LASLO VEGEL: Iz razdoblja špiclova stupamo u razdoblje prevrtača

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Ubistvo sećanja

16. dec 2018

subota 13. oktobar 2018.

Danas se u Berlinu na demonstracijama protiv fašizma, ksenofobije i protiv ekstremno desnih pokreta okupilo 250 hiljada ljudi. Gledajući kratak izveštaj na televiziji N1 pomislio sam na tren da negde još živi evropska duhovnost. Ova masa ljudi mi govori mnogo više od naklapanja današnjih političara. Bojim se da će baš ovi osrednji političari, u borbi za vlast, kompromitovati evropsku duhovnost. Sve su ređi državnici od formata, ako se takvi i pojave na horizontu, tek na trenutak-dva uspevaju da pokažu svoje sposobnosti. U svojoj novosadskoj samoći, ili izgnanstvu – da, moj život sve više nalikuje na izgnanstvo – često pomišljam na Berlin, gde stotine hiljada ljudi demonstrativno pokazuju svoje protivljenje fašizmu i ksenofobiji. Zamišljam kako se uveče ukrcavam u jedan autobus, kako ujutro stižem i Berlin i kako se nekoliko dana samo šetam njegovim ulicama. To bi bilo dovoljno da se osećam srećnim. U svojoj knjizi Exterritorium, za vreme vazdušnih udara aviona NATO pakta sanjario sam o tome, kako bi dobro bilo sedeti u nekom berlinskom kafeu. Posle pet-šest godina stigao sam u Berlin.

Srbiju i dalje muče traume 5. oktobra 2000. godine. Gde su nestale petooktobarske nade? Dve-tri generacije su se još mučile s tim misterioznim događajem, ali iz glava novih naraštaja intelektualaca ta prošlost je izbrisana – i ova petooktobarska i ona koju nazivamo „devedestim godinama“. Ovu ubistvo sećanja je uništilo i nadu. Nove generacije žive bez nade, što najbolje pokazuje to da sve svoje nade ulažu u svoje noge, i da masovno odlaze na Zapad. Voleo bih da sačuvam sećanje na peti oktobar, ali sam sve manje siguran u njegovu suštinu. O čemu se, zapravo, radilo? Bojim se da se 5. oktobra 2000. godine nije desilo ništa naročito, samo je Miloševićev režim donekle reformisan. Aleksej Kišjuhas piše u Danasu da je peti oktobar bio pakt sa đavolom i, dodaje, da srpsko društvo nije spremno ni na kakve ozbiljnije promene.

nedelja, 14. oktobar 2018.

Ujutro polazim za Budimpeštu. (…) Uveče razgovor o mom romanu Memoari makroa povodom godišnjice „šezdesetosme“. Pomalo je zaprepašćujuća neobična prošlost ovog mog romana: na mađarskom jeziku je objavljen 1968. godine, ali od tada, dakle, za proteklih 50 godina, u Novom Sadu nije priređena niti jedna njegova promocija na jeziku originala. Nije promovisan u gradu u kojem živim, roman o kojem je Aleksandar Tišma napisao da je prvi novosadski urbani roman. Na srpskom je upriličena jedna promocija, o knjizi je govorio Đorđije Vuković, na nekadašnjoj Tribini mladih. Moj Novosadski dnevnik 1991-2016 ni do sad ne može da bude objavljen u Novom Sadu na mađarskom jeziku.

Ovoga puta nisam putovao u Peštu vozom, nego minibusom. Još pre granice na mobilnom čitam vest da je umrla Milena Dravić, filmska glumica, koju pamtim i po odličnim ulogama na pozorišnoj sceni. Bila je više nego glumica, njene kreacije su govorile o našioj istoriji. Bila je jugoslovenska ikona. Dva puta sam je sreo u životu, prvi put 1985. godine u bašti Kluba književnika, u jednom većem društvu; bila je tiha, sve vreme je ćutala i samo se jednom oglasila. Rekla je samo da je veoma zabrinuta. Nekoliko godina kasnije, čini mi se 1987. godine, ona i njen muž, Dragan Nikolić, pozvali su me u posetu. Stanovali su u jednoj višespratnici, dugo smo razgovarali, ne znam zašto su želeli da me vide i čuju. Sećam se samo da je Milena rekla da voli mađarske filmove. Nije pomenula svoju zabrinutost, niti je govorila o svojim strepnjama. Sve troje smo znali da smo sve izgubili.

U kombiju se sreli budući Danci i budući Nemci (foto: pixabay)

Na granici je bila velika gužva, dugo smo čekali na prelazak, ni naš vozač nije znao šta se dešava. Rekao je samo da je saobraćaj između Srbije i Mađarske posve nepredvidljiv. Osim mene, u minibusu su bila još dva mladića, putovali su u Slovačku, tamo su dobili posao u jednoj nemačkoj firmi. Za sada Slovačka, govorili su samouvereno, a posle će tražiti posao u Nemačkoj. U Subotici nam se pridružio jedan mađarski mladi bračni par, dobro su se razumeli sa srpskim mladićima. Iz Budimpešte nastavljaju put u Dansku, rekoše, imaće malo vremena da se prošetaju i peštanskim ulicama, ko zna kad će ih put naneti u ove krajeve, naime, ne nameravaju da se vrate u Suboticu. Ni u Budimpeštu. Čuli su da je danski jezik prilično težak, ali oni će, po svaku cenu, naučiti taj danski. Deca će im već biti Danci. A naša Nemci, rekao je na to jedan od srpskih mladića. Sve četvoro su s neskrivenim gnevom govorili o svojim rodnim gradovima. Poželeo sam da ih pitam, otkud ta srdžba u njima, ali sam imao osećaj da su to suviše lične stvari i da ne dolikuje da se o njima raspitujem. Srpski mladići su odobravajući klimali glavom, da, znaju da Mađari s mađarskim pasošem sad mogu bez teškoća da se sele gde god požele. Evo, pomislih pomalo i ogorčen, sreli su se budući Danci i budući Nemci. (…) Potom na fejsbuku čitam jedan stari intervju Marije Ludaši sa Ištvanom Eršijem. Iz razdoblja špiclova stupili smo u razdoblje prevrtljivaca. Intervju je iz 1991. goddine, ali razdoblju prevrtljivaca još nije kraj. Čini se da su prevrtljivci „plod“ istočno-srednjo-evropske tranzicije. Više i ne smem da pomislim na one poznanike koji mi u četiri oka elaboriraju svoje kritičke primedbe, a sutradan ih vidim kako se muvaju u ozračju vladajuće stranke. Primam to k znanju bez i jedne reči prekora. Možda ću već sutra biti meta mojih nekadašnjih prijatelja, kako bi preko mene oprali svoju prošlost. Nalazim pribežište u ćutanju za svojim pisaći m stolom. I pomišljam na stihove Janoša Aranja: Nađoh se na putu jednog / gospodstvujućeg džambasa / i svali me u blato: / Ali nisam ni reč izustio / sklonih se u stranu i očistih odeću.

sreda, 17. oktobar 2018.

U Budimpešti, u društvu prijatelja, primetio sam da je umrla Milena Dravić. Svi su me upitno pogledali, a ja sam se nekoliko minuta osećao kao stranac na sred Budimpešte. Naravno, ne znaju šta mi sve pada na um na vest o smrti Milene Dravić. Prisetih se omladinskih radnih akcija, naše naivne socijalističke mladosti, naših nada i naših grehova, setih se partizana, gubitaka iluzija i, pre svega, setih se Jugoslavije. S gorčinom primećujem da moji peštanski prijatelji gotovo ništa ne znaju o meni.

Kasno uveče prelistavam novine i čitam frapantnu izjavu Fransisa Fukujame: „Ako pod pojmom socijalizma podrazumevamo takve redistributivne programe koji pokušavaju da prevaziđu veliku nejednakost, onda mislim da socijalizam može ne samo da se vrati, nego i da mora da se vrati.“ (New Statesman, 17. oktobar 2018.) Socijalizam? Na to niko ni pomisliti ne sme u Srbiji ili u Mađarskoj.

četvrtak, 18. oktobar 2018.

Razgovor o „šedesetosmoj“ u organizaciji Saveza mladih pisaca, a povodom mog romana Memoari makroa. Imao sam osećaj kao da sam se našao u nekom mađarskom vakuumu. To osećanje vakuuma potiče iz okolnosti da u Mađarskoj nije bilo šezdesetosme, samo su neki retki intelektualci uprli svoj zabrinuti pogleda u daljinu. Taj vakuum se ne oseća samo u sadašnjoj mađarskoj politici, već i u ukupnom duhovnom životu, naravno, i u književnosti. Interesovanje za ovu temu je izostalo, mlade pisce ne zanima „prošlost“. Daleko sam od toga da na bilo koji način idealizujem šezdesetosmu, pisao sam dosta o njenom porazu. Čitam da je Danijel Kon Bendit ovih dana objavio knjigu pod naslovom Zaboravi šezdesetosmu (Forgat ´68), veoma me zanima zbog čega bismo morali da zaboravimo taj događaj čiji je aktivni učesnik bio i on sam. Režis Debre, čovek koji se u bolivijskim džunglama borio sa Če Gevarom i koji sebe danas predstavlja kao reakcionara naprednog duha – nazvao je šezdesetosmu klopkom koja je revitalizovala multinacionalni kapitalizam. Debre piše o pariskoj studentskoj pobuni, dok ja mislim na beogradsku pobunu protiv „crvene buržoazije“. I ta šezdesetosmaška pobuna je vrlo brzo izgubila dah, poput svih pobuna protiv vladajućih režima u drugoj polovini 20. veka. U vezi s pomenutim „gubitkom daha“ držim da je važno paralelno čitanje Memoara makroa i kasnije objavljenog romana Dupla ekspozicija. U prvom sam pisao o razočaranoj, otpadničkoj generaciji sveta socijalizma, a u potonjem o izdaji iste te generacije. Današnjim očima pak, u šezdesetosmoj vidim jednu daleku, mističnu metaforu koju, zbog toga što je poražena, ne bi trebalo urezati u pamćenje. Jer se porazi kontinuirano ponavljaju, pritiskaju nas svom težinom i primoravaju nas na sve bolnije kompromise. Šezdesetosma je bila pobačena pobuna, nevolja je samo što od tada nismo smislili ništa bolje. Šta nam je ostavila u nasleđe? Jednu vrstu narcisoidne individualnosti, eskapistički književni avangardizam… Pitomo potčinjavanje populizmu ovog doba pod maskom pobune. I ne zaslužujemo ništa bolje, neka dođu novi Varvari. Moderni Narcis našeg doba oholo trpi populistička poniženja. Bojim se da je Režis Debre bio u pravu kad je napisao ovu rečenicu: „Neokapitalizam osvaja prostore ukrašen svim vrlinama antikulture.“ Moramo, dakle, da se suočimo s ovim porazima, a pri tome ne smemo smetnuti s uma ni one koji danas nastoje da iz naših sećanja izbrišu šezdesetosmu. Nikolas Sarkozi je 1. maja 2018. godine izjavio: „Ostaje nam još dva dana da likvidiramo ‘šezdesetosmaško nasleđe’.“ Mislim da je to današnjim populistima uspelo. Šta bih drugo mogao da činim nego da u ponoćni čas slušam Lenonovu pesmu Revolucija.

(preveo A. Vicko / fotografija: Medija centar Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga