LASLO VEGEL: Doba kameleona

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Prošlost nije prošla

Priredio: Laslo Vegel
01. jun 2020

četvrtak, 26. mart 2020.

U 20. veku se nije dogodilo da vladajuća politička elita nije insistirala na nacionalnom jedinstvu. Zanimljivo je da to jedinstvo uvek razaraju upravo oni koji to jedinstvo zahtevaju: oni koji su na vlasti. Voleo bih da vidim jednog diktatora koji se nije zaklinjao na nacionalno jedinstvo. Sad, za vreme pandemije nacionalno jedinstvo je postalo takoreći dnevna parola. Ne bi trebalo, međutim, zloupotrebljavati pretnju koronavirusa, kao što ne bi trebalo zloupotrebljavati ni nacionalno jedinstvo, već i zbog toga što se to „nacionalno jedinstvo” teško može zamisliti između nove vladajuće klase, oligarhija i izrabljivanih slojeva. U našem divljem kapitalizmu insistiranje na nacionalnom jedinstvu samo je demagogija vladajuće klase. Nacionalno jedinstvo, ako nije pluralno vodi u diktaturu. Nije ništa štetnije nego primorati ljude da navuku špansku čizmu nacionalne politike. Zastrašujuće je slušati političara koji, da bi na drvetu svi listovi bili jednaki, besomučno kida sa njegovih grana listove sve dok i samo stablo ne odumre.

subota, 28. mart 2020.

Srpska vlada poziva na odgovornost neodgovorne građane. Upozorava: ako se ne budu pridržavali uputstava, biće kažnjeni celodnevnim kućnim pritvorom. Nedeljama nisam silazio na ulicu, s prozora mog stana pogled mi se pruža samo na jednu pekaru i jednu prodavnicu prehrambenih proizvoda. Osmatram. Red je ponekad predugačak, ali su građani disciplinovani. Iz ovog mog ličnog iskustva ne mogu se, naravno, izvući opštevažeći zaključci. Ali ako je istinita tvrdnja političara, i ako neodgovorno ponašanje vodi u katastrofu, onda je reč i o krizi poverenja. Političari nemaju poverenja u građane, građani nemaju poverenja u političare. Ako vlada ne želi da smeni narod, ne bi joj škodila izvesna samokritika: neka se okrenu k sebi i neka postave pitanje: otkud kriza poverenja? Ako bi raščistili brojne korupcionaške afere, ako bi se suočili s vlastitim greškama (gresima), možda bi povratili deo poverenja. To je, uostalom, i njihova dužnost, jer usred ove epidemije treba ekspresno uspostaviti uzajamno poverenje. A ne bismo smeli zaboraviti ni to da je nepogrešivi političar najopasniji.

nedelja, 29. mart 2020.

U cik zore posmatram dugi red penzionera i pitam se: zar nije bilo moguće drugačije? Pre nekoliko nedelja sam ih video kako stoje dok ih hladna košava produvava – tapkaju u mestu, poniženi, ali starci disciplinovano trpe. Sada bar ne cvokoću. Nije sporno da se moraju poštovati stroge mere koje su propisane po savetu lekara. Ove mere može da proglasi i jedan političar trećeg reda, jer to mu je posao, da sluša stručnjake. Pravi državnik, međutim, stupa na scenu tek posle stručnjaka. Stručnjak će ustanoviti da je karantin neizbežan, političar na to može samo da klimne glavom i da radi svoj posao: obezbeđuje humane uslove izvršenja.

ponedeljak, 30. mart 2020.

„Prošlost nikad ne umire. Čak ni ne prolazi” – pisao je Fokner, i ove njegove reči, dok razmišljam čitajući esej Slobodana Šnajdera Umreti u Hrvatskoj, pobuđuju u meni sve dublju strepnju. Autor priznaje da nikad nije ozbiljno razgovarao sa svojim ocem. Da li smo uopšte i poznavali naše očeve, razmišljam, dok pratim misli Slobodana Šnajdera koji traga za ocem. Ispostavlja se da su očevi ćutali, a mi smo jurili za drugačijim idealima. Trebalo je da doživimo zemljotrese da bismo saznali kako se treslo tlo pod nogama naših očeva i dedova. Za mene je prvi zemljotres predstavljao raspad zemlje i ubitačne ideje koje su dovele do izbijanja rata. (To što ni do dana današnjeg ne znamo šta nam se zapravo dogodilo, najbolji je dokaz upravo to da je o ratu napisano mnogo romana, ali jedva po koji i o tim pogubnim idejama koja su ostale u pozadini.) Nemamo pravo da zaboravljamo – upozoravaju danas napisani, s prošlošću bolno suočeni romani. Književnost će ipak svesti svoje račune sa 20. vekom, naročito s njegovom poslednjom trećinom koju mnogi nazivaju i „razdobljem igre reči”. Gde je nestala estetika belle époque? U mom poslednjem romanu (Nesahranjena prošlost) pokušavao sam da svedem te račune iz kojih se pomalja zastrašujuće lice prošlog veka. U „tranzicijskoj” euforiji bio sam sklon poverovati da smo 1989. došli do kraja krvavog 20. veka – posle tri decenije sam uvideo da sam požurio. Ne bih mogao ni da nabrojim imena svih onih velikih evropskih pisaca koji su došli da iste spoznaje. Uzrok moje strepnje od prošlosti krije se u tome da prošlost nije prošla, a to se uglavnom ispostavlja u vreme uspostavljanja autokratskih režima koji nastoje da izbrišu sećanja. Prema mišljenju Cvetana Todorova, sećanje ugrožavaju oni totalitarni režimi koji propisuju čega treba da se sećamo, a čega se ne smemo sećati. Upoznajmo već konačno svoje očeve da bismo videli ko nas iz prikrajka vreba.

četvrtak, 2. april 2020.

Prisetimo se. Takozvana „španska groznica” je između 1918. i 1920. godine samo u Evropi imala preko dva miliona žrtava. Smrti je neposredno prethodila upala pluća. Virus se osvetio u rat ogrezloj, nacionalističkoj Evropi. Mnogi strahuju da koronavirus ne napada samo čoveka, već i demokratiju. Bilo bi lako svaliti na koronu odgovornost za krizu demokratije, smetnuvši s uma da smo već pre nekoliko godina počeli da joj kopamo grob. Prosvećenost je mrtva, govorkali smo. Kant je mrtav, dodali bismo tiho. Marks je mrtav, derali smo se na javnim trgovima. Levica je mrtva, ponavljali su u svojim salonima narcisoidni lepodusi. Pobuna je mrtva, konstatovali su na naučnim konferencijama novi, prodorni yuppiji. Novi narcisi su objavili da oni slobodno žive svoje živote u sopstvenim, samociljnim mehurovima od sapunice, da dijaloga nema, na otvorenoj sceni neće da se suoče s protivnikom, neka propadne ovaj svet, samo da njihovi mehurići ostanu nedirnuti. Posle svega ne bih proglasio koronu za žrtveno jagnje, kolektivni konformizam već je davno porodio čežnju za diktaturom. Reč je samo o tome, da političari, gladni vlasti, zloupotrebljavaju pandemiju posejavši misao da jedino čvrsta ruka može da nas oslobodi zla. S emocijama masa se i dalje može manipulisati. Vredi ponovo prelistati eseje Žana Amerija, u kojima za vreme ratova u Bosni piše o Hitlerovoj posthumnoj pobedi. „Ništa se nije zacelilo, i ono što nam se učinilo da je zalečeno, ponovo je puklo kao inficirana, gnojna rana” – pisao je u zimu 1976. godine. Ova rečenica zvuči još zloslutnije nego što je tada zvučala – trebalo bi je samo primiti k znanju. Zaborav je ime saučesništva u zlu. Zar moja generacija nije baš u tim sedamdesetim godinama počela da uživa u prednostima zaborava? Zbog toga me je već oko 1991. godine počela da izjeda savest. O tome sam pisao i u romanu Exterritorium. Zar se nije i nama dogodilo ono što je zadesilo generaciju Stefana Cvajga početkom veka? Zar nije našu mladost pritisnulo nečasno i duševno nezdravo ćutanje? Zar se nismo u sedamdesetim godinama, dakle, na početku niza olovnih godina, i sami učaurili u svoje literarne ambicije? U udobne i prijatne književne mehuriće? A potom nas je koronavirus tresnuo po glavi, „zatrpaše nas poklekli zidovi”, „krov se urušio nad našim glavama”, a mi se u zatrovanoj atmosferi „sunovrata slobode” sladimo prezrelim voćkama neodgovornosti.

petak, 3. april 2020.

Ovih dana život ni o čemu drugom i ne govori osim o koronavirusu i o doživljajima u karantinu. Pisci, istoričari književnosti, univerzitetski profesori revnosno izveštavaju o svojim svakodnevnim životima. Ponekad se učini da su u karantinu otkrili da život postoji i drugde, ne samo u kapitalističkoj retorti. Za veoma kratko vreme svet je ugledalo toliko korona-doživljaja koliko i zvezda ima na nebu, zato Seid Serdarević, urednik zagrebačke izdavačke kuće Fraktura i ne jadikuje slučajno da će vrlo skoro biti zasut masom slabašnih romana o karantinu. Ne sumnjam da je u pravu. Mislim da će najpre romantičarsko/sentimentalni pisci da ližu rane svojih privatnih života, poređaće stare, lepe, privatne uspomene, kulinarske uspehe i razna sanjarenja, i razglabaće o tome, oh, bože, kolike ih brige more, koliko je mučna bila ta izolacija. Zatim sledi detaljan opis cvetne bašte, opustelih ulica. Biće pomenut i Prust, jer izgubljeno vreme u karantinu igra veoma važnu ulogu. Neće smetnuti s uma neizostavne čajne kolačiće francuskog pisca. Osetivši u jednom trenutku da bi malenholične priče mogle lako da kliznu u nekakav kičerski diskurs, na scenu će stupiti književničke zvezde današnjice, inovatori nove proze koji će ironično i mestimično groteskno predočiti i najmračnije krugove pakla koronavirusa i u bizarnom (prefinjenom ironijom začinjenom) tonu progovoriti i o novoj apokalipsi, čime će pobrati sva priznanja na lepotu osetljivih kritičara.
Ne isključujem da će se pojaviti i neka značajna dela, jedino što ti romani neće govoriti pre svega o karantinu nametnutim epidemijom opasnog virusa, a pogotovu ne o privatnim banalnostima, nego o onom višedecenijskom duhovnom karantinu u kojem samozadovoljno prebivamo. Koronavirus će oktroisati ono što smo prethodnih godina bez reči prihvatili i time će otkriti naličje našeg dobrovoljno prihvaćenog sveta.
Evo vam sad intimizma, pevušiće u horu virusi, vazda spremni da nas zaskoče. Sad možete do mile volje da se bakćete svojim duševnim bolovima.

subota, 4. april 2020.

Ako je iko daleko od sveta Danila Kiša, onda je to Bogdan Laban, gradonačelnik Subotice. Sad on slavi Kiša. Nije zapravo o njemu reč, nego o jednoj pojavi. O vremenu kameleona. Danas je sve više umetnika i pisaca koji s Kišom pokušavaju da iskozmetičare svoju prošlost. Naravno, čine to s merom, oprezno i veoma lukavo, jer pri tom neće ni reč da izuste o Kišovom antinacionalizmu. Dvorska inteligencija iscrtava jedan „dezinfikovani” portret Danila Kiša, „neguje kult Danila Kiša”, ali ni reč neće prozboriti o njegovom pogledu na svet. Nije reč samo o Kišu, danas i Borislavu Pekiću dižu spomenik oni koji su ga za života povlačili po blatu. Predsednik Republike Srbije polaže venac na grob Zorana Đinđića, premda je pre svega nekoliko godina upravo on razbijao ulične table s imenom Zorana Đinđića i prelepljivao ih imenom ratnog zločinca Ratka Mladića. Posle svega ne treba da zavaravamo sebe da su samo diletanti poslužitelji režima. Nisu samo diletanti bilo miljenici nacističkog režima. Žan Ameri upozorava i na to da su u Hitlerovim novinama, u Völkische Beobachteru hvalili Novalisa, na isti način su prisvojili i avngardnog pesnika Gotfrida Bena, kao što su stavili šape i na Riharda Vagnera. Mogao bih još dugo da navodim imena.

(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Izborna mašina
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga