LASLO VEGEL: Izdaja “znalaca pismena”

Fragmenti iz dnevnika: O intelektualcima koji su se sklonili u zavetrinu

Priredio: Laslo Vegel
07. sep 2019

sreda, 10. jul 2019.

Beogradska Politika objavljuje autorski članak Aleksandra Vučića Elita i plebs,koji će narednih dana verovatno podići veliku prašinu, s obzirom na to da predsednik države najgrubljim rečima nipodoštava duhovnu elitu. Ne spadam među zaštitnike pozicionirane elite, naime, poslednjih decenija bio sam svedok izdaje „znalaca pismena”. Čitava tranziciona elita je pala na ispitu, nije reč samo o političarima, već i o znatnom delu inteligencije. Ovoga puta ne mislim na pisce-proroke koji su slali nacionalističke poruke, i koji su vremenom postali klovnovi dnevne politike, naime, oni nisu ni bili potrebni Miloševiću. Njih su nebeski moćnici osudili da gledaju svoju omladinu kako beži na Zapad, i svoj narod koji ovde tavori u bedi. Ako imaju savest, treba da traže oproštaj od svog naroda. Ne mislim, dakle, na njih, nego na one koji su se sklonili u zavetrinu, kojima je Titov režim darovao vile, i koji su se posle 1989. godine preko noći predstavili kao mučenici komunizma, i pred lešom samoubilačkog socijalizma izašli na scenu s velikim obećanjima demokratije i slobode, osnivali partije i postali igračke parlamentarne demokratije. A zatim se ispostavilo da je sve to ostalo samo puko obećanje, brzo su se povukli u apolitične, u razdoblju socijalizma brižno uređene kule od slonovače. Pisci, umetnici, nadmetajući se među sobom, dokazivali su da nemaju nikakav drugi zadatak osim pisanja tekstova, i zaista revnosno nabrajaju svoja zlopaćenja, tako da je i poezija postala skladište trivijalnih stvari. Naravno, ima i onih koji neće da ćute, jer ćutanje je jedan od oblika izdaje. Njih država jednostavno marginalizuje, zaboravljajući čak i njihova imena. Oni će biti „parije slobodnog tržišta”, dok država novcem poreskih obveznika štedro finansira dela partijskih pisaca. Partijskih pisaca je bilo i ranije, i biće ih i ubuduće, neću da trošim reči na njih. Treba pomenuti i one koji su vazda ćutali, uvek klimali glavom, i u svakom režimu nalazili sebi ugodan „dom”. Malo su patriote – ali s merom, pomalo nacionalisti – ali umereno, malo su i nezavisni – ali bez preterivanja. Taj veliki deo intelektualne elite koja je proteklih trideset godina harala na javnoj sceni, Mirko Kovač je precizno okarakterisao u svojoj knjizi Elita gora od rulje. Imajući to u vidu, nemam nameru da branim elitu, međutim, Vučićev sistem argumentacije ipak je krajnje alarmantan, jer on ne deli elitu prema ideološkim sistemima i vrednostima, već prema tome ko je uz vladu, a ko nije. To bi bilo, naime, loigično, jer u eliti postoji i desno, i levo krilo, ili konzervativno, socijalističko, eventualno liberalno. Ne, ovoga puta nisu u pitanju idejne, ideološke razlike i različiti sistemi vrednosti, već se radi o podeli na provladinu i na antivladinu stranu. Onaj ko nije na strani vlasti, taj je protiv volje naroda, predsednik države njih okreće protiv društva. Naravno, ovaj antielitski populizam nije srpska umotvorina, zloslutna se pojava širi po čitavoj Evropi. Bauk kruži Evropom, bauk etnopopulizma.

četvrtak, 11. jul 2019.

U raspravi o eliti, u beogradskom nedeljniku Nin (11. jul 2019), Filip David navodi jednu moju, u dnevničkim beleškama izloženu tezu po kojoj političari opozicionih stranaka nisu u stanju da razmišljaju u novim pojmovima, da ukažu na nove perspektive. Izrazio sam svoju bojazan da neke stranke iz opozicionog bloka nastoje da s desna preteknu Vučića, što je bez sumnje smešno, jer Vučić ima daleko veća iskustva u nacionalističkoj strategiji nego nacionalisti-početnici. Sve sam sigurniji u to, da Vučićevu vlast održava kriza usitnjene, heterogene opozicije.

nedelja, 14. jul, 2019.

Sad se već i Deutsche Welle zainteresovalo za skandal koji se razbuktao oko diplome ministra za unutrašnje poslove, Nebojše Stefanovića. Prema tvrdnjama opozicionih lidera, funkcioner vladajuće stranke diplomirao je na nepostojećem univerzitetu. Istovremeno i ministra za finansije, Sinišu Malog, već duže vreme optužuju da je plagirao doktorsku disertaciju. Godinama se oko toga vodi jalova istraga. Funkcioneri vladajuće stranke protestuju: po njihivom uverenju, reč je o bednim klevetama opozicionih političara. Vanstranački unuiverzitetski profesori, međutim, govore o plagijatu i o lažnom doktoratu. Koliko ja vidim, istina zavisi od partijske pripadnosti – i to je najgore. Dogurali smo do toga da se o pravovaljanosti jedne diplome izjašnjavaju i članovi vlade. Ili tabloidi. To nije njihov posao. U demokratskim zemljama nezavisni ekpserti prouče diplome, doktorske disertacije i objave činjenice. Godine 2011. u doktorskoj disertaciji nemačkog ministra za odbranu, Karla Teodora cu Gutenberga otkriveni su tragovi plagijata, na šta je političar izvukao konsekvence i – podneo ostavku. U Srbiji su činjenice, međutim, virtuelne, istina je nalik na ping-pong lopticu. Mene ne zanima ni ličnost jednog političara, niti njegova stranka, pomirio sam se i sa tim da se politikom ne bave časne sestre, ali mi smeta paralizovani sistem koji onemogućava verodostojno okončavanje spornih pitanja. Kakva je to zemlja u kojoj profesori nisu u stanju da ustanove da li je reč o plagijatu, ili nije. Oklevaju, ustežu se, skanjivaju se, i jeste, i nije, i naposletku se slože da postoji jedna žena koja je dopola u drugom stanju, ili jedan sporedni mini-plagijat, koji – zapravo – i nije plagijat. Ne kažu da je nešto crno ili je belo, nego baš naprotiv.

ponedeljak, 15. jul 2019.

Francuski predsednik Emanuel Makron stigao je u Beograd. Srpska vlada je organizovala velelepni doček, pravi spektakl. Makron se, naravno, vrlo prijateljski ponašao, predstavivši sebe kao prijatelja Srbije. Ne znam s kakvim je gorkim porukama došao inventivni francuski predsednik. Bojim se da je ovu poruku prelio s prijateljskom retoričkom čokoladom. Jasno je da je bilo reči i o Kosovu jer, kako je rekao, više nema odugovlačenja. Na ulici se priča da do Nove godine mora da bude utanačena istorijska srpsko-albanska nagodba. Ne verujem da će do toga doći, međutim, bojim se – ako se ipak dogodi čudo, da će posle istorijske nagodbe doći do promena u političkim odnosima snaga u Srbiji. Da li je moguće, da će posle svega u Srbiji da usledi jačanje revizionističke krajnje desnice? A da do toga ne bi došlo, neophodno je da se promeni opšte političko raspoloženje u Srbiji. Trebalo bi se otvoreno i iskreno obratiti građanima, a ne enigmatično, maglovito. Aktuelna vlada, međutim, jednom rukom doliva ulje na vatru, dok se s drugom rukom trudi da je gasi.

utorak, 16. jul 2019.

Na televiziji N1, posle dnevnika, ponovo je emitovan intervju sa Teofilom Pančićem. Intervju je načinjen, pretpostavljam, negde proletos, verovatno mi je izmakao pažnji, jer sam bio na putu. Teofil Pančić, međutim, obično formuliše svoje mišljenje tako da ono odoleva zubu vremena, tako je i sad razmišljao u perspektivama. Nezavisni novinari su i nadalje izloženi agresiji vlasti. Nasilje se širi i u javnom životu. Međutim, jedna njegova tvrdnja, koju je više puta ponovio, ostala mi je u sećanju. Situacija je bila bolja u devedesetim godinama. To je i njega samog iznenadilo, ali nije našao objašnjenje. I ja sam dosta razbijao glavu o toj konstataciji, jer je toliko apsurdna, da je teško u nju poverovati. Istina je i to, međutim, da sve češće čujem mišljenje da je u devedesetim godinama kultura otpora imala veći prostor. Mada je vlast i tada nastupala vrlo grubo, ali je bilo više ostrva slobode, bila je i solidarnost izrazitija, nego što je danas. Mesto solidarnsti je zauzela rezignirana atituda. Čak i oni priznaju da je u devedesetim godinama kulturni i duhovni život Novog Sada bio bogatiji nego danas, koji inače simpatišu ličnost i politiku predsednika Vučića. Rezignirano priznaju da je sve posivelo. Kako to objasniti? Po mom mišljenju reč je o tome da je u devedesetim godinama Istočno-srednja Evropa doživljavala renesansu liberalne demokratije, to je u nama održavalo nadu, uprkos tome što je Srbija bila kontrapunkt. Ali danas nije! Srbija više nije izuzetak, nije više prezrena parija, ona se prilagodila postojećoj srednje-istočno-evropskoj politici. Da li je možda moguće i to da se Istočno-srednja Evropa prilagodila onoj Srbiji iz devedesetih godina? Nije ni to isključeno da je Milošević bio istočnoevropski pionir. Tito je bio pionir emancipacije socijalističkih zemalja, a Milošević pionir etnopopulizma – on je bio etnopopulista još u vreme kad je liberalna demokratija bila na vrhuncu u Istočno-srenjoj Evropi. U postsocijalističkim zemljama, u međuvremenu, nije došlo do jačanja samo nacionalizma, nije samo krajnja desnica nagovestila zloslutna vrmena, već je uobličen i jedan autokratski model. Nova kapitalistička klasa nužno teži autokratiji, jer joj je posve jasno da je kleptokapitalizam samo na taj način u stanju da funkcioniše. Vladajuća politička elita je samo izvršitelj te nove klase. Miloševićeva diktatura bila je sušta politička improvizacija, bazirala se samo na nacionalizmu, dok aktuelna autokratska vlast počiva na čvrstim klasnim temeljima. Čak je i nacionalizam poprimio klasni karakter. Zato izgleda da je današnja situacija zloslutnija i trajnija, dakle, sklon sam pretpostaviti, da u devedesetim godinama nije sloboda, već varljiva nada bila veća.

(Autonomija)

Preveo: Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga