LASLO VEGEL: Likvidacija stvarnosti

Fragmenti iz dnevnika: Da li je demokratija bila naša poslednja velika balkanska i srednjo-istočnoevropska iluzija?

Priredio: Laslo Vegel
31. avg 2019

petak, 28. jun 2019.

Vladimir Putin smatra da je Donald Tramp talentovani političar. Populizam naziva vitalnim pokretom. S velikim zadovoljstvom konstatuje da su i liberalizam, i multikulturalizam – zastarele ideje. Svoje poglede potkrepljuje istim onim argumentima kojima se služe mali vojvođanski Putini. (…)

subota, 29. jun 2019.

Ortega i Gaset piše da, prema mišljenju puka, nije ništa lakše nego da se čovek otisne od stvarnosti, premda je to uistinu „najteža stvar”. „Stvarnost” neprestano drži na oku umetnika. Pitanje je samo koja vrsta stvarnosTi danas „drži na oku” nas, s obzirom na to da su uspešni političari današnjice likvidirali stvarnost retorikom koja je nadomestak stvarnosti. Šta posle svega preostaje? „Osmatra” li nas bodrijarovski simulakrum? Da li nam predstoji da ponovo pronađemo stvarnost? Opasan bi to bio poduhvat. Da i ne kažem da bi bio preko mere i rizičan. Danas pisci ne beže od stvarnosti, jer su – prema Gramšijevim rečima – vladajuće ideje ovog doba izopštili stvarnost iz književnosti.

nedelja, 30. jun 2019.

Jutros sam pročitao vest da je umrla Borka Pavićević. Imam osećaj da je poznajem od početka vremena. Bili smo ne samo u prijateljskim, nego često i u saradničkim odnosima. Ona je obavila scensku adaptaciju mog romana Dupla ekspozicija,koja je i izvedena u Zenici, u režiji Dušana Jovanovića. Radili smo zajedno i u KGPT-u Ljubiše Ristića u Subotici. Među nama je bio i Dragan Klaić, i Janoš Siveri, koji je bio jedan od dramaturga pozorišta. Ristić je prikazao i dve njegove drame kad je Siveri u vojvođanskoj mađarskoj književnosti bio zabranjeni autor. Zanimljivo je da ovaj period rada Borke Pavićević danas malo ko pominje, mada je ona tada bila u svom pravom elementu – pozorište je bilo, i ostalo, njena istinska domovina. Mislim na pozorište Pivara. Nije ga se odrekla ni u Centru za kulturnu dekontaminaciju, ona je dala dom i Zlatku Pakoviću. Poslednji put smo se sreli u Beogradu, samo smo na brzinu stigli da razmenimo nekoliko reči o tome da bismo mogli u Centru za kulturnu dekontaminaciju promovisati moju knjigu Novosadski dnevnik. Naravno, rekla je, oko detalja će se dogovoriti s mojim izdavačem, Borom Babić. Rastali smo se, i odmah potom sam se pokajao što je nisam pitao o stanju njenih očiju, znao sam da joj je vid u opasnosti. Nisam ni u snu pomislio da joj je i život ugrožen, ona sama nije rado govorila o svojoj bolesti. Borka nikad nije pričala o opasnostima koje je vrebaju sa svih strana, mada bi imala razloga za to, jer su joj, zahvaljujući radu Centra za kulturnu dekontaminaciju, a zatim i njenim člancima i javnim istupanjima, pretile opasnosti sa najrazličitijih strana. U potaji sam se bojao za nju, ali pred njom nikad nisam imao smelosti da to pomenem, jer bi me smatrala kukavicom. Borka Pavićević nije znala, i nije htela da se plaši. Zato svi i hvale njenu odlučnost, hrabrost, pravorekost. Njenu pravu dramu, međutim, vidim u nečemu drugom. Borka Pavićević je bila čovek pozorišta, dama dijaloga, čija je tragedija bila u tome što je uporno nastojala da vodi dijalog u jednom anti-dijaloškom vremenu. Živela je u doba u kojem čovek nema prilike da nađe dostojnog protivnika ili partnera za polemiku.

ponedeljak, 1. jul 2019.

Novosadski autobusi se truckaju sve sporije, škripe, tandrču, ali još uvek „rade posao”. Na pešačkim trotoarima zjape grdne rupe, ali građanin još uvek može da se dokopa druge strane ulice. Restorani rade, dame su na ovoj pasjoj vrućini počele da se razodevaju, komšije se još pozdravljaju, najznačajniji evropski intelektualci upozoravaju na povratak fašima. Nasilje se zavaravajuće neprimetno, podmuklo uvlači u javni život. Vlast čuva demokratski dekor, ali čini poželjnom i autokratsku demokratiju. Naivni porodični ljudi se mire sa predvidljivom diktaturom, u nadi da će ga ona zaštititi od nepredvidljivih ekonomskih kriza. Samo da ne bude gore, ponavlja na sve ređim porodičnim skupovima, nakon što se oprostio od svoje dece koja rade u inostranstvu. U svakodnevnici nema ni traga strahu od diktature. Sve rasprostranjenije ulično nasilje više raspiruje tajne želje za diktaturom. Neka dođe već jednom neko ko će da zavede red, neka konačno bude reda i mira, čujem na svakom koraku. Zgroženi stvarnošću, građani beže u bezbrižnu zabavu. Na terasama sede dobro raspoloženi, vedri i duhoviti mladi ljudi, razmišljaju samo o tome da što pre napuste zemlju. Svako zna od čega beži, ali ne govore o tome da neće takav red koji ih očekuje. Niko ne sme, ili neće da imenuje ono od čega zazire, od čega se boji, jer misli da je ionako sve uzalud.

utorak, 2. jul 2019.

Građani gunđaju, prave grimase, poskupela je struja, vlast za sada koristi rafiniranija sredstva i forme prisile: zavodi teror medija i patriotske propagande. Neka svi budu mirni, neka se niko ne buni, u belom svetu je bezbroj opasnosti koje prete našoj zemlji, kažu vrhovni pametnjakovići. Ako ljudi budu i dalje sumnjičavi, tada će biti odigrana najvažnija karta: Kosovo. Taj bol će koliko-toliko još neko vreme držati narod na okupu. Ali ako se pokaže da je i to nedovoljno, moraće da se usredsrede na unutrašnjeg neprijatelja. Samo bez anarhije! Neophodno je sačuvati red i mir, imovinska nejednakost neprestano raste, stoga vlast mora da sačuva imovinu gornjih deset hiljada građana, i sve češće će biti prinuđena da pribegne upotrebi gole sile. Nova klasa neće oprostiti vladi ako ne bude slomila neposlušne radnike. Trebalo bi da budu radosni zbog toga što su uopšte i dobili posao. Neposlušni intelektualci nisu toliko bitni, većinu njih je lako kupiti. Ne smeta ako je u parlamentu pravi haos, važno je da radnik bude disciplinovan, i uveče može da izađe ako mu bude dozvoljeno. Džon Lukač (Demokratija i populizam) u vezi sa tim je još pre velike ekonomske krize (2008) postavio tačnu dijagnozu ovog trenda i zaključio da će u budućnosti „dominirati brutalne vladajuće klase, mnogo je razloga za strah da će se one naći na čelu sve više i više nacija. Potom će mnoge možda strah ponovo da prinudi da potraže zaštitu jednog autokrate.”

četvrtak, 4. jul 2019.

Prema nekim beogradskim izvorima, prištinske vlasti su zabranile da srpski zvaničnici stupe na teritoriju Kosova, jer kako su naveli, šire lažne vesti i neprijateljsku propagandu. To je udarna vest beogradskih provladinih medija. Novo ulje na vatru. Odnosi Beograda i Prištine se iz dana u dan sve više pogoršavaju. Bežim od kosovskih vesti, i nisam jedini. Stvarnost me grubo sustiže, susrećem je na ulici, u grubom javnom životu, u svakodnevnici. Ne želim da znam za nju, ali neprestano udaram glavom u taj zid.

petak, 5. jul 2019.

Najteže je pisati o sadašnjici. Memoare makroa sam svojevremeno zbog toga napisao tako bezbrižno, jer me nije paralizovalo breme prošlosti. Tada sam još živeo bez prošlosti, ne samo ja, nego i cela moja generacija, čitavo jugoslovensko društvo. To je bilo razdoblje grešne, i grehu sklone nevinosti s obećanjem Velike Avanture – razdoblje pre sumraka jedne epohe koja me je i posle više decenija pritiskala kao nepodnošljivo breme, pritiskala i mene, i srpsko društvo. I pod tim teretom obuzima me osećanje da je sadašnjost neprepoznatljiva. Najgori odgovor na to je poricanje ili mržnja prošlosti.

nedelja, 7. jul 2019.

Džonatan Frensen (Kraj kraja sveta) ukazuje ne neobičnu protivrečnost. Dok lepa proza sve više naginje eseju, esej subjektivnog, ličnog tona, iskreno samoispitivanje, nestaje sa scene. Volim da čitam američke romanopisce, jer oni ne umetničare, volim američke eseje, jer su pravoreki. Frensen imenuje ono što mi često kisela lica uzimamo k znanju, to – naime – da je „jedina autentična forma pripovesti” postalo ispisivanje vlastitog života, s obzirom na to da je vreme već pregazilo spisateljsku imaginaciju i inventivnost. Ako i esej zaluta na teren ispovednog romana, uistinu zapravo već i nema kud, neka esejista bude vatrogasac „čiji je posao da – dok svi beže od plamena sramote – uleti pravo u more vatre”. Ervin Šinko se zbilja bacio u vatreno more prošlog veka. Iz ovog ognjenog mora još nismo izveslali, samo što ne smemo to i da priznamo, jer bi to iziskivalo i svest o dužnosti. Mislim na dva eseja Ervina Šinka kojima nema para u mađarskoj književnosti: prvi je onaj pod naslovom Put, a drugi Oči u oči sa sudijom. Čitajući uporedo ova dva teksta susrećem dušu epohe, a suočavam se i sa svojim ličnim, i sa nepriznatim generacijskim dilemama. Možda nedostaje treći esej, Oči u oči s iluzijama, koji Šinko nije napisao, a koji bismo morali mi da napišemo. Trebalo bi se izjasniti, da li je demokratija bila naša poslednja velika balkanska i srednjo-istočnoevropska iluzija? Pred ovim pitanjem sam, međutim, sav preneražen, ustuknuo: bojim se da to potvrdim. Ne smemo nikog da sneveselimo.

ponedeljak, 8. jul 2019.

Srbija je samo sused Evrope, ali ne i deo Evrope”, pisao je Nikolaj Velimirović (a citira ga Mirko Kovač). Jedan novosadski bulevar od nedavno nosi ime ovog episkopa, svetitelja, u onom gradu koji će uskoro biti evropska prestonica kulture.

Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga