LASLO VEGEL: Herostrata kao pečuraka posle kiše

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Titova Jugoslavija je bila vrhunac civilizacije tih nesretnih naroda

Priredio: Laslo Vegel
15. jan 2021

utorak, 24. novembar 2020.

Čitam polako reakcije na moju monodramu Play Sinkó… Šinko u monodrami sebe naziva komunističkim Abrahamom pred čijim iskušenjem Bog ćuti. Ne sprečavaa ga da počini greh. Umesto njega odgovor daje Hrist: da, mora to preuzeti na sebe. Ovde se odvajam od biblijske priče, kao što to činim i u svojoj drami Judita. Istina je i to da nije u monodrami dobio posebno mesto Roman bez romana, kao ni Šinkoova novosadska profesura. Umesto toga dao sam više prostora onim nedoumicama, i izoštrio one dileme koje je Šinko preživljavao u dvadesetim i, naročito, u tridesetim godinama, a o kojima svedoče njegova dva eseja koji su bez premca i u relacijama ukupne mađarskke esejistike – Put i Oči u oči sa sudijom. Ova dva eseja uvek čitam zajedno. Nisam mogao da ih razdvojim. Pre svega zbog toga jer, ako i nisu od reči do reči istovetne, ali su im vrlo slične naše današnje dileme. Liberalna demokratija je pod opsadom. Etnonacionalizam, autokratski režimi, hibridna demokratija, postfašizam – da podsetim samo na nekoliko zloslutnih pojava. Najveći evropski intelektualci upozoravaju na povampirenje fašizma. Šta vredi politika „čistih ruku” naspram fašizma, postfašizma i ekstremne desnice? Kako da odlučujemo u aktuelnom konfliktu između liberalne demokratije i postfašizma? Da se svrstamo na stranu liberalne demokratije, čak i kad uočavamo sve njene greške, ili da se sklonimo u stranu, rekavši da nas ne zanimaju „prljavi konflikti”. Da li intelektualci na levici mogu dozvoliti sebi da se iscrpljuju u unutrašnjim obračunima, i da u sukobu sa ekstremnom desnicom ne traže saveznike na desnom centru? Dokle će se prenemagati konzervativna desna inteligencija, zašto s mukom pristaje da ekstremna desnica poput magneta privlači njenu stranku? Zašto stranke desnog centra opasno klize na krajnju desnicu? Zašto je antiliberalna histerija toliko zarazna. Staljin je liberale proglasio fašistima, a nemački desni centar se toliko plašio komunista i socijalista da se naposletku našao u Hitlerovom taboru. Nemački komunisti su nemačke socijaliste nazvali socijalfašistima. Na kraju se vlasti dočepao Hitler.

sreda, 25. novembar 2020.

Iz karantina s izvesnom vedrinom posmatram paradu pobedničke Nove Klase, oligarsi su već zauzeli svoja mesta, treba još samo izabrati osoblje. Ko će biti nadglednik, ko komornik, a ko batler, znalac pismena, izbacivač, portir itd. Casting je još u toku. Funkcioneri iz prethodne dve-tri decenije zamenjeni su novim, ili – prafrazirajući Maraija – Drug Strv se presvlači i postaje narodnjak Sapundžija. Ni jedan ni drugi nisu preterano popularni, ni drug Strv, ni narodnjak Sapundžija, čas (je) ovaj, čas (je) onaj zabranj(ivao)uje moje knjige. Imaće tu posla i novo „osoblje”. Pred nama je odurna budućnost. Pred nama su dani permanentnih obračuna i „istraga” neprijatelja. Uvek se nađe (rodi ga majka) neki pravoreki, nepromišljeni i tvrdoglavi svat – njih treba definitivno eliminisati iz javnog života, a ukoliko u „savršenoj većinskoj i manjinskoj demokratiji” dođe do radikalnog obračuna sa kritičkim misliocima, onda u interesu veštački generisane napetosti izmišljaće nove neprijatelje. Ovo razdoblje će ponajviše ličiti na rulet. U početku će žrtve biti pronalažene među vanpartijcima, pa će malo čistiti i unutar stranke, na kraju će se dohvatiti za guše članovi politbiroa.

četvrtak, 26. novembar 2020.

U Srbiji danas 7.606 zaraženih, 51 preminuli. Pogledam s balkona na ulicu, jedva poneko ima masku. (…) Zaseda srpski, opozicije oslobođeni parlament, retorika je sve opasnija. U raspravi izvan dnevnog reda predstavnici Srpske napredne stranke upozoravaju da je ugrožen život predsednika republike Aleksandra Vučića. Prvi osumnjičeni su iz redova karikaturista. Prema oceni poslanika Miličevića vodi se brutalna kampanja protiv šefa države i njegove porodice. Navodi i poimenično jednu osobu, reč je o Srđanu Đogu, političaru sa krajnje desnice koji je – ako se dobro sećam – na Fejsbuku obelodanio jednu neukusnu primedbu. A Milenko Jovanov je upozorio da je Čaba Der, višestruki ubica rodom iz Čantavira, kome se u Budimpešti sudi za ubistvo i trgovinu kokainom, peštanskoj policiji izjavio da su mu čak dve mafijaške grupe ponudile novac da ubije Vučića. Šta se u ovakvim i sličnim prilikama radi? Naravno, trebalo bi stvar raščistiti do kraja. Bilo bi logično da se nadležni organi u Srbiji obaveste kod peštanskog suda i policije o kojim je „grupama” reč. I naravno, dotične bi trebalo odmah izvesti pred sud, ali ne samo njih, nego sve one koji bilo kome upućuju direktne pretnje opasne po život. Poslanici bi morali dići svoj glas ne samo kad je u pitanju šef države. Đilas, Đilas, Đilas – od tog imena odzvanja srpski parlament.

nedelja, 29. novembar 2020.

Od ranog jutra se na Fejsbuku masovno slavi 29. novembar, dan nekadašnje republike. Nezadovoljstvo sa sadašnjicom izazvalo je pravu provalu emocija. U ulepšavanju prošlosti nalaze pribežište oni koji se plaše da svoje poražavajuće mišljenje o sadašnjici i javno izraze. Ko je nekad i pomislio da će jednom pohvala Tita biti svojevrsni izlaz, pribežište strahova? Neki javno priznaju da ne smeju ni da lajkuju određene autore, jer znaju da se i to nadzire i evidentira. Jer je izvesno da se i danas sastavljaju crne liste. Pre nekoliko dana u parlamentu je žestokoj kritici bila izložena glumica Seka Sablić, koja se odvažila izjaviti da je „otadžnina tamo gde ti je dobro, a ne gde su sarme”. Bezazlena, naivna rečenica. Šta bi rekli poslanici ako bi se kojim slučajem sreli s Geteovom definicijom, po kojoj patriotizam upropašćuje istoriju čovečanstva. I Tomas Man bi prošao kao bos po trnju u srpskom parlamentu. Potom je u jednoj emisiji televizije Nova S jedan pravnik zamerio glumcima što nisu stali u odbranu glumice Seke Sablić. Reditelj Srđan Dragojević ja iz istih stopa dao odgovor na Fejsbuku. Istina je da se glumci boje, ali pomislimo samo na to da RTS u ovim siromašnim vremenima snima ogromnu seriju u kojoj će biti angažovano oko 400 glumaca? Budžet ove produkcije iznosi 50 miliona evra. Nikola Kojo, koji je bio „viđen” za nosioca glavne uloge u seriji, kritikovao je vladu i partiju, na šta mu je glavna uloga odmah oduzeta. Posle ovoga se ne čudim tome što dan nekadašnje republike, 29. novembar, hvale zbog toga da bismo se podsetili prošlosti, socijalizma, samoupravljanja, bezbednih noćnih gradskih šetnji. I na to da su nekad i radnici putovali na more na letovanje – i to porodično. Istina, bilo je i tada cenzure, ali cenzori su bar imali ime: danas je cenzura anonimna. Novi cenzori se sa demokratskom značkom šepure po intelektualnim salonima. Ono što prosečni građanin, vrlo oprezno, kaže na dan republike, reći će bez okolišanja Lordan Zafranović, jedan od najdarovitijih jugoslovenskih filmskih reditelja. Titova Jugoslavija je bila vrhunac civilizacije tih nesretnih naroda. Nismo imali nikakvu politiku nakon raspada Jugoslavije. Nastao je grabež. Ti bivši rukovodioci prebacili su se u nacionalističke stranke, bivši komunisti postali su nacionalisti. Gangsteri su došli na vlast i opljačkali su vlastite narode. Na vlasti je politička mafija, koja je organizirana po principu „ti meni, ja tebi”. Ništa slično ovome ni u snu neće reći oni koji su u bezbrižnoj mladosti pisali ode maršalu Titu. Ruženje Tita i socijalizma se nepokolebljivo nastavlja, vrlo često i inteleltualci koji se deklarišu kao levičari, s visoka govore o socijalizmu, o samoupravljanju. Mirko Kovač, književnik koji je proskribovan u jednopartijskom sistemu, post festum pokazuje mnogo više razumevanja za socijalizam, nego oni koji su bili ljubimci tog sistema. Ne pada mi na pamet da obasipam prošlost hvalospevima, ali se dobro sećam da je u samoupravljanju bilo bar delimično moguće zauzdati podivljale partijske komesare, njih je bilo lakše disciplinovati nego današnje moćnike. Ne isključujem ni to da će posle splašnjavanja velike kapitalističke euforije ponovo biti na dnevnom redu aktuelna pitanja radničkog samoupravljanja. I da ni pomen marksizma neće biti skandalozan. Možda će se setiti Deride koji je, iako se nije deklarisao kao marksista, ipak napisao, da je ponovo čitajući Manifest i druga značajna Marksova dela, pomisliio da je u filozofskoj tradiciji malo takvih tekstova koje bi danas trebalo urgentnije proučavati, pod uslovom da ćemo imati u vidu ono što su Marks i Engels tvrdili o vlastitoj mogućoj zaslepljenosti i o svojoj, u suštini neprekidivoj istoričnosti. Ova rečenica Žaka Deride predstavlja istinsko svetogrđe ne samo u Vojvodini, nego i u čitavom postsocijalističkom svetu, gde su i u berbernici sve besove iskaljivali na Marksu i na socijalizmu.

sreda, 2. decembar 2020.

Mnoge iznenađuje poneki, u štampi apostrofirani i ponavljani brutalni govor, i prave se kao da je ta gruba, brutalna javna retorika pala s neba. Etiketiranja, fabrikovanja lažnih vesti postala su deo naše svakidašnjice. Bezobzirno grubi kvalifikativi, etikete, intrige, spletke – postadoše činioci naše kulture. Čitao sam nedavno u jednom eseju iz oblasti istorije kulture, da su u 18. veku u parlamentima citirali Bibliju, u 19. veku književne klasike, a danas se citiraju tabloidi. Što je još gore, stil ovih tabloida ušao je u politiku, u kulturu, u štampu. U parlament! Razumem o čemu je reč. Mnogi smatraju da je neophodno grubo etiketirati, da bi skrenuli na sebe pažnju javnosti, i da bi na neki način ljudi upamtili njihova imena. Mnogi na taj način hoće da sačuvaju svoju vlast, manje i veće privilegije. Herostrata kao pečuraka posle kiše.

(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Državne jasle
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga