LASLO VEGEL: Doba dobrovoljnog sluganstva

Usta ostaju nema kad partijske ptice cvrkuću

Priredio: Laslo Vegel
12. jan 2013

A šta kažu Vojvođani?

Potpredsednik Srpske akademije nauka i umentosti, Ljubiša Rakić, okvalifikovao je kao netačne one tvrdnje po kojima je SANU odbacila zahtev predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića da akademija uzme učešća u rešavanju kosovskog problema. Potpredsednik je istakao da pitanje Kosova nije samo političko pitanje, nego i ekonomije, kulture, obrazovanja, populacione politike, položaja srpskog naroda, kulturne baštine i, posebno, ljudskih prava, i da će članovi akademije, kao eksperti za pojedina pitanja, učestvovati u njihovom rešavanju prema svojim mogućnostima, svojim znanjem i savetima. Ljubiša Rakić je istovremeno izneo vrlo jednoznačan stav da jepostojanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti neopravdan, jer je politički, a ne naučni i kulturni potez i, kao takav, predstavlja manipulaciju vojvođanskih političara. Akademija, kao nacionalna institucija, može da bude samo jedna – zaključio je Rakić. S obzirom na to da akademik Rakić nije govorio samo u svoje ime, nego u ime akademije, bilo bi zanimljivo čuti i mišljenje vojvođanskih članova Srpske akademije nauka i umetnosti.

Partijci i proganjani

U Srbiji je sve više onih koji sebe doživljavaju kao „proganjane”. Proganjanima se osećaju, na primer, i takvi koji su na čelo kulturnih institucija postavljale partije, a potom ih neka druga partija, dokopavši se vlasti – smenila. U tim prilikama deo javnosti se skandalizuje, protestuje. Bilo bi, međutim, uputnije da se javnost založi za to da se na čelu kulturnih institucija nađu nezavisni stručnjaci koje na ta mesta ne postavlja partija, odnosno koalicija, niti ih one smenjuju, već da se njihovo postavljenje poveri takođe nezavisnim, priznatim stručnjacima. Za to, međutim, bar za sada, nema nikakvih izgleda, pa se tako nastavlja „komedija proganjanih”. Oni koji su imenovani od strane jedne partije, smatraju se proganjanima jer ih je smenila druga partija, monopol na „proganjane” uživaju, dakle, partijski funkcioneri.

Kritika, kao monopol

Morao sam i nehotice da se nasmešim pročitavši izjavu Tomislava Nikolića da su političari najodgovorniji za ekonomske i političke prilike koje vladaju u zemlji Srbiji. Ne zbog toga što nije u pravu. U pravu je, i te kako je u pravu, jer i prema onoj narodnoj mudrosti, riba od glave smrdi. Nevolja je samo u tome što je kritika stanja u zemlji postala monopol političara, jer se neće dobro provesti onaj ko nije političar – a drzne se da kritikuje. Onaj ko rukovođen trezvenom pameću izusti reči kritike, postaje namah predmetom kritike. „Samo kritkuje, a ništa ne radi”, govorili su još ideolozi jednopartijskog sistema. S ovakvim kvalifikacija se obilato koriste i današnji političari, kao i njima naklonjeni medijski radnici. „Samo kibicuju i dobacuju s tribina” – govore oni koji javni život doživljavaju kao neku fudbalsku utakmicu, koja je praćena ovacijama ućutkanih navijača. Običan građanin, dakle, ili aplaudira, ili ćuti. Inače može da obija pragove da nađe posao.

Nova ruska aristokratija

I u Švajcarskoj čujem, na ulici, u prodavnicama, sve više ruskih reči. Novi Rusi kupuju sve, na veliko, skupocene bunde, zlatne satove, vile, hotele. Sve! Kako čujem, u Novom Sadu se najviše traže placevi na Fruškoj gori. Što su veći, lakše se i bolje prodaju. Nedavno sam i na Istri video kako ruski oligarsi pristižu na luksuznim jahtama i bez cenkanja kupuju nekretnine. U Parizu pazare nakit i luksuzne stanove, u Berlinu takođe ulažu u nekretnine. Kupuju sve što im se nađe pod rukom i u Crnoj Gori. Naravno, sve to ne treba nikog da iznenađuje. U Tolstojevim romanima ruska aristokratija je plandovala, blagovala u Parizu, i potom se od toga odmarala u najskupljim evropskim banjama. Novoj ruskoj aristokratiji je tu prošlost darovao nekadašnji komunista, a danas duboko religiozni Vladimir Putin. Inače, nova aristokratija se rađa širom Istočne Evrope.

Doba dobrovoljnog sluganstva

Noću, u švajcarskim Alpima, čitam Sofoklovog Edipa na Kolonu, u prevodu Mihalja Babiča. Edip, ubica rođenog oca i muž rođene materi, ispašta – mada ne smatra da je greh ono što je počinio, jer ga je zadesio kao usud. S pravom tvrdi da je svoja dela u većoj meri istrpio, a ne počinio. Zato i može s toliko plemenitosti da stupi pred smrt, jer ima svoju sudbinu koju više ne može dalje da tegli na grbači. Edip se suprotstavlja čak i božanstvima. S pravom, ili ne, možemo da se pitamo, mi, kukavni potomci. Kukavice su dedovi koji ne mogu da nađu utehu ni u tome da su im i unuci kukavice. Nekad je pisanje o najbolnijim pitanjima bilo tabu, jer je kršenje tabua bilo kažnjivo, nasilje je, dakle, ostavljalo nekog traga. Danas, međutim, nema otvorenog nasilja, sluganstvo je dobrovoljno. Usta ostaju nema kad partijske ptice cvrkuću o slobodi govora. Strah je apstraktan. Nema tabua, ali nema ni istine. Često i istina deluje kao laž, jer nema ko da kaže da je laž – laž. Ili ako se neko i usudi da to kaže, taj začas biva prognan na internet. Drama post-jalteških generacija, drama nekadašnje demokratske opozicije danas se pretvorila u komediju, jer svi koji se usude da protestuju, s lakoćom bivaju izolovani i izloženi masovnom preziru.

Kineska paradigma

Dnevni list Frankfurter Algemajne Cajtung izveštava da u Kini živi oko milion milionera i 260 milijardera. Povodom ove vesti s jednim od ovih milijardera list objavljuje intervju na čitavoj strani, između ostalog ovaj prebogati Kinez priznaje da piše pesme. Ništa iznenađujuće – objašnjava mi jedan prijatelj koji je ekspert za dalekoistočne kulture – jedna od dimenzija kineske kulturalne paradigme jeste i to da bogati mnogo polažu na kultivisanje, na oplemenjivanje duha. Zanimljivo. Nažalost, naše paradigme su sasvim drugačije. Prema postkomunističkoj paradigmi, naime, kultura je posve suvišna.

januar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dijalog
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga