LASLO VEGEL: Fašizam je daleko – partija blizu

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Mi, ovde, u Vojvodini, odbijamo da ga primimo k znanju

Priredio: Laslo Vegel
16. mar 2020

sreda, 22. januar 2020.

Kundera misli da se i kosmopolita suočio s pitanjem: da li i on ima korene, ili je bez korena, kakav je njegov odnos prema domovini i svom narodu? I njega muči pitanje odumiranja nacije. U Istočnoj Evropi to pitanje je poprimilo razmere fiks-ideje. Isto kao i u Srbiji, i u Crnoj Gori. I u Mađarskoj. Gombrovič, u svom pismu Česlavu Milošu ovako započinje rečenicu: „Ako uopšte i bude poljskog jezika za nekih sto godina…” Na tako nešto jedan Španac ni u snu ne pomišlja, piše Kundera pomalo ironično i s velikim bolom. Sličnim sam mislima i ja zaokupljen, ali ne u vezi sa nacijom, nego sa manjinama. Demografija je okrutna, vojvođanski podaci govore o tome da nikad nije toliko rapidno opadala brojnost manjinskih građana kao sada. Šta će biti, kad u Novom Sadu odumre mađarska rečenica? Toga se često setim, već i zbog toga što mesecima unazad nisam čuo ni jednu slovačku rečenicu. Ta nedostajuća slovačka rečenica učinila je Novi Sad siromašnijim. Učinila ga je siromašnijim i nedostajuća mađarska rečenica. Kad se danju borim protiv ovih samoizjedajućih pitanja, ona me pohode u snovima. Borba s vetrenjačama protiv samoga sebe.

nedelja, 26. januar 2020.

Uveče mi pažnju zaokupljaju vesti iz Srbije. Sva je prilika da se srpsko društvo na duže vreme pocepalo, ali se ne zna gde se može povući granična linija razdvajanja između dve društvene sfere. Sigurno je samo to, da između njih postoji jedan pihtijasti sloj. Najgore je, međutim, to što oba tabora polako poprimaju pihtijasti karakter, ni jedan, ni drugi nemaju jasan, odlučan, precizno koncipiran politički program. I jedan i drugi ispod stola koketuje sa nacionalizmom koji je prošao kozmetički tretman prema EU standardima. Grubi nacionalizam iznajmljuju svojim filijalama. Ova zemlja može lako da sklizne u rizičnu, eksplozivnu situaciju. Čak je i tišina zloslutna.

utorak, 28. januar 2020.

Razgovarao sam jutros posredstvom interneta sa D.L. – rekao je da je mađarsko-srpska granica jutros bila zatvorena. Potom je Anika izvidila o čemu je reč: migranti su probili žičanu ogradu. Televizija ATV uveče saopštava i detalje, ispostavlja se da je na granici bilo i pucnjave. Mađarska žičana ograda zaustavlja ka Zapadu ustremljene migrante koji čekaju priliku u pretežno mađarskim življem nastranjenim varošicama na severu Bačke. Razume se, njihovo strpljenje je pri kraju, zato je njih sedamdesetak u ranu zoru pokušalo da se probije u Mađarsku. Prema saopštenju mađarskog Ministarstva za unutrašnjde poslove – bezuspešno. Na scenu stupa Fides koji iznova za sve okrivljuje promigrantsku opoziciju i baca drvlje i kamenje na Đerđa Šoroša i na Brisel. Sve to deluje pomalo komično, jer – kako piše Mikloš Tamaš Gašpar – već je i cela levica za ogradu. Sasvim izvesno zbog toga što je prinuđena da akceptira strah mađarskog društva od stranaca. Pitanje migranata u Mađarskoj je postalo predmet unutrašnjopolitičkih sukoba, iako je reč o veoma teškoj globalnoj pojavi na koje nema odgovora ni sa desnice, ni sa levice. Zloslutni haos je potpun. Haos u glavama građana, haos u partijama, haos u vladama.

sreda, 29. januar, 2020.

Poslednjih nekoliko dana s respektom čitam (jednu od nekoliko) knjigu Ištvana Bošnjaka o Ervinu Šinku (Čovek u revoluciji, čovek izvan reda). Spasavao je što se spasiti moglo: dostojanstvo vojvođanskog mađarskog duha. Voleo bih da se mogu nadati, da će još biti mladih intelektualaca do kojih će jednom doći Bošnjakova poruka u boci. Ne smeta mi čak ni to što Bošnjak nastoji da brani eventualne greške Ervina Šinka, već i zbog toga što su te moguće greške zapravo očajnički odgovori na pošasti toga vremena. Ta pošast, ta bolest je gurnula u svetski rat čitavu Evropu i čitav svet. Ne bih smetnuo s uma ni to da je formalistička moda sedamdesetih godina uzela pod svoje i Bošnjaka uzela pod svoje, i zbog toga piše krajnje oprezno o Šinkoovoj prozi. Tih godina, kad je Bošnjak pisao svoje eseje o Ervinu Šinku, ta hladna formalistička škola imala je u sedamdesetim godinama veliku prođu. Oni koji su kod Banjaija diplomirali, razmetljivo su i nadmeno govorili o Šinkoovoj prozi. S visine su se smeškali Šinkoovim rečenicama, po kojima „ne postoji književnost lišena politike”. Taj osmeh je imao i svoje obrazloženje. Na Zapadu je tada cvetala država blagostanja, ozlede kapitalizma bile su nevidljive. Život je donekle relaksiran i na Istoku. U Jugoslaviji je izgledalo da je samoupravni socijalizam večit. Bilo je i olovnih godina koje, međutim, nisu tražile od intelektualaca prevelike kompromise. Inteligencija je bila strogo kontrolisana, ali ipak privilegovana klasa. Ne može se reći ni to da su naši kontrolori bili neobrazovani i primitivni komesari. Nisu. Selekciju su vršili naše obrazovane kolege, često i naši prijatelji, univerzitetski profesori, vispreni kritičari. Partija potom nije ni imala mnogo posla. Bilo je bundžija, ali ne i pobuna. Nije ni bilo moguće da ih bude, jer nije bilo društvenog odjeka, budući da su mase bile zadovoljne sa socijalizmom blagostanja. Sebe bismo zavaravali ako bismo poverovali da je društvo bilo spremno na promene. Nije. Bojim se da je bilo nespremno i na samom pragu promene političkog sistema. Kakvo bi kritičko mišljenje posle svega bilo moguće?

petak, 31. januar 2020.

Zanimljivo je da se Informer i Kurir mogu čitati u skoro svim novosadskim kafeima. Svraćamo s Anikom u jedan takav kafić, prelistavam ih, krcati su golotinjom, pornografijom i porno-politikom. Na jednu senzaciju sam ipak naleteo. Ministar za zdravlje u Vladi Srbije na jednoj konferenciji za štampu je objavio da srpski lekari već eksperimentišu sa vakcinom protiv koronavirusa, i čim budu uspeli u ovom poduhvatu, Srbija će pomoći Kini. Na internetu sam naišao na informaciju koja otkriva šta je novo u manjinskom svetu. Mnogo sam razmišljao o tome, kako će Fondacija Prosperitate raspodeliti pozamašne sume na ime pomoći iz matične zemlje. Balkan Inside iznosi zaprepašćujuće cifre: …najviše privilegovani poslovni ljudi bliski Savezu vojvođanskih Mađra. (…) Preduzetnik Lajoš Čakanj, koji se bavi trgovinom i nekretninama – a koji prema nalazima iz više izvora pripada ozračju manjinske mađarske partije – dobio je pet miliona evra. Firma Sat-Trakt, čiji je vlasnik Janoš Žemberi, bivši funkcioner Saveza vojvođanskih Mađara i predsednik fudbalskog kluba FK Topola, koji uživa i pomoć mađarske vlade, te firma Masterplast koja je u vlasništvu člana najuže porodice jednog od ranijeg čelnika Saveza vojvođanskih Mađara Tivadara Bunforda, potpomognuti su sa po dva i po miliona evra.

subota, 1. februar 2020.

Pre podne – po svom rođendanskom običaju – šetam se Dunavskom ulicom, najstarijom ulicom grada koji takođe danas slavi svoj 272. rođendan. (…) Uveče u klubu Radija 021 povodom mog rođendana svečano književno veče. Puna kuća, došli su mnogi moji prijatelji, Teofil Pančić, Želimir Žilnik i dobar deo žilavog i angažovanog novosadskog civilnog društva, onaj nemirni građanski sloj koji se nije odrekao onih novosadskih tradicija, kojima i sam pripadam. Moderatorka večeri bila je Snežana Miletić, a ja sam bio dobro raspoložen, govorio sam, kako su posle mnogi primetili, kritički, kao nikad do sad. Možda je ojačao u meni taj kritički glas, mada se trudim da budem umeren. Ne želim da se upetljam u dnevnu politiku, još manje na ličnoj ravni, uostalom, mnogo je džambasa u dnevnoj politici. Često sam pisao o tome da je sveopšta rasprodaja u punom jeku, rasprodali smo sve ideale, i nacionalne, i konzervativne, i liberalne – samouvereno smo se ušetali u bezdani duhovni vakuum u kojem se, u nedostatku ideja, svaka rasprava, svako razmimoilaženje mišljenja izmeće u uzajamno blaćenje, u lično vređanje. Moji najautentičniji evropski savremenici raspravljaju o puzećem, šunjajućem neofašizmu, ali mi, ovde, u Vojvodini, odbijamo da ga primimo k znanju – daleko je fašizam, Partija je blizu. Prihvatamo duhovni vakuum, verovatno je tako najkomotnije. Što intenzivnije osećam taj vakuum, toliko se u meni pojačava kritičli glas i osećanje nemoći. Muči me Maraijeva misao: hoće li oteti Evropu? Da li ćemo zbilja već u ovoj deceniji da rasfućkamo sve one vrednosti koje je Evropa stolećima stvarala?

nedelja, 2. februar, 2020.

Sišao sam u knjižaru Zenit gde čekam Aniku. Šetamo se preko centra grada do promenade na dunavskom keju, a odavde smo otpešačili sve do štranda. Nije bilo moguće ne primetiti koliko je poslednjih godina ovaj grad postao zapušten. Kolovozi i trotoari su džobasti, puni rupa, raspuklina, prekrivene još jesenas opalim lišćem, u Zmaj Jovinoj ulici, kao na seoskom vašarištu prodaje se raznovrsni kičeraj. Nikad u životu nisam video Dunavski park toliko prljav kao sad. Na stazama bare, prljavština. Po povratku kući, izvesnu utehu nalazim u gledanju video-snimka otvaranja kulturne prestonice Evrope u Rijeci. U luci izvedena Opera Industriale bila je zbilja očaravajuća, verujem da je reč o delu koje ćemo pamtiti. „O partigiano, portami via / o bella, ciao! bella, ciao! bella, ciao! ciao, ciao! / O partigiano, potami via / ché ni sento di mori”, pevao je hor, a ja sam u čudu zurio u mladu, vedru riječku mladež. Konačno jedan grad u kojem čovek može slobodno da bude antifašista, ne mora da se boji da će ga na očigled indiferentnog policajca neko klepiti po glavi. Rijeka je uputila poruku Evropi i – nama. Ovde i danas.

(Preveo A. Vicko)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga