LASLO VEGEL: Mnogi okove nose sa zadovoljstvom

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Uspon i pad modernizma

Priredio: Laslo Vegel
30. apr 2019

nedelja, 17. februar 2019.

U Americi i nove numere Trampovog cirkusa. Američka administracija je zamolila japanskog predsednika vlade da predloži Trampa za Nobelovu nagradu za mir, i to zbog njegovih uspešnih pregovora sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom.

Ali ima i drugačijih Amerikanaca. Prema istraživanjima javnog mnjenja, najozbiljniji kandidat demokrata, Berni Sanders, krenuo je u kampanju s markantno levičarskim programom. Levičarska Amerika! To bi bio najfantastičniji odgovor istočno-srednjoevropskim populistima.

ponedeljak, 18. februar 2019.

Postoji u Sofoklovoj drami jedna scena u kojoj se postavljaju pitanja koja su i danas aktuelna. U raspravi sa sestrom Elektrom, Hrisatemida priznaje da je Elektra u pravu, ali ona želi da sačuva i onu preostalu slobodu koja joj je dopuštena. Postupiće na svoju štetu ako bude obznanjivala Elektrinu istinu. Zato joj ne preostaje ništa drugo, nego da ćuti. Ovako umiruje buntovnu Elektru: „ako želim da budem slobodna, / u svemu ću da se pokorim moćnicima”. Elektra ostaje, međutim, dosledna. „Ti ih pukim rečima mrziš, / ali svojim postupcima svrstavaš se na stranu ubica” – odgovara sestri. Kao da danas čujem ovaj dijalog. I to svuda, na ulici, na radnom mestu, u prijateljskom društvu. Slušam ovo čitavog svog života. I video sam najbolje pojedince iz moje generacije kako rečima mrze vlast, ali ih svojim delima opslužuju. I kako sam ih posmatrao, bezbroj puta sam posumnjao da je to i drugačije moguće. Da li je ipak Ruso u pravu? Čovek se rodi slobodan, pa ipak živi u okovima. Trpimo te okove, i sasvim smo zadovoljni ako nam preterano ne nažuljaju zglobove. A ono što je i od toga gore, mnogi te okove nose sa zadovoljstvom.

petak, 22. februar 2019.

Dok doterujem, popravljam tekst romana Nesahranjena prošlost, sve češće mi pada na pamet Ničeova misao da su ljudi bez domovine autentični Evropljani. U današnjem vremenu ova misao je nadasve važna.

nedelja, 24. februar 2019.

Alen Badju je tačno primetio: trauma kapitalizma nas tera u zatvoreni prostor nacionalnog identiteta. A odande nas vodi pravi put u nacionalizam. Sumnjam, međutim, da bismo zbog toga u književnosti morali da bežimo od slikanja tih identiteta. Naprotiv. Sad je čas da se otkrije nova vrsta složene slike identiteta. Pred kraj milenijuma urušio se trdicionalni nacionalni identitet, što izaziva zloslutnu agresivnost. Današnji destruktivni nacionalizam je, zapravo, posledica do temelja srušene svesti o nacionalnom identitetu. Veliki zadatak današnjice je da iznova promisli nacionalni identitet koji bi bio u skladu sa savremenim, globalnim svetom.

ponedeljak, 25. februar 2019.

Neko je konačno digao glas protiv kriminalizacije komunizma. Alen Badju. Komunistički sistem se urušio, niko ne žali za njim. Vodio je u totalitarizam – ali ko sme da kaže da tamo vodi isključivo komunizam. Nažalost, mogli smo da se osvedočimo da ni liberalna demokratija ne predstavlja sigurnu branu nadirućem totalitarizmu. Čitava Istočno-srednja Evropa stoji pred ovakvim iskušenjima.

Komunistički sistem se urušio, niko ne žali za njim. Vodio je u totalitarizam – ali ko sme da kaže da tamo vodi isključivo komunizam

nedelja, 3. mart 2019.

U beogradskom Bitef teatru sjajna produkcija Andraša Urbana pod naslovom M.I.R.A. Stigao sam nešto ranije, u holu susrećem bolji Beograd koji sam u sedamdesetim, osamdesetim godinama veoma cenio. Predstava je na tridesetu godišnjicu rada Bitef teatra posvećena njegovom osnivaču, legendarnom liku jugoslovenskog modernizma, Miri Trailović. Reč je o povesti uspona, sjaja i pada, rekao bih jugoslovenskog – ako se to još sme napisati – modernizma. Osvit je počeo u novembru 1956. godine, u Ateljeu 212, prvu predstavu, Fausta, postavila je Mira Trailović u jednoj dvorani dnevnog lista Borba. Te godine sam došao iz Srbobrana u Novi Sad. Nisam još znao šta se dešava u Beogradu, svet se preda mnom tek kasnije otvorio. U Ateljeu je postavljena i Beketova drama Čekajući Godoa, ovu predstavu sam već video, zatim su sledili Sartr, Jonesko, Žari. Jugoslovenski modernizam je proklijao 1956. godine, a okončan je u novembru 1989. velikim mitingom Slobodana Miloševića. Od tada ništa nije moglo da ostane po starom. U najboljem slučaju su se vispreni epigoni prisećali da je nekad bila jedna revolucija stila. Sve do 1989. godine i srpsko i jugoslovensko društvo bila su otvorena društva, potom se duh vremena promenio. Možda pre u Srbiji nego drugde, naime, ovde se najpre u Evropi razgranao i došao na vlast desni populizam. Na tom mitingu se pojavila već penzionisana Mira Trailović, ko zna zašto. Da gleda sumrak jednog doba? Da gleda razaranje svog životnog dela? Andraš Urban, reditelj predstave posvećene upravnici Miri Trailović, jasno je senzifikovao da je ovim okončana jedna epoha. U zenitu modernizma društvo je bilo otvoreno prema budućnosti, umetnost je bila nonkonformistička i subverzivna. Danas je društvo konformističko, umetnost je pobegla u rutinsku modernizaciju, više se ne buni, u ovom konformističkom dobu u najboljem slučaju imamo buntovnike, među njima je i Andraš Urban, ali buntovnička vremena su zgažena u blato. Ovu protivrečnost Urban je izvrsno prikazao u ulozi Mirjane Karanović. Ona kreira lik Mire Trailović iz buntovnog razdoblja, ali ujedno predočava i sopstveni buntovni habitus u konformističkom društvu. Andraš Urban i Mira Trailović se još bune, umetnička elita to ne čini.

nedelja, 10. mart 2019.

Moj prvi dan na jednoj novosadskoj terasi.

Pišući svoj roman sazrevala je u meni ona marloovska misao, da su uspomene važnije od snova.

ponedeljak, 11. mart 2019.

Počinje nova sedmica. Potpredsednik novosadske gradske skupštine juče je na lokalitetu Draževina blizu Višegrada prisustvova obeležavanju godišnjice hapšenja četničkog đenerala Draže Mihailovića. Nigde nisam pročitao ko posećuje grobove žrtava četničkog vođe.

ponedeljak, 18. mart 2019.

Naši će unuci biti slobodniji, bolji, srećniji – pisao je Helderlin. Čitajući ove redove, 1940. godine, Ervin Šinko s ne malo gorčine priznaje, da on već ništa slično ne bi napisao. Više nije u stanju da poveruje da će 2000. biti bolje nego 1940. godine. „Moja generacija rođenim očima gleda kako se polažu u grob njene naivne ideje o razvoju. Šta preostaje?” – pita se Šinko.

Totalitarizam koji se krio u njemu nadživeo je komunističku utopiju, i poprimio formu nacionalizma. U Srbiji to nije bilo teško jer je deo komunističke nomenklature munjevito preveslao u nacionalizam, tako da je nacionalizam današnjice boljševičkih korena

utorak, 2. april 2019.

Pišući monodramu Šinko čitam Sokratovu odbranu. Od kleveta i zavisti masa Sokrat pokušava da se odbrani time da nikad nikakvu službu nije vršio u gradu. Jer, kako kaže, „čovek koji se doista bori za istinu, ako makar i na kratko vreme želi da bude bezbedan, treba da živi privatni, a ne državnički život.”

sreda, 3. april 2019.

Čim sam stavio tačku na kraj mog romana Nesahranjena prošlost, i poslao ga svom budimpeštanskom izdavaču, u ostavštini Petera Incea pronađeno je poslednje pismo koje je Pal Teleki napisao svom ličnom sekretaru, neposredno pre nego što se ubio. Čitam komentar Balaža Abloncija i pomišljam na svoj roman. Prema Abloncijevom mišljenju, Telekija nije samo pogažena reč data jugoslovenskoj kraljevini navodila prema samoubistvu (to stoji u pismu upućeno Miklošu Hortiju) nego i to što na teritorijama ponovo pripojenim zemlji matici, mađarska javna uprava sabotira njegovu relativno tolerantnu manjinsku politiku, te je izjavio, da „nismo ni zaslužili reviziju”. Kakva bi bila sudbina vojvođanskih Mađara, da su se stvari odvijale prema Telekijevim zamislima? Možda Mađarska ne bi napala Jugoslaviju? Ako bi je ipak napala, skoro je sigurno da ne bi usledili hladni dani. Posle svega ne iznenađuje da su nacije okolnih zemalja vodile politiku oko za oko, što ih  naravno ne opravdava. Kakav bi u tom slučaju mogao da bude moj roman? Konačno, moram da priznam da roman nosi mnogo bogatija značenja nego stvarnost, te joj se i suprotstavlja, beži iz nje, ali je ipak njoj potčinjen. Nažalost: nema spasa.

Uveče čitam knjižicu Milovana Đilasa: Slutnja postkomunističkog haosa. Po Đilasovom sudu komunizam nije oboren spolja, već je sam sebe uništio, klicu svoje propasti nosio je u sebi od rođenja. Totalitarizam koji se krio u njemu nadživeo je komunističku utopiju, i poprimio formu nacionalizma. U Srbiji to nije bilo teško jer je deo komunističke nomenklature munjevito preveslao u nacionalizam, tako da je nacionalizam današnjice boljševičkih korena. Mada ima dosta i mladih učenika. Đilas piše da se drugi deo komunista, posle pada socijalizma okrenula utopijskoj demokratiji. Prema njegovom mišljenju, i demokratija je utopijska, isto kao i komunizam. Padaju mi na um proročanstva čarobnice Kasandre, kojima nećemo i ne smemo da poverujemo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog svoje časti.

(Preveo A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga