- Autonomija - https://www.autonomija.info -

LASLO VEGEL: Hibridno opozicionarstvo

sreda, 11. novembar 2020.

Talentovani i obrazovani ljudi pristaju da nose masku mediokriteta zarad lakše afirmacije. Da li, sa tim u vezi, možemo da govorimo o mediokratiji najboljih? Čitajući vrlo pretenciozne, zahtevne članke i eseje u časopisima i na raznim portalima, stičem utisak da su ove misli jednom već formulisane. Čitao sam ih, ne jednom. Rizična i ujedno originalna misao ovde se doživljava kao štetna i skandalozna. Iz duhovnog života je nestala eksperimentalna, originalna jeres. Poziv je zamenila struka. Nestala je i hirovita želja za avanturom. Umetnost ogrešenja. Rizik individue. Prepuni smo rutinskih institutskih beba. Niče je u svom vremenu bio skandalozan, srećom, njegovim mondenskim pristalicama nije do dan-danas uspelo da ga „pripitome” i da ga smeste u hermetičku zlatnu krletku. Zbog toga i odlažem tekstove „dosadnih” genijalaca i uzimam sa police Ničea. „Onom pesniku koji nije zaljubljenik stvarnosti, neće stvarnost da bude njegova muza i rodiće mu dete upalih očiju i ptičjih kostiju” – pisao je u tekstu Ljudsko, veoma ljudsko. Ako bi danas u vezi sa poezijom neko bio toliko smeo da ustvrdi tako nešto, mogao bi sa sigurnošću računati na to da će biti razapet na krst, jer je poricanje stvarnosti danas postalo sve više šnajdig, sve otmenije. Oduševljavamo se dečicama ptičjih kostiju. U socijalizmu je ideal bio apolitični intelektualac, u postsocijalizmu to je devičanski partijski simpatizer koji beži iz stvarnosti.
Novo ubistvo u Bekogradu. Ko može da kaže koje po redu poslednjih nedelja.

četvrtak, 12. novembar 2020.

Predsednik Vučić je na vanrednoj konferenciji za štampu ustvrdio da smo u borbi protiv koronarnog virusa najbolji u Evropi. I ekonomski pokazatelji govore o tome da smo mi u evropskom vrhu.

petak, 13. novembar 2020.

Konačno sam stavio tačku na kraj monodrame o Ervinu Šinku. I naslov je definitivan: Play Sinko. S monodramom sam se suočio s istočno-srednjoevropskom dramom 20. veka koji je Kestler okarakterisao ovom rečenicom: „Istočno od Rajne 1930. godine nije bilo moguće izbeći izbor između fašizma i komunizma.” Zapravo je posle Velikog rata iskrsla tragična dilema 20. veka koju je u tridesetim godinama konkretizovala pojava fašizma, ali samu dilemu učinila je fatalnom to što se ideja ispreplela sa Staljinovim Sovjetskim savezom. Šinko je bio učesnik i svedok ovog prožimanja. I sve više sam sklon tezi da je Veliki rat bio fatalan što se Evrope tiče. Tada se pojavila dilema koja nas i danas muči. Dobro sam učinio što sam poslušao svoje spisateljske instinkte: fabule mojih romana su ukorenjene u ovom razdoblju. Veliki rat je uzdrmao evropski svetski poredak, i od tada su Evropljani među ruševinama tražili nešto novo. Novu veru, novi neokaljani svet. (…) „Plišane revolucije” su hranile nadu u demokratski put, međutim, posle nekoliko dacenija se ispostavilo da znatni deo građana preferira lidersku demokratiju, odnosno autokratske sisteme vladavine. Srušena je teza po kojoj iz demokratije nema povratka u autokratiju ili diktaturu. Za vrlo kratko vreme nastala je čitava biblioteka knjiga koje su na razne načine interpretirale uzroke ove pojave. Čitajući ih imam osećaj kao da sam se izgubio u džungli. U toj situaciji levica se našla pred iznova novoformulisanim, ali ipak starim dilemama. Demokratija ili postfašizam? I ponovo smo se našli u situaciji ili-ili. Ili da se nadamo sporohodnoj reformi kapitalizma? Da se nadamo kapitalizmu s ljudskim licem? Da se nadamo demokratskim sredstvima? Zar bi doista to bila danas leva alternativa? Da li leva alternativa uopšte i postoji? Niko ne pominje revoluciju. Da li nam je potrebna nova klasna diktatura? Ako bi se nekome makar i u snu pojavilo ovo pitanje, ne bi bio u stanju da zamisli u ime koje klase da preuzme na sebe grehe na putu ka slobodi? Da li takav put postoji? Znam da su mogući različiti odgovori: pogrešni i manje pogrešni – prema mom uverenju najveći je greh živeti, pisati i razmišljati kao da ova dilema uopšte ne postoji i da ne boli. Trenutno vidim dva tabora: jedni nadmeno i drsko kritikuje kapitalizam simulirajući nedužnog, dok su drugi zapali u klopku nedužnosti i sad ih muči osećanje krivice. Ovo potonje, po mom mišljenju, predstavlja moralni minimum. Neka pisca muči makar osećanje krivice, a ostala pitanja neka rasprave sociolozi.
Noćas sam sanjao da su u Novom Sadu digli spomenik Ervinu Šinku, evropskom intelektualcu koji se borio sa duhovima i demonima svog vremena, osnivaču i šefu katedre za mađarski jezik i književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu. I da su u Budimpešti nazvali jednu ulicu po njemu.

sreda, 18. novembar 2020.

Ova haotična vremena sve više podsećaju na tridesete godine prošloga veka. Krleža je 1937. godine napisao optužnicu protiv vladajućeg duha tridesetih. U jednom svom sve aktuelnijem eseju pod naslovom Evropa danas pisao je da Evropa putuje oklopnim, čeličnim tenkom, i pri tom neodgovorno gomila robu i bedu. Danas bi trebalo obratiti pažnju na ovu tešku tačku optužnice: narodi Evrope se i danas batrgaju prema sopstvenoj metafizičkoj nacionalnoj apoteozi – pisao je Krleža. Rusija, Amerika i Turska se naoružavaju. Okolne siromašnije zemlje koje uživaju podršku Evropske unije, uključujući naravno i Srbiju, kupuju oružje, prema objašnjenju lidera, isključivo u odbrambene svrhe. Majk Pompei, ministar za inostrane poslove u administraciji Donalda Trampa je upozorio: „Ako sad popustimo, naša deca će biti izložena na milost i nemilost Komunističke partije Kine…„ Hsi Čin-ping, predsednik Narodne republike Kine u govoru pred vojnicima je upozorio: Moramo se pripremiti na rat. U Srbiju je stigla bespilotna letilica sa laserskim navođenjem CH-92A, dron koji krstari brzinom od 200 kilometara na čas na visini od pet hiljada metara, naoružana raketama koje u prečniku od 250 kilometara bez greške pogađa cilj. Pitanje je, od koga preti opasnost? Da li od Severne Makedonije koja krvari iz hiljadu rana? Od Kosova koje jedva hoda? Ili od zemalja članica NATO pakta? To već i nije tako važno, bitno je da građani strahuju od nepoznatog neprijatelja. Evropska unija je tolerantna, finansira autokrate koji revnosno proizvode strah. Strah je postao osnovni politički proizvod. Terorizam, migranti, covid 19, neznani spoljni neprijatelj… U međuvremenu pak fašizam pod ovim ili onim imenom otvara oči.

subota, 21. novembar 2020.

Naravno, bar je delimično moguće s koronavirusom objasniti da je ove godine kritički duh unekoliko splasnuo. Ali je samo delom moguće pripisati odgovornost virusu koji, zapravo, samo ubrzava odumiranje kritike. Kritička misao zasvetluca tek u nekim beogradskim nedeljnicima, eventualno na dva-tri portala. Svaka čast onim kolumnistima koji imaju smelosti da kritički razmišljaju. Čuvari plamena nade u Srbiji su nezavisni novinari. Celinu duhovnog života karakteriše, međutim, opšta rezignacija. Tišinu su ponekad narušavale, pobuđujući izvesne nade, demonstracije koje su, međutim, brzo izgubile dah. U vezi sa tim treba dati za pravo Gojku Božoviću koji je u intervjuu za televiziju Al Džazira, podsetio da je kritički ton počeo da zamire na početku Vučićeve ere. Božović misli na intelektualce i, prvenstveno, na pisce. Direktor i vlasnik ugledne izdavačke kuće Arhipelag, u razgovoru sa Nedimom Sejdinovićem podseća i na to, da je u Miloševićevoj eri otpor intelektualaca bio umnogome veći nego što je danas. Naravno, i za to postoji objašnjenje. Srbija je u devedesetim godinama bila u drugoj situaciji, opoziciona razmišljanja su uživala veću međunarodnu podršku nego što uživaju danas kad se „integrisala u evropski populizam”. Da li smo na pragu boljih vremena? To već ne bih potpisao. Vremena nisu bolja, samo su drugačija. Alber Kami je posle završetka Drugog svetskog rata upozorio da nas ne očekuje vreme ironije, nego besa. Književnost ironizira. Da li je u konsolidovanoj apsurdnosti današnjice bes opravdan?
U devedesetim godinama Srbija je bila prezreno ostrvo diktature, oko nas je cvetala (bar nam se tako činilo) demokratija. Sada, međutim, munje sevaju ne samo nad našim glavama, nego i oko nas. Zlo je proširilo svoju imperiju, autokrate su se skrile iza maske demokratije, zbog toga bi kritika morala da ima više mesta. Razume se, ima i drugih objašnjenja, pored ostalih i to da je u Srbiji poslednjih dvadesetak godina došlo do prirodne smene generacija. Pripadnici nekad buntovne generacije više nisu među nama. Pomislimo samo na Radomira Konstantinovića koji je bio mera i kompas. Ili na Mirka Kovača koji je već u devedesetim godinama kritikovao lojalnost intelektualaca. Šta bi rekao danas, da je živ? Ne usuđujem se ni da zamislim. Drugi deo nekad buntovne generacije se povlači, stoga je prirodno da štafetu otpora preuzme srednja generacija, uostalom, reč je o njihovoj budućnosti. Upravljanje institucijama preuzeli su članovi one generacije koji nisu doživeli jednopartijski sistem, ali ni u Miloševićevim vremenima nisu uistinu bili na sceni. Nisu zadobijali rane. Bez konflikata su stupili na javnu scenu, doživljavajući tek neke manje incidente.
Ne isključujem da smo stupili u razdoblje separatnih nagodbi i da će unuci jednog dana pročitati očevima pesmu Lerica Saboa:
Ali neka to ostane njihova dilema, nije na meni da sudim o njima. Meni je dovoljno već i to, da srednja generacija, uživajući blagoslov kasnije rođenih, neće morati da preživljava ona brutalna vremena kakva sam ja preživeo. (…) U devedesetim godinama nezadovoljnike su naprosto najurili s posla, u današnje vreme se na konformizam lakše pristaje. Soft-autokratija, konsolidovanost sistema omogućava hibridno opozicionarstvo. Pored državnog jasla moguće je blago kritikovati sistem, ali ako ćovek neće da izazove bes opozicionih lepoduha, neće mu pasti na um da razmišlja u radikalnoj alternativi.

Prevod: Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!