LASLO VEGEL: Hitler, oligarhije i pohlepni kleptokapitalizam

Fragmenti iz dnevničkih beleški

Priredio: Laslo Vegel
31. dec 2018

utorak, 23. oktobar 2018.

Pre sistemskih političkih promena, u osamdesetim godinama, kad god je bilo moguće, putovao sam u Budimpeštu da se pridružim prijateljima iz demokratske opozicije na dvadesettrećemartovskim demonstracijma protiv režima. Zapadna štampa je u to vreme Mađarsku pominjala kao najvedriju baraku zadovoljnu s „gulaškomunizmom“. Tadašnje martovske demonstracije nisu bile spektakularne, nije bilo bog zna kakve gužve na ulicama, nisu pristizali autobusi iz unutrašnjosti – u unutrašnjosti su ljudi bili zaokupljeni svojim baštama. Jednom prilikom me je Ištvan Erši upozorio da bi mi bilo bolje da se ipak povučem u pozadinu, nije isključeno da bi me kao stranog državljanina priveli, stražarno sproveli na granicu i zabranili mi ulazak u Mađarsku na nekoliko godina. Ja sam, međutim, za vreme demonstracija simbolično nastupao kao mađarski državljanin, video sam kako su Eršija opaučili pendrekom po leđima – bridela su i moja leđa. Nekakva nada je ujedinila ljude, uključujući i one koji su okopavali svoje bašte. Sećam se kako sam jednom prilikom u podrumu hotela Budapest, uz vino i prženice s belim lukom, mirio Ištvana Eršija i Šandora Čorija, nije bilo teško, na pomen pedesetšeste su se sasvim dobro razumeli. Ni Erši, ni Čori više nisu među nama, ne znam da li bismo danas sedeli zajedno uz bocu vina, i da li bi ih pomen na pedesetšestu pomirio. Sumnjam. Više i ne putujem 23. oktobra u Peštu, gde ogromne mase ljudi slušaju govornike koji krajnje milozvučnim rečenicama govore o prošlosti. Pedesetšesta više nije subverzija, ne mogu ni da naslutim, kad će ponovo biti.

Možda nikad? Ko zna! Velika Istorija je zbog toga poučna, jer je nepredvidljiva i enigmatična, odvešće nas na stranputicu baš kad smo sigurni u sebe. Ali 23. oktobar je poseban datum u našoj porodici: na taj dan je preminula Anikina majka. Pre nekoliko dana obišli smo groblje u Srbobranu, danas smo bili u Temerinu i odneli cveće na njen grob. U povratku s groblja primetio sam da je samo u prozoru jedne kuće pisalo da je „ova kuća na prodaju“. Možda se dogodilo čudo, kažem Aniki, ipak je iseljavanje usporeno. U sumrak na uglu Prvomajske ulice susrećemo dve žene. Jedna već radi u Nemačkoj, kćerka je diplomirala, uskoro će i ona da pođe majčinim stopama. Aniko pominje da je u ovom kraju na prozoru samo jedne kuće bilo napisano da je kuća na prodaju. Obe žene su se nasmejale. Ne ispisuju, boje se da će time samo namamiti lopove. Mnoge ulice su već poluprazne, rekoše. Ove rečenice su mi odzvajale u ušima putujući nazad u Novi Sad 23. oktobra 2018. godine, na godišnjicu mađarske revolucije. Ni kod kuće nisam imao duševnu snagu da na televiziji slušam govornike.

sreda, 24. oktobar 2018.

Reč „socijalizam“ je postala psovka, i to će i da ostane sve dok ne budemo shvatili da i kapitalizam ima alternativu i da „religija slobodnog tržišta“ može da odvede do nove partijske dikatature. Raspršila se čarolija višesgtranačkog sistema. Na kraju osamdesetih godina nisam na to računao. Pogrešio sam. U vreme vladavine državnog socijalizma u Americi je socijalizam bio smešan san, ali kao da su se sad stvari promenile. Ugledni novinar Korej Robin, u renomiranom američkom dnevnom listu The New York Times primećuje da je u Demokratskoj stranci njeno socijalističko krilo sve popularnije, ozbiljnost tog trenda pokazuje i izuzetno dobar rezultat Bernija Sandersa na prošlim izborima za predsedničkog kandidata. A unutar same stranke sve značajniju ulogu igraju levičari Aleksandrija Okasio-Kortez ili Rašida Tlaib. Naravno, nije reč o socajilazimu revolucionara već o nekoj vrsti „nagodbenog socijalizma“ koji teži radikalnoj reformi kapitalizma – dakle socijaldemokratiji na američki način. Ne mislim da će u bliskoj budućnosti Amerikom upravljati socijalisti, ali sam sasvim siguran da bi u Srednjo-istočnoj Evropi trebalo makar donekle obuzdati pohlepni kleptokapitalizam. I pri tom pomišljam na Šandora Maraija koji je, kao emigrant u Americi, sanjario o spletu socijalizma i kapitalizma. Nisam prorok, ali slutim da široke mase građana u ovom regionu neće dugo trpeti novu nacionalnu oligarhiju koja zdušno gradi pohlepni kleptokapitalizam. Ne znam ni to da li će doći do pobune. Da li će promena biti brutalna ili plišana? Današnja vladajuća elita naprosto nije u stanju da razmišlja na duže staze, nju zanima samo da čvrsto drži vlast u svojim rukama i da uvećava svoj kapital. I u tome ima podršku mlade postsocijalističke, ličnoj karijeri posvećene, poslušne, tulumima sklone yuppie-generacije. Naravno, ne zna se dokle. Čudo mladalačkog doba krije se baš u tome što je nepredvidljivo.

Laslo Vegel: Izlišno bi bilo reći da su isti krupni kapitalisti koji su pomogli Hitleru da dođe na vlast, ostali poštovanja vredni građani, njih niko, baš niko nije pozvao na odgovornost. Osim književnosti (foto: Medija centar Vojvodine)

četvrtak, 25. oktobar 2018.

Ujutro čekam automobil koji će me prevesti u Beograd, na sajam knjiga, gde ću potpisivati svoju knjigu Novosadski dnevnik 1991-2916. Čekajući kola dole na ulici, pokušavam da se prisetim, kad sam poslednji put bio u Beogradu. Sve ređe putujem, i primam to k znanju s izvesnom gorkom pomirenošću. (…) Dok na terasi hotela Moskva pijuckam kafu, sustiže me vest da mi je dodeljena nagrada koja nosi ime Radomira Konstantinovića koja je, prema procenama mnogih listova, jedina nagrada u Srbiji koja nije kompromitovana. Gojko Tešić mi saopštava: žiri je odluku doneo jednoglasno.

petak, 26. oktobar 2018.

U poslednje vreme kao opsednut čitam ponovo one knjige koje sam pre nekoliko decenija rado čitao, možda zbog toga što ove nove ne nude ništa novo. Danas dominira nauka i umetnost tapkanja u mestu. Krpimo staro, od novog zaziremo. Na to se kaže da živimo u postmodernom dobu. S takvim osećanjima prelistavam esej Adama Mihnjika u kojem razglaba o budućnosti Evrope upravo povodom razbijanja Jugoslavije. Mihnjik piše da je „Jugoslavija minijaturna Srednja Evropa, i da su jugoslovenski unutrašnji konflikti umanjena slika budućih konflikata u post-totalitarnoj Evropi“. Od nas zavisi, da li ćemo graditi nacionalizam i podizati nove, bodljikavim žicama zaštićene granice i time izabrati izolaciju od sveta, ili ćemo se vratiti Evropi i raditi na uspostavljanju novog poretka na bazi pluralizma i tolerancije – piše u eseju Istočnoevropske brige iz 1990. godine. Izgledalo je da još uvek tapkamo u mestu, o tome svedoče i unutrašnje podele u postkomunističkim društvima. U svakoj državi sučeljena su dva društva, ishod konflikta je veoma neizvestan. Ili smo se već opredelili? Odrekli smo se Evrope? Postoji, međutim, jedna odlučujuća razlika između tadašnje i sadašnje situacije. U devedesetim godinama se smatralo da je nacionalizam produkt političke elite – ili sam bar tako verovao – danas je, međutim, nacionalizam pustio duboke korene u masama, političari pak naprosto zloupotrebljavaju ostrašćenost masa. S vremena na vreme ljubazno se rukuju, smeškaju se jedan drugom pred kamerama, ali u svakodnevnom životu govor mržnje se opasno širi. Ono što je pre-tri decenije bilo okvalifikovano kao nacionalistički izgred, eksces – danas je nešto samo po sebi razmljivo, niko to više i ne primećuje.

subota, 27. oktobar 2018.

Srbobran – moje rodno selo. Čistimo, uređujemo grob mojih roditelja.

Čitam molbu redakcije nedeljnika Családi Kör da im napišem tekst o tome, hoću li učestvovati na ovogodišnjim izborima za nacionalni savet. Pitanje je aktuelno, od mnogih poznanika čujem da neće glasati. Bojim se da će i dalje da opada broj mađarskih glasača. Nisam raspoložen da o tome razglabam, pokušavam da se izvučem rekavši da su pomalo budalasta ona očekivanja po kojima će sedamdesetogodišnjaci da razdrmaju, da unesu promene, da raščiste žabokrečinu javnog života mađarske manjinske zajednice u Srbiji. I setim se Dejana Mijača. Sreo sam ga u Narodnom pozorištu kad sam nedavno primio Nagradu Konstantina Obradovića. Rekao je – a u tonu njegovog glasa nije bilo ni zrna nade – neka se za bolju budućnosti pobrinu mlađi. Odgovorio sam mu, citirajući Šandora Maraija: u jednom besciljnom sporu, kad mnogi misle da je trenutak da postanu neko i nešto, ne može da bude ni sudija, ni tužilac, ni branilac; čak ni svedok. Sedi samo na klupi u gledalištu i posmatra. I to je tako i u redu, dodao sam, posmatram. Srednja generacija je zauzela ključne pozicije u sferi kulture, njima je lakše na tim pozicijama nego što je bilo socijalističkoj nomenklaturi, jer se mladi i najmlađi intelektualci ne bune protiv njih. U ludačkom i divljačkom sporu do reči je došla jedna pitoma, zadovoljna i poslušna inteligencija.

sreda, 7. novembar 2018.

S uživanjem čitam knjigu Erika Vijara lpod naslovom Dnevni red. Autor ovog romana je u Francuskoj dobio Gonkurovu nagradu. Bojim se da u Mađarskoj ne bi dobio nikakvu nagradu. Mađarski književni kanoni bi zamerili autoru na odsustvu umetničkog oblikovanja teksta, na nedostatku artizma. Puritanskim sredstvima napisana knjiga predočava preplitanje nadolazećeg nacizma, kapitala i fašizma. Herman Gering i Adolf Hitler 20. februara 1933. godine primaju vlasnike 24 naznačajnijih nemačkih kompanija. Za stolom sede vlasnici BASF-a, AGF-a, Bajera, Opela, IG Farbena, Simensa, Aliansa, Telefunkena – nacisti traže njihovu podršku u izbornoj kampanji, kapitalisti bez i jedne reči plaćaju. Hitler je upozorio na opasnost od komunizma, i najavio da će sindikati biti ukinuti, i da će svaki kapitalista biti „Firer” u vlastitoj kompaniji. Pročitao sam roman i pomislio da nove srednjoistočno-evropske oligarhije takođe vrlo rado podržavaju postsocijalističke autokratske režime.

Potom sledi beda Austrije, austrijski lideri i hoće i neće Hitlera, ai na kraju, naravno, popuštaju. Na redu je bio referendum, 99 posto Austrijanaca glasalo je za prisajedinjenje nacističkoj Nemačkoj. Izlišno bi bilo reći da su isti krupni kapitalisti koji su pomogli Hitleru da dođe na vlast, ostali poštovanja vredni građani, njih niko, baš niko nije pozvao na odgovornost. Osim književnosti.

(Autonomija)
Preveo: Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga