godina samo u jednom gradu osećao kao u gradu koji očekuje samo jednog osvajača. Rade Šerbedžija je mislio na Jugoslaviju kad je kao reditelj postavio moju dramu na scenu. Danas, međutim, shvatam da sam pisao o Srednjoj Evropi koja govori o Benjaminovom gradu. Posle 60 godina nevidljiva vlast se može imenovati: Srednja Evropa je decenijama iščekivala novog osvajača koji će zameniti starog. Večno čeka osvajača, da bi u ropstvu imala osnova da plače. Tako je čekala socijalizam, kapitalizam, diktaturu, pa i demokratiju. Ali to je već jedna druga priča, mogla bi da bude nastavak Judite. Šta se dešava kad novi Holofern uđe u grad?

četvrtak, 26. avgust 2021.

Ni malo se ne čudim da je gradska vlast u Subotici u decembru 2020. godine obezbedila kancelarijski prostor za Fondaciju Kapetan Dragan. Deo građana je, naravno, bio revoltiran. Naročito kad se saznalo da ova „humanitarna organizacija” deli majice sa likom Zvezdana Jovanovića, ubice Zorana Đinđića, s ciljem da se pokrene peticija sa zahtevom da se ubica premijera oslobodi. Predstavnici Saveza vojvođanskih Mađara i Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, opravdavaju se da je formalno-pravno sve u redu. Jasno je da ideja o peticiji nije rođena pre par dana, ali to je još donekle razumljivo. Uistinu je žalosno pravdanje pomenutih političara. Nadam se da su se subotički političari makar iz novina obavestili o višedecenijskom „humanitarnom radu” kapetana Dragana, i da pred njima nije tajna ni to, da je kapetana Dragana jedan australijski sud zbog počinjenih ratnih zločina osudio na višegodišnju kaznu zatvora. Neka to ostane pitanje savesti Saveza vojvođanskih Mađara, ukoliko je još slobodno govoriti o savesti.

Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Nesvrstani
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga