LASLO VEGEL: Drolje i bodigardi

Srbija ponovo u „živom blatu“

Priredio: Laslo Vegel
11. apr 2013

Kuda? Kako? Dokle?

Juče je još i prodavac kokica tvrdio da je današnji dan sudbonosan. Ljudi iščekuju nešto, većina i ne zna, šta. Ustručavaju se, boje se da postave pitanja na koja su sve do nedavno odgovori bili nadasve borbeni. Sad su u nedoumici, više ne veruju da političari imaju raspolažu nekakvim čarobnim štapićem. Više nemaju poverenja u politiku, niti u političare, i u tim prilikama lebde između nekontrolisanog nasilja i potpunog očajanja. Na koju će stranu tas da prevagne, teško je predvideti. Pre nekoliko dana ispred ulaza u supermarket neki momci su se na sav glas kleli da će, bude li se iko usudio da potpiše sporazum, organizovati masovne demonstracije protiv vlade. Bili su to mahom dvadesetogodišnjaci, pojma nemaju o tome šta se dešavalo na Kosovu. Čoveka albanske nacionalnosti verovatno nikad nisu ni videli, ali to nije nikakva prepreka da na najružniji način psuju Albance. Pokazaće oni vladi, vikali su, šta znače, kako izgledaju nezadovoljne mase naroda, neka se samo usude da kapituliraju pred tim Tačijem. Umorio sam se već od ove priče, najradije ne bih više o tome da čujem više ni reč, ali sam svestan da će ove, predstojeće nedelje odrediti naredno razdoblje. A to je više nego politika! Noćas sam sedeo isred televizora, iščekivao vesti, mada bez mnogo nade, jer sam ipak svestan da serija srpsko-albanskih pregovora podseća, ponajpre, na pozorište apsurda. Srpski političari se pogađaju sa kosovskim političarima, ali ne priznaju nezavisnost Kosova, jer je Kosovo, po slovu Ustava Republike Srbije, deo Srbije, tačnije, njena (južna) pokrajina. Televizije počinju oko ponoći da saopštavaju prve vesti. Maratonski pregovori su se završili neuspešno, izjavljuju beogradski političari, jer kosovski Albanci nisu spremni ni na kakve kompromise. Ali, šta bi bio predmet kompromisa? Pre svega, da severni deo Kosova, nastanjen pretežno srpskim življem, dobije autonomiju, uključujući i izvršnu vlast, da tamošnji Srbi imaju pravo na vlastite sudove i policiju, i da vojska „navodne” države Kosovo ne može stupiti nogom na tlo te srpske autonomije. Jutros sam proverio, o čemu se zapravo radi. Ne zanima me politička parada, pa sam radije otvorio sajt Noje Ciriher Cajtunga. Na naslovnoj strani se izveštava o epidemiji kineskog ptičjeg gripa i o severnokorejskim atomskim raketama. O fijasku „briselskih dijaloga” izveštava Tomas Fusner, dopisnik lista iz Beča, u okviru kratkog, ali objektivnog, na činjenicama baziranog članka. Pominje pri tom antievropski stav Srpske pravoslavne crkve, navodi nedavne oštro intonirane reči mitropolita crnogorskog i primorskog Amfilohija Radovića protiv Evropske unije i podseća na nezadovoljstvo političkih aktivista kosovskih Srba. Ove dve sile vezuju ruke vlade u Beogradu, zaključuje Fusner. I to je sve. Balkanski apsurdni igrokazi ne zanimaju svetsku štampu. I nadalje sam čvrst u uverenju da pitanje Kosova treba razrešiti, ne u Briselu, nego u Beogradu, ovde treba odlučiti kojim putem će zemlja da nastavi. Miloševićeva moć je začeta i ona je narasla na Kosovu, a i sada budućnost Srbije zavisi od Kosova. I s izvesnom rezignacijom primam k znanju da, sve dok se to pitanje ne reši, nećemo moći da okončamo devedesete godine. Jer još uvek živimo u tim devedesetim, samo što nam to ne dopire do svesti, jer tu činjenicu, naprosto, nećemo da primimo k znanju.

Devalvirani radnik

Lideri kosovskih Srba pozdravljaju fijasko briselskih pregovora. Srbija nije na prodaju, čujem na svakom koraku. Ali niko ne govori o tome da je danas sve na prodaju – ideali, čast, novorođenče, fabrike, radnici, obradiva zemlja, naftna industrija, ljubav. Sve, dakle, osim Srbije? I pri tom ne primećujemo, jer valjda i ne vidimo, da je radnik najjfetinija roba.

Izveštaj o stanju stvari

Na Futoškoj pijaci srećem Slobodana Tišmu, prošlogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade. Sa cegerima u ruci, lako smo se složili da se na pijaci uočava najbolje život grada, svi njegovi problemi, sve njegove brige, tegobe. Zabeležio sam rečenice jedne piljarice: „Oni koji su nekad kupovali kilu krompira, sad uzimaju po pola kilograma. Umesto deset, samo po pet jaja. A voće se kupuje sve manje i manje.” Mesar uzdiše: „Jagnjetina nam je ostala u frižideru čak i za vreme uskršnjih praznika, mada nije mnogo skuplja od svinjske karmenadle. Ljudi sve manje vode računa o svom zdravlju. Biftek naprosto niko ne kupuje.” Druga piljarica, Mađarica, kod koje često pazarim, jadikuje kako joj je kćerka završila fakultet ali uzalud, nema posla. Predlažu joj da se učlani u neku stranku. Pa mene pita za savet, u koju? Kaže da im šogor govori da su u Savezu vojvođanskih Mađara sva mesta popunjena, najbolje bi bilo da se upiše kod naprednjaka, gde Mađare prihvataju oberučke. Šta ja kažem na to? Pravim kisele grimase, na šta piljarica samo odmahne rukom. „Vidim da ste jako fini, probirljivi, ali verujte, od nečega se mora živeti. Ako nije ni u jednoj stranci može da ide sa svojom diplomom u Nemačku, da pere sudove. Ili-ili.” Sležem ramenima. Sve češće sam u nedoumici. Pošao bih kući, ali pljušti kiša. Ulazim u obližnji kafe, trešti turbo-folk muzika. U sledećem takođe. Ne želim da pokisnem do gole kože, ostajem, sednem i naručujem kapućino. Za susednim stolom se debatuje o tome kako treba podmititi, izigrati carinike. Među njima sedi jedna plartinasto plavokosa žena, čizme joj sežu do iznad kolena i prekrivene su sitnim, na svaki njen pokret zveckavim metalnim poločicama. Popravlja ruž na usnama. U jednom trenutku spušta na sto i ogledalce i ruž, i gadno opsuje. Jeste li čuli, spremaju strožu kontrolu povraćaja pedevea. Mudonje nije dosta love. Ako se ovako nastavi, mogu da stavim katanac na svoj butik. Danas se više isplati da se kurvam, nego da prodajem turski donji veš. Jedna drugarica se i otisnula u seks-biznis, ali se žali da je sve manje mušterija. Ko ima para, taj drži stalnu ljubavnicu. Bodigard i kurvu. Dok gazda gore u stanu guzi, bodigard dole na ulici stražari. U pravu su današnje klinke, lova je najvažnija. Ja još imam deset aktivnih godina, a onda me više niko neće hteti. Biću radije kurtizana, nego da ovima plaćam. Jedan mlađi muškarac za stolom, koji neprestani odgovara na telefonske pozive, glasno odobrava. U pravu si, bolje da sam i ja odabrao da budem bodigard, a ne biznismen, dere se. Kosa mu je masna, sedi u beloj trenerci, u belim patikama, oko vrata teška, zlatna kajla. Kakav bi to biznismen mogao da bude?

Tužbalice

„Srbija se našla u živom blatu.” „Moramo da biramo između dva zla” – čitam žalopojke beogradskih političara. Dobro bi došlo jedno malo odlaganje. Tako je i bilo. Vlada je odlučila da se stvar donekle odloži. Cenu svekolikih grehova prošlosti platiće generacije koje se još nisu ni rodile. Mnogi slave, njima je lako, nije njihova sudbina na kocki. Uveče čitam pesme Mihalja Babiča. „…šta me briga? Šta / me briga za vesti? Svet se uzavreo sav, dani se / takmiče s godinama, godine s vekovima, ludi / narodi su podivljali: šta me briga?”

mart 2013.
(Preveo A. Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga