LASLO VEGEL: Liberalna kaljuga i veleizdajnička levica

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Sve je ostalo nedovršeno, čak i tranzicija

Priredio: Laslo Vegel
01. nov 2020

sreda, 16. septembar 2020.

Malo je onih koji znaju tako dirljivo da pišu o svojoj istočnoj i zapadnoj duševnosti, kao što piše Orhan Pamuk u svojoj knjizi Istanbul. Ima osećaj da je jednom nogom u jednoj, a drugom nogom u drugoj kulturi. Zapadni deo nije ni stvaran, već je više iluzija. „Kada osetim nedostatak zapadnjačkih pogleda na sebi, sam postajem sopstveni Zapadnjak” – piše Pamuk. Zapad kao iluzija! Nehotice pomišljam na svoju mladost. Kao dvadesetogodišnjaku, a i kasnije, zahvaljujući kulturi kao poklonu, Zapad je za mene bio iluzija. Naravno, ni u šezdesetim godinama nisam mogao da „osećam na sebi nedostatak zapadnjačkih pogleda” i zbog toga sam i ja, kao Pamuk, postao sopstveni Zapadnjak. Samo što sam se ja, u odnosu na Pamuka, našao u mnogo složenijoj i još delikatnijoj situaciji. On je ipak građanin jedne velike nacije i sin jedne velike kulture. Ja sam samo jedan manjinac u Srbiji, anonimni evropejac koji živi između dve kulture – mađarske i srpske – između dve civilizacije: srednjoevropske i balkanske, i takav ću i ostati. Moja situacija nije jednaka sa situacijom onih koji proviruju iz jedne kulture i kusaju iz druge. U poslednje vreme i previše odomaćeni, na nekakvi snobovski, vašarski izlog slični multikulturalizam je za mene stran i lažan. Više bolujem od onog stanja o kojem Pamuk piše: postajem stranac vlastitog drugog ja, jer sam prinuđen priznati da je moj put u Damask beskrajan.

četvrtak, 17. septembar 2020.

Studenti Univerziteta za pozorišnu i filmsku umetnost u Budimpšti su zaista odlučni. Podržati ih u njihovim zahtevima smatram pre svega moralnim zadatkom i ne verujem da studenti pozorišne i filmske akademije moraju da se izbore za ono o čemu već deset godina nije odlučivalo. Utoliko pre, jer sumnjam da je pobuna dvadesetogodišnjaka protiv nove klase (bar za sad) usmerena i na promenu političkog sistema, pre bih rekao da je reč o pobuni sveopšteg lošeg „osećanja sebe u svetu” protiv namera konformističke srednje generacije da pristupi grubim metodama prevaspitavanja društva. Ova pojava nije izrazito mađarska. Ta pobuna u velikoj meri prevladava antonim „nacionalno” i „kosmopolitsko” kojim su vlasti oktroisale istočno-srednjoevropske zajednice, a koji se u svetu internert-generacije toliko stopio, da ih je teško razdvojiti. Staru suprotnost ne potpiruje, zapravo, omladina, niti inteligencija, već nova nacionalna buržoazija koja svoj kapital nastoji da oplodi na prinudnoj putanji globalizma. Na taj način nastoji da skrene pažnju sa svoje kapitalističke prakse i načina života. Čitajući izjave beogradskih i budimpeštanskih pitomih demonstranata zapažam da među njima ima i desničara, i levičara, ali da je i na jednoj i na drugoj strani došlo do izražaja antipolitičko, rđavo raspoloženje mlade generacije. Unuci su nezadovoljni konformizmom očeva iz srednje generacije; to još nije promena političkog sistema, „pitome demonstracije” su samo mladi izdanci, prvi gestovi, prvi pokreti. Ali Roza Luksemburg je u jednoj stvari bez sumnje u pravu: „Oni koji se ne pokrenu, i ne primećuju svoje lance.” Unuci počinju da ih primećuju.

subota, 19. septembar 2020.

U Mađarskoj ne jenjava Kulturkampf. Atila Vidnjanski u intervjuu za Televiziju Hir izjavio je da na akademiji za pozorište i film glavnu reč vode „Lenjinovi momci” i „Samuelovi vojnici”.

utorak, 22. septembar 2020.

„Posle teških godina vladavine moramo da se vratimo na bojište parlamentarnih izbora. Vreme je da se spremimo, da bismo u odgovarajućem trenutku mogli da izjašimo. Čeka nas velika bitka 2022. godine. Spremite se.” Ovim rečenicama završava Viktor Orban, predsednik mađarske vlade, sveobuhvatni autorski tekst objavljen juče u listu Mađar Nemzet, u kojem je predočio od dosadašnjih najdramatičniju sliku o propadajućoj Evropi. Smatra da je evropski konzervativizam napadnut virusom liberalizma i da će joj to doći glave. „…Za konzervativce i hrišćanske demokrate najveći izazov, i najvećeg protivnika, danas i iznova, predstavljaju liberalizam i liberali”, piše Orban. Sa te pozicije šiba mađarsku opoziciju za koju nema ni jednu lepu reč. Liberalni virus je prevladao i u opoziciji. Članak ne ukazuje ni na kakav kompromis, dijalog, pogodbu. Reč je o borbi na život ili smrt, ta borba će obeležiti vreme do parlamentarnih izbora koji su na redu 2022. godine.

ponedeljak, 28. septembar 2020.

Predsednik Vučić je izjavio da je predsednik Tramp u Vašingtonu bio veoma ljubazan prema njemu i da je obećao da će u zgodnoj prilici posetiti Srbiju. Već i iz srpskih sela stižu pozivi predsedniku Trampu da ih poseti i da proba pravu srpsku sarmu. A ministar za finansije, Siniša Mali, pohvalio se da su mu Amerikanci poručili da ne pravi računice imajući u vidu jednu, nego više milijardi dolara. Stižu dolari iz bajkovite Amerike! Predsednik Tramp, brižni dolarski ujak i prosrpski golub mira, na jednom predizbornom skupu trijumfalno je objavio: „Srbi i Albanci su se vekovima ubijali, ali su se posle potpisivanja vašingtonskih dokumenata predstavnicu dveju nacija grlili”.
Nisam bio na poprištu događaja, nisam video da li su se zaista grlili, ali u Srbiji američkog predsednika kuju u zvezde na do sad neviđeni način. Antiameričko raspoložena provladina štampa za jedan minut se pretvorila u proameričku štampu.

ponedeljak, 5. oktobar 2020.

Peti oktobar! Dan koji budi bolna sećanja, i sve sam manje siguran šta se u stvari dogodilo. Da li je samo Milošević pao, ili smo došli do kraja jednog razdoblja. Ne isključujem ovo potonje, ali već nisam siguran da li je počelo novo. Umesto toga do dana današnjeg živim u jednom permanentnom prelaznom razdoblju. Sve je ostalo nedovršeno, čak i tranzicija. A nezavršenu priču nije moguće tek tako strpati u neki budžak zaborava. Posle dvadeset godina nedeljnik Vreme je posvetio čitav jedan broj danu nekadašnje nade, danu koji se pretvorio u dan razočarenja – iščitavam iz komentara objavljenih u Vremenu, a i u drugim listovima. (…) Oslobodili smo se Miloševića, ali vlast je takoreći pala u ruke jedne autoritarne, sa mafijom tesno povezane oligarhije – kaže sociolog Jovo Bakić. Jedino se još nada da će najmlađa generacija biti spremna da protestuje protiv svih formi kapitalizma, bilo da je reč o neoliberalnom, bilo o fašističkom kapitalizmu. Posle dvadeset godina priznajem da sam i ja slavio na Trgu Slobode, ali sam u svoj dnevnik zabeležio da je „nacionalizam ponovo pobedio”. Voleo bih de delim Bakićevu nadu da će posle dvadeset godina zaobilaznog puta nastupiti nove generacije koje ne zaboravljaju i koje neće ponoviti greške svojih predaka. Neće im biti lako, jer će morati da se suoče sa porazima „slavnog 5. oktobra”, a i sa okolnošću da smo danas u mnogo složenijoj situaciji. Tada je Srbija bila evropski kontrapunkt, dok se danas bar delimično uključila u istočno-srednjoevropske etnopopulističke trendove. Grubi nacionalizam devedesetih godina prestrojio se u diskurs demokratskog nacionalizma. Ideologija nacionalne države dobila je na snazi, najčešće izbegava brutalnost, pomirila se i s velikim delom manjinskih političkih elita. Srbiji ne preti ekonomski embargo, dolaze strani investitori, konsolidacija sadašnje vlasti je u interesu i stranog kapitala čija se ulaganja stimulišu i novcem poreskih obveznika. Opozicione stranke se teško prilagođavaju novoj situaciji, teško primaju k znanju da više nisu suočeni sa Miloševićevom izolacionističkon tiranijom, već sa jednom novom klasom. Znatni deo inteligencije ili sklapa nagodbu sa vlastima, ili „iznutra razara”, ili napušta javni život. U ovom potonjem slučaju ostaje pisaći sto, nikakva funkcija, nikakakva sinekura.

petak, 9. oktobar 2020.

U laganoj šetnji prema knjižari u Njegoševoj ulici primećujem kako se dve devojke, učenice, zaustavljaju pod prozorom jedne kuće. Jedna je pokazala na kip izložen u prozoru. „Vidiš, to je Tito. Moj deda je čuvao njegovu fotografiuju u fioci komode. Jednom sam ga upitala, ko je taj tip. Možda neki daleki rođak? Deda je na to rekao, draga moja devojčice, ti si još dete, ne bi razumela ko je bio Tito.” Druga devojka se zamislila, i potom upitala: „I nije ti rekao, kad će ti reći ko je bio taj Tito?” „Nije, umro je pre dve godine”, odgovorila joj je drugarica. Udaljivši se od te kuće, na tren sam se osvrnuo: devojke su još uvek stajale pod tim prozorom. Mislim da ovako dreždi čitava jedna osirotela generacija pred kapijom istorije.

subota, 10. oktobar 2020.

U Mađarskoj ne jenjava „antišoroševska” kampanja. „Đerđ
Šoroš kupuje zapadnoevropske političare” – izjavio je premijer Viktor Orban na jučerašnjem jutarnjem programu državnog radija, i još je dodao: „Hoće da zaradi novac, da ojača svoj uticaj, i zato kupuje ljude u Parlamentu Evrope, i u komisijama”. Rekao je i ovo: „Sve dok Đerđ Šoroš ima ovakav uticaj u Evropskoj uniji, treba glasno reći da je Evropska unija korumpirana”. Nije izostala ni optužba za „autošovinizam” s kojom inače establišment redovno „razotkriva” drugačije misleće ljude. „Levica ima nekakav atavistički nagon – konstatovao je mađarski premijer – da nalazi radost u tome što se udružuje protiv svoje sorte sa strancima i da njima daje za pravo” – rekao je Viktor Orban.

(preveo A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: 2021
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga