LASLO VEGEL: Grmi, seva, al’ oluje nema

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Čovek našeg doba ili je previše sumnjičav, ili je previše kukavica

Priredio: Laslo Vegel
30. jan 2021

četvrtak, 3. decembar 2020.

U srpskom parlamentu ne jenjava hajka protiv slobodnih medija. Ne iznenađuje me već ni to, da su se na bojištu pojavile nove snage. Mladi poslanici – srednja generacija partije! – umnogome premašuju veterane radikala. Ne okolišaju, jasno i glasno govore da nezavisni mediji ne postoje, i da su novinari N1 i Nove s strani plaćenici i domaći izdajnici koji rade na razaranju Srbije. Šef poslaničke grupe naprednjaka u parlamentu, Aleksandar Martinović je pohvalio istupe stranačkog podmlatka. Vokabular koji se upotrebljava u srpskom parlamentu sve je grublji, javnost je sve više podeljena, ulice su sve opasnije. Da li će to biti karakteristike politike i sledećih godina? Ili je ovaj jezik samo predigra jezika dela? U svakom slučaju građane obuzima sve veći strah. Slične polemike se vode i u Mađarskoj. Ove dve zemlje sve više nalikuju jedna drugoj.

petak, 4. decembar 2020.

Predsednik republike Aleksandar Vučić uputio je izvinjenje svim javnim ličnostima kojima su od strane poslanika-naprednjaka upućene „ružne reči” nazivajući ih izdajnicima srpstva i države. Aleksandar Martinović nije povukao svoje pohvale.

subota, 5. decembar 2020.

Zašto čitam tako rado u ovim pihtijastim vremenima romane Andrea Malroa? Pre svega zbog toga što su njegovi junaci svoje živote stavljali na kocku za jedan ideal. Zašto se danas ne rađaju ovakvi literarni junaci? Čovek našeg doba ili je previše sumnjičav, ili je previše kukavica. Najgore je kad sumnja iz kukavičluka.

nedelja, 6. decembar 2020.

Mi smo klovnovi istorije kojima je definitivno prošla volja od komedijašenja. Prema mišljenju američkog teologa Harvija Koksa, klovn odbija da se stvarnost kojom je okružen, useli u njegovo srce. Po mom mišljenju, klovn je poslednji buntovnik našeg doba. Klovn Hajnriha Bela sedne na stepenik hale železničke stanice u Kelnu i čeka da mu u šešir padne prva bakarna desetica. To je njegova pobuna!

subota, 12. decembar 2020.pravo

Prelistavam nemačke novine, najpre švajcarski Nojer Ciriher Cajtung, koji hladno, rekao bih da i pomalo flegmatično izveštava o briselskoj nagodbi koja nam je ovih dana dizala pritisak. Ko je pobedio? Viktor Orban? Mađarska opozicija? Poljski demonstranti? Nije bitno: gospođa Merkel je postigla najvažnije – nemački kapital je sačuvao istočna tržišta. Sad je samo potrebno da ekonomija profunkcioniše. Treba voditi računa i o tome, da u autoritarnim zemljama ne dođe do haotičnih situacija, jer šta će onda biti s jeftinom radnom snagom? Treba konsolidovati istočne autokrate, i odustati od njihovog demokratskog preobražavanja. Oni koji bi se tome iznenadili, dali bi verovatno pravo Valeriju Žiskaru d´Estenu: ove nesrećne zemlje trebalo je primiti u uniju u najboljem slučaju kao saputnike – bez prava veta. Autoritarni državni socijalizam u tim zemljama je naišao na plodno tle, sadašnja autokratija je mutirana varijanta socijalizma. Ako su građani to hteli, ne treba im silom nametati liberalnu demokratiju. Važno je da interesi tržišta budu sačuvani, sasvim je svejedno da je kerber na kapiji jedan autokrata. Istina, istočni satrapi više kradu no što je to na Zapadu pristojno, ali njihove metode će vremenom biti sve prefinjenije. Nervira me cinična politika zapadnog sveta, ali priznajem da im u tome dajemo dosta povoda. Pesnik Endre Adi tačno je primetio: „Podunavlje ovo jeste tužni gromobran, / za ovaj su polusvet, za ove polu-narodčiće / izmišljene klade srama”. (Ispovest Dunava).

sreda, 16. decembar 2020.

Epilog mog esejističkog dnevnika ispisivan 1991-1992. godine, pod nasovom Vitgenštajnov razboj, završavam opisom jedne ispražnjene sobe, praznih kofera, ko zna gde iščezlih predmeta. Gde sam – pitam se. U Novom Sadu? U Budimpešti? Zajedno s predmetima iz moje sobe išunjala se i čitava jedna epoha. Svi prozori, sva vrata širom otvorena. Ostaje praznina i vakuum. Bilo mi je jasno da će narednih decenija ljudi masovno da se odriču svoje prošlosti i da će na scenu stupiti razdoblje terora protiv sećanja. Lagati – to će biti nacionalna dužnost. Slutio sam da se više ništa ne može nastaviti, prošlost se našla na buvljoj pijaci, počinje preoblikovanje istorije, što će ujedno značiti i to da počinje doba licemerja. Deca neće razumeti šta se desilo njihovim očevima, što je možda i bolje. Pronaći će sebi očuha. Na pragu je prisila organizovane i kolektivne pretvornosti, ali samo zbog toga da se u suštini ništa ne promeni. Ni ja ne mogu da ostanem onakav kakav sam nekad bio, ako hoću da razumem šta se dešava oko mene i u meni, ali kako da se promenim bez pretvornosti, bez odbacivanja svoje prošlosti. Novi Sad? Budimpešta? – pitam se, živim između ta dva grada, ali ne putujem onamo i ovamo, nisam čas ovo, čas ono, nisam polutan, što se više trudim da osmotrim spoljašnji svet, utoliko više sagledavam unutrašnji. Đerđ Petri je u časopisu Besele prepustio prostor svoje kolumne Ko sam ja jednom mom eseju. „Nosim na sebi pečat dvodomnosti, čujem glasove dva sveta, u meni se bivstvo udvaja. Takva je vavilonska anarhija. Dugo sam verovao da je tu dvojnost moguće izmiriti, ali sad već mislim da je to nemoguće. I pomirio sam se s tim.” To sam pisao pre bezmalo trideset godina. Ni danas ne bih umeo da kažem nešto više.

subota, 19. decembar 2020.

Predsednik Vučić je juče dao izjavu. Dok je on šef države, Srbija neće priznati nezavisnost Kosova. Dok je on predsednik, Srbija neće pristupiti NATO-paktu. Posle svega prioritet Srbije i dalje ostaje članstvo u Evropskoj uniji. Izjavu daje Mađarskoj telegrafskoj agenciji i Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara. Osvrnuvši se na predstojeće parlamentarne izbore u Mađarskoj, Pastor kaže: Donekle i od vojvođanskih Mađara zavisi da li će biti nastavljena izgradnja one nacionalne politike, one vrste sigurnosti ili one, na sigurnosti utemeljene ideje razvoja koja je pokrenuta pre deset godina.” Posle ovog obraćanja pozvao je vojvođanske Mađare u boj: „Nećemo mi odlučiti o ishodu ove bitke, ali mislim da u tom boju moramo i mi da učestvujemo i da priložimo svoj doprinos.”

utorak, 29. decembar 2020.

U 12:20 u sobi mog stana na sedmom spratu počela je da mi se izmiče stolica. Ustao sam, imao sam osećaj neke vrste vrtoglavice, a odmah potom zemlja se ponovo zatresla, a zatim još jednom. Ukupno tri puta. Utom je Anika istrčala iz dnevne sobe, nekoliko minuta smo zbunjeno stajali, nismo znali šta nam je najbolje činiti. Komšije su se okupljale na hodniku, na stepeništu. Ostali su u svojim stanovima, i mi smo ostali – i čekali. Čitam na internetu da je epicentar zemljotresa jačine 6,3 stepena bio na dubini od deset kilometara u Petrinji, na 37 kilometara od Zagreba. Nisam više imao snage da pišem. Zagrebački studio televizije N1 direktno je prenosio događaj. Neposredno pre potresa, reporterka se spremala da započne intervju sa gradonačelnikom Petrinje, kad se zemlja zatresla, i tako je televizija N1 izravno prenosila trenutke u kojima su se u Petrinji rušile kuće. Oblaci prašine, grmljavina, video sam kako se urušavaju krovovi, pucaju zidovi. Jezivo pustošenje. U Zagrebu su štete manje. Telefoniram poznanicima, Vlaho Bogišić je u redu, Slobodan Šnajder živi desetak kilometara oda Zagreba, osetio je potres, stan je ostao čitav. Seid Serdarević: u redu. Tito Bilopavlović živi kod kćerke, jer je u proletošnjem potresu njegov stan u Zagrebu dosta oštećen i do sada još nije renoviran. Zovem i Jergovića, ne prihvata poziv, verovatno je u haosu. Nekoliko minuta kasnije stiže njegova poruka: „Krov na svom mestu, glava mi na ramenima.”

četvrtak, 31. decembar 2020.

Zemlja se u Hrvatskoj i dalje trese. Jutrošnji potres je bio jačine 4,5 stepena po Rihterovoj skali.
Čitam svoje stare dnevničke beleške. Pre podne 31. decembra 2017. godine čekao sam Aniku pred crkvom Imena Marijinog. Ispred crkve maksimalnom jačinom trešti muzika, sveštenik je izašao iz crkve i zamolio organizatore da je utišaju, bar dok se misa ne završi. Uzalud. Na Silvestrovo 2018. godine, između ostalog, zapisao sam i ovo: „Posle podne uzimam u ruke knjigu Timotija Gartona Eša (Slatke koristi sudbine), u kojoj autor s oduševljenjem piše o istočno-srednjoevropskim političkim promenama. Ali ne isključuje da bi u regionu moglo da usledi nešto najgore: da vlast dograbe novi diktatori. Samo što ovi neće biti ni nalik na one stare, pisao je 1990. godine, dakle, pre 28 godina. I bio je u pravu, današnji dikatatori su spretniji, fleksibilniji i lukaviji. Tog popodneva, 2018. popravljam svoj roman Nesahranjena prošlost. Poslednjeg dana te godine ubacujem u tekst jednu bitnu rečenici: Oče, ja nisam hteo ovakvu slobodu. 30. decembra 2019. godine čitam nekoliko puta uzastopno pesmu Lerinca Saboa pod naslovom Politika: Pećinu / tvoje špilje mač pretražuje. / Odustaješ? Ne! Progonitelj / ne odustaje od tebe! / i budućnost će pripasti / onom ko će veća beštija da bude.
Sa Anikom sedamo za sto, večeramo, zatim se nerviramo ispred televizora. U ponoć veliki vatromet u Novom Sadu, nikad nije bio tako raskošan. Dreždeći s Anikom na terasi, s puno skepse smo zurili u novosadsku veštačku sreću i sjaj.
Ponavljam stihove Lerica Saboa: Budućnost će zaista pripasti onom ko je najbestijalniji. Na samom kraju decembra 2020. godine vidim da je situacija nepromenjena. Vatromet nije bio tako spektakularan. Nebo se natmurilo, grmi i seva, ali oluje nema.

(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Bindžovanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga