LASLO VEGEL: Krvavim velom prekrivena prošlost

Fragmenti iz dnevnika: Jugoslovenski rat nije samo plemenski rat prošlosti, već i projekcija evropske budućnosti

01. avg 2019

ponedeljak, 17. jun 2019.

Konačno, izolovan od buke sveta, čitam. U intervjuu za budimpeštanski dnevni list Mađar Nemzet (7. jun 2019), Adam Mihnjik priznaje da pre trideset godina nije računao na istočno-srednjoevropski talas populizma, mada je 1989. nagovestio: glavna opasnost nije u povratku komunizma, već uvođenje nacionalističke, populističko-autokratske vlasti. I kao na primer, ukazao je na Balkan. Time potkrepljuje moje mišljenje da jugoslovenski rat nije samo plemenski rat prošlosti, već i projekcija evropske budućnosti. Ne mislim toliko na pravi rat, ali ako ipak izbije neki novi, taj neće ni po čemu da lični na do sada poznate ratove. Pretpostavimo, međutim, da se rat može izbeći – mnogi značajni evropski intelektualci, doduše, upozoravaju na izbijanje novog svetskog rata – ali populizam je usplamteo, i u duši naroda je na najspektakularniji način izbio najpre krajem osamdesetih godina u Srbiji. Političari su samo dosuli ulje na vatru.

Mladi Ervin Šinko u svom subotičkom dnevniku piše o svojim literarnim planovima, i zapisuje reč: kanabe-književnost. Mladi učenik Ničea pisao je o sudbinama ljudi toga vremena, a ne o svojim doživljajima sedenja na kanabetu. Kanabe-književnost i populizam. Populisti će vrlo verovatno tolerisati kanabe-književnost, jer će time književnost ukinuti samu sebe.

utorak, 18. jun 2019.

Intervju Šarolti Vlašič za budimpeštanski Košut-radio. Posle podne tumaram po informativnim portalima. “Ako bi Evropska unija krahirala, ponovo bi se ukazala mogućnost izbijanja ratova. Moguće je zamisliti i jedan konflikt između Mađarske i Rumunije”, izlaže svoju bojazan poznati izraelski bulevar-filozof Javal Noa Harari u svom predavanju na peštanskom Srednjoevropskom univerzitetu. (Knjižare u Srbiji su, inače, pune Hararijevih knjiga.)

četvrtak, 20. jun 2019.

U današnjem broju nedeljnika Čaladi Ker Peter Vataščin ukazuje na to, da su vođe Saveza vojvođanskih Mađara s vrlo rečitim porukama podržali kosovsku politiku Srpske napredne stranke. Navodi i druge primere Velikog Mađarskog Manjinskog Zaokreta. I po pitanju vojvođanskih prazničnih dana, kao i novog vojvođanskog grba, delovala je sinhrono sa Vučićevom strankom, piše Vataščin. Dve stranke su zajedno nastupile i na Veličanstvenom i Dostojanstvenom novosadskom mitingu. Da bi zaokret bio što naglašeniji, političarima su se pridružili i čelnici vojvođanskih mađarskih institucija, Izdavačkog zavoda Forum i Ujvideki sinhaza – Novosadskog pozorišta (…) Kakve su na to reakcije vojvođanskih Mađara, o tome vojvođanski mađarski mediji ne izveštavaju, ali se pretpostavlja da članstvo SVM-a podržava svoje vođe, inače ne bi reskirali ovaj potez. Ko bi pomislio 1994. godine da će prijateljstvo s bivšim radikalima biti toliko prisno. Obično se tako i dešava – vlastodršci često naglašavaju da treba pokriti velom prošlost i usredsrediti se na budućnost. Ali šta da kažu obični ljudi čija su deca, osiromašena u tim godinama, pobegla u inostranstvo, a oni sami izgubili posao, radno mesto. Ti ljudi nemaju veo da sa njim pokriju prošlost, pa i ako se nađe jedan veličine maramice, taj je sav isprskan krvlju. I setih se tog vela s krvavim tufnama čitajući izveštaj bosanske agencije SRNA: mađarski premijer Viktor Orban primio je Milorada Dodika, lidera bosanskih Srba, i posle radnog ručka izjavio: Mađarska će poštovati suverenitet Bosne i Hercegovine, ali želi da jača saradnju sa Republikom Srpskom, utoliko pre što visoko ceni Milorada Dodika. Kako prenosi Srna, Dodik i Orban razgovarali su „u četiri oka“ više od jednog sata. Ni u snu ne bih pomislio da će do toga ikad doći.

petak, 21. jul 2019.

Alen Finkelkrot (koga radikalni islamisti stalno napadaju), citira Gombrovičevu “predivnu rečenicu”. Da li je više Francuz onaj Francuz koji osim za Francusku, ni za šta ne mari? Ili je baš stoga manje Francuz? Biti Francuz zapravo znači da ne gledamo samo Frencusku. Hiljadu puta sam postavio sebi ovo pitanje. Meni je zapalo da se dvostruko upitam. Da li sam bolji vojvođanski Mađar ako pred očima imam samo vojvođanske Mađare? Jesam li veći Mađar ako imam u vidu samo mađarstvo? Gombovič se zakleo na vernost univerzalnom ljudskom. Mene su pre nedelju dana u listu Mađar Nemzet ukorili što sam Jugoslaviju nazvao svojom domovinom. To je dvostruka omaška. Jugoslavija je de facto bila moja domovina, bez obzira na to, šta sam mislio o njoj. U toj zemlji su živeli moji roditelji, i roditelji mojih roditelja, u toj zemlji sam postao onaj koji jesam, u toj zemlji sam se vaspitavao i radio, u isto vreme, međutim, propatio i sve muke i pustolovine bezdomništva, kako sam to detaljno i napisao u svojoj knjizi Bezdomni eseji.

ponedeljak, 24. jun 2019.

Tito je mir među nacijama i nacionalnim manjinama čuvao tako što ih je saterao u zajednički šator. Ideolozi novokapitalističke klase to nazivaju diktaturom, stoga i teraju nacije u posebne šatore. Pred šatorima sede svemoćne vođe, s vremena na vreme ritualno popuše lulu mira, a kad naiđe dobra prilika, huškaju svoje tabore jedne protiv drugih. “Kolateralne žrtve velikih nacionalnih šatora biće, naravno, nacionalne manjine.

Danilu Kišu je dodeljeno zvanje počasnog građanina Subotice. Protiv te odluke protestovala je Mirjana Miočinović, udovica Danila Kiša, po njenoim mišljenju ime njenog supruga je zloupotrebljeno, s obzirom na to da su idejna stanovišta Bogdana Labana, gradonačelnika Subotice, sasvim suprotna delima i misaonom svetu Danila Kiša. Ujedno je najavila da će svoj stav da zaštiti na sudu. Više od stotinu intelektualaca je peticijom podržalo Mirjanu Miočinović u njenim namerama. U ovom skandalu, međutim, neke stvari su me iznenadile. Jednostavno ne razumem zbog čega se pre dodele zvanja počasnog građanina inicijatori nisu obratili pravnom nasledniku Danila Kiša, jer to je deo elementarne kulture, već i zbog toga što je u gradskoj skupštini Subotice proteklih decenija već bilo neprijatnih incidenata u vezi sa Danilom Kišem. I nije reč samo o Danilu Kišu. I u slučaju dodele zvanja počasnog građanina Radomiru Konstantinoviću subotički gradonačelnik bi imao šta da razjasni i objasni, dakle, samoispitivanje lokalnih političara je neizbežno. Recimo, da javno priznaju da su, pročitali dela Danila Kiša i da su pod uticajem njegovih dela promenili svoj pogled na svet i modifikovali svoju politiku. Ali nije reč samo o Kišu ili Konstantinoviću. Svedoci smo, naime, da obični partijski vojnici s beskrajnim ponižavanjem pišu o onim piscima koji su zavredeli najviša priznanja stručne javnosti. Ponižavaju ih, a da su im njihova dela nepoznata. Takva je sudbina bila nekad Danila Kiša, i to se u današnje vreme ponavlja. Utešna je ipak u svemu tome jedna stvar. Na festivalu Desire i u pozorištu koje nosi ime Dežea Kostolanjija, upoznao sam bolje lice Subotice. Verujem da su oni mladi ljudi koji čine i pozorišnu publiku, kao i kulturni građani, ponosni što su se Deže Kostolanji i Geza Čat rodili u njihovom gradu, i ovi građani već odavno smatraju Radomira Konstantinovića i Danila Kiša počasnim građanima Subotice. Nisu čekali odluku gradske skupštine.

utorak, 25. jun 2019.

Ko se ne bi sećao 10. novembra 2001. godine? Specijalna jedinica Ministarstva za unutrašnje poslove, crvene beretke, neposredno pre ulaska u Beograd, u punoj borbenoj opremi i s kompletnim naoružanjem blokirala je autoput Beograd-Novi Sad kao znak protesta protiv nekih odluka vlade Zorana Đinđića. Nije im se dopalo što im je bilo naloženo da uhapse neke haške optuženike. Zahtevali su da vlada na čelne pozicije tajnih službi i organa bezbednosti postavi ljude od njihovog poverenja. Prizor je bio stravičan, javni televizijski servis je emitovao snimke na kojima se vidi da građani donose kafu crvenim beretkama. Đinđić, predsednik vlade, postavio je pitanje ministru za unutrašnje poslove: da li postoje policijske snage koje su u stanju da zaštite vladu? Ne postoje – glasio je odgovor ministra, premijer je popustio, i u bazi crvenih beretki u Kuli se na žalostan način nagodio sa njima. Apelacioni sud u Beogradu juče je pravosnažno oslobodio sedmoricu pripadnika nekadašnje Jedinice za specijalne operacije od optužbi za oružanu pobunu. Možemo samo da slutimo šta nam sud poručuje na duže staze ovom zloslutnom presudom. Recimo to, da bilo koja oružana formacija u punoj borbenoj opremi može i danas da pripreti vladi blokirajući bilo koju značajnu saobraćajnicu.

sreda, 26. jun 2019.

Timoti Garton Eš je bio hroničar i najbolji imnterpretator istočnoevropskih političkih promena. Ako sam hteo da saznam nešto o ovom regionu, onda sam čitao njegove tekstove. Poslednjih desetak godina, međutim, kad se povede reč o Mađarskoj, Eš izveštava o ”eroziji liberalne demokratije i pluralizma”. Orbana naziva “ideologom nacionalističke, populističke desnice”. Istovremeno, Orban bi mogao da bude katalizator raspada Evrope” – čitam ovu rečenicu, pomišljajući na viševekovni evropski san mađarskih pisaca. Nikad nije bilo tolikog razmimoilaženja između mađarske duhovne tradicije i mađarske politike. Eš, međutim, upozorava: nema razloga da budemo previše optimisti ni posle izbora za novi Evropski parlament. I ja osećam samo izvesno olakšanje. Istina je da je učinak liberala i zelenih sasvim dobar, ali je tačno i to da je Marine Le Pen dobila više glasova nego Makron, i da Mateo Salvini uživa podršku svakog trećeg italijanskog građanina s pravom glasa.

četvrtak, 27. jun 2019.

Neukorenjenost duhovno angažovanog čoveka je prava mora, politika je zapravo neprestana potraga za korenima. Postoji, međutim, i apolitična neukorenjenost koja pretvornički, licemerno sklapa nagodbe sa svakom vlašću, i koja “građanina sveta” shvata kao puku modu.

Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga