LASLO VEGEL: Digla se zavesa pandemije

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Veliki Brat biće nam stalno za petama

Priredio: Laslo Vegel
14. maj 2020

utorak, 17. mart 2020.

Pogledam ujutro kroz prozor, na ulici je manje ljudi nego juče. Prema vestima, koronavirus se opasno širi, ali na terasi kafea preko puta, pretežno mladi ljudi, bezbrižno ćaskaju. Čini se da i strah treba naučiti. S Anikom gledam televiziju: Evropska unija je zatvorila svoje granice. To je učinila i Srbija. Znam, treba izdržati naredne nedelje, možda i mesece, ali mene zanima i to, kakve trajne duševne promene izaziva u ljudima pojava koronavirusa. Hoće li pobuditi u njima osećanje solidarnosti? Da li ih je divlji kapitalizam i višestranački sistem zaista preobrazio u vukove? Nekad sam u socijalističkom sistemu osetio poneki bojažljivi znak solidarnosti: ako sam tada napisao neki kritičniji članak, neke kolege-pisci bi me bar srdačnije pozdravili, pa i ako me nisu javno podržali. Postojala je ipak neka vrsta solidarnosti. Danas je nema! Danas cveta yuppie-ideologija koja se drži načela „karijera po svaku cenu”. U to nas je pretvorio divlji kapitalizam bez kulture. Nismo ni primetili da smo podivljali. Kapitalizam ili socijalizam? Nadasve teško pitanje, možda je i preuranjeno, ovo pitanje u najboljem slučaju postavlja Slavoj Žižek ili Mikloš Tamaš Gašpar.

Pretpostavljam da će se posle epidemije ubrzati odvijanje onog procesa koji je još pre nje pokazao svoju snagu, i o kojem sam pisao na kraju svog romana Nesahranjena prošlost: „hteo to ili ne, priznajem da je sve u redu, na vrata je pokucalo doba savršene pokornosti, ostvario se san nove klase, bezbrižni narod više ne uobražava, u duševnim gasnim komorama ugušene su sve utopije, disidirale su revolucije, srećni očevi rasejano miluju po ćelavoj glavi yuppie-mladunce, mir, mir, šapuće deda, književnost je tiha, ponovo je tiha, za nesahranjenim prošlostima su raspisane poternice, da se ne bi slučajno prenule iz svoje obamrlosti, možda čak i uskrsnule i posve nerazborito pobunile, rake zjape prazne, građani disciplinovano marširaju prema srećnijoj budućnosti, vlada savršeni red.”

sreda, 18. mart 2020.

S prozora zurim dole na opusteli bulevar. Uveče, nešto pre osam, gledam kako jedna gospođa vuče, cima uzicu svog psa. Ona bi požurila da bi stigla kući pre početka policijskog časa, ali njen pas ima vremena, ni malo mu se ne žuri. Posle deset uveče bulevar deluje avetinjski, ne vidim ni jednu živu dušu na ulici na koju već pet dana nisam sišao. Vladina uredba zabranjuje građanima starijim od 65 godina da se makar i kratko prošetaju. Najednom se osećam kao vremenski milioner, opušteno, bez žurbe prebiram među svojim knjigama. (…)

četvrtak, 19. mart 2020.

Juval Harari, širom sveta poznata filozofska zvezda (ako već postoje i filmske, i književničke zvezde, zašto ne bi bilo i filozofskih zvezda), i „istoričar budućnosti” (evo nove naučne discipline), nagoveštava svetsku katastrofu, ukoliko se za vreme pohoda koronavirusa ne uspostave temelji nove međunarodne saradnje. Sad se pokazuje smrtni greh svih političara, tvrdi Harari, zloupotrebili su podršku većine stanovništva, stvorili su duboke provalije u društvu, potpirivali neprijateljstva i nepoverenje. Pred pretnjom, globalne opasnosti, međutim, nije dovoljna većina jedne partije u parlamentu. U populističkim pokretima pojavila se opasnost koja upozorava da se kriza koronavirusa lako može pretvoriti u globalnu krizu poverenja. Približava se čas kad će se sukobiti populisti i nacionalisti, i lako može da se desi, da se taj sukob pretvori u građanski rat nacionalista. Usred pandemije pomalja se znak krize poverenja: vlade zbog toga uvode policijski čas, jer izostaje samosvesna samoodbrana građana. Isto nam govori i stvaranje zamašnih rezervi namirnica. Uzalud se vlada zaklinje da će biti dovoljno hrane, građani su nepoverljivi. Harari je ukazao i na posledice pandemije koronavirusa: čovečanstvo će morati da se odluči ili za totalitarnu vlast države, ili za građansku vlast. Nije bez osnova bojazan, da će globalni, pandemijom ojačani strah namamiti mase u diktaturu. Zahvaljujući savremenim tehnikama, Veliki Brat biće nam stalno za petama, registrovaće naša osećanja, naša mišljenja, imaće uvid u stanje naših bankovnih računa, znaće i to, s kim se družimo.

subota, 21. mart 2020.

Predsednik Vučić je pre par dana izjavio da je Kina jedina zemlja koja pomaže Srbiji u borbi protiv koronavirusa, ali se odmah potom ispostavilo da je Evropska unija uputila Srbiji, kao hitnu pomoć, 7,5 miliona evra: ovu izjavu Sema Fabricija, šefa misije Evropske unije u Beogradu, potvrdila je i Jadranka Joksimović, ministarka zadužena za evropske integracije; ona je još precizirala da će deo ove sume biti potrošen na dopremanje medicinske opreme iz Kine, i da će Evropska unija i dalje upućivati pomoć Srbiji. Čini se da taj detalj predsedniku Vučiću nije poznat, jer je imao i jednu kritičku opasku na račun Evropske unije, rekavši da ona samo onda pomišlja na Srbiju, kad uzima „srpske pare”. Ovim se, dakle, usred epidemije, građanima sugeriše da je komunistička Kina naš prijatelj, a da demokratska Evropa samo izvlači profit iz Srbije. Podigla se zavesa pandemije, i ispostavlja se da na sceni dominira antievropska retorika.

nedelja, 22. mart 2020.

Jutros uključujem televizor, i vidim jezive scene. Zagrebački studio Televizije N1 s lica mesta, direktno izveštava o zagrebačkom zemljotresu. Rano ujutro oko šest sati, u jeku borbe protiv epidemije koronavirusa, prestonicu Hrvatske pogodio je zemljotres jačine 6,5 stpeni Rihterove skale, te ubrzo još jedan od 6, i naposletku jedan slabiji potres od 3,7 stepeni. Vidim poznate ulice, porušene zgrade u Gornjem gradu, ulice zatrpane šutom, ljude koji su pobegli iz svojih stanove i koji se ne usuđuju da se vrate u svoje domove. Prizor je zaprepašćujući. Odmah zovem telefonom neke svoje prijatelje. Šnajderu je dobro, on živi 25 kilometara od centra grada. Jergović prebiva negde ne 18. spratu, ali ne u centru, zgrada se zaljuljala, ali sve je u redu. Vlaho Bogešić, bivši upravitelj Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ ironično saopštava da stanuje u bloku koji je izgrađen u socijalizmu, dakle, otporan i na ozbiljnije zemljotrese. Najgore su prošli Tito Bilopavlović i Branko Čegec, oni stanuju u samom centru grada, ali su neozleđeni. Sa polica u Čegecovom stanu popadale su knjige.

ponedeljak, 23. mart 2020.

Pogledam kroz prozor, prizor se veoma razlikuje od onog od pre šest-sedam dana. Oko tri posle podne na ulici tek nekoliko teturavih prilika korača pognute glave, duva ledena košava. (…) Sad se već skoro svi boje da smo izgubili rat protiv nevidljivog neprijatelja. U ratu koji su političari najavili iz sveg glasa, branimo se, poniženi, kako znamo i umemo, spašavamo se s uvis podignutim rukama, bežimo, ali ne znamo kuda. Nadamo se samo da ćemo ovako, bežeći, da pobedimo.

utorak, 24. mart 2020.

Dvadeset i prva godišnjica početka vazdušnih udara NATO pakta. Zbog udara koronavirusa izostale su prigodne patriotske manifestacije. Srpski ministar odbrane grdi članice NATO alijanse, ne pominjući ni rečju stradanja albanskog življa na Kosovu. Ustajem i uzimam sa police svoj dokumentarni roman Exterritorium o NATO bombardovanjima. Ova knjiga zapravo i ne spada među tradicionalne ratne romane, s jedne strane zato što ni rat nije bio vođen na tradicionalan način – bio je to rat budućnosti. (…)

Primetio sam da u autokratskim „novim demokratijama” partijski lideri se s neviđenom revnošču batrgaju, tumaraju na javnj sceni, ne dopuštaju ni ekspertima da dođu do reči. U herojskim pozama sugerišu da su baš oni ti koji znaju, najbrže i najbolje, da sačuvaju narod od globalne propasti. Do sada su svoju vlast temeljili na borbi protiv izmišljenih neprijatelja, a sad, suočeni sa stvarnim neprijateljem, postali su fatalisti. Virus erodira njihovu harizmu. Ekonomska kriza 2008. godine nanela je težak udarac levici, ali današnji koronavirus generiše globalni gubitak poverenja. Razne ankete su i do sad govorile o tome da političari nisu uživali veliku popularnost, svu svoju vlast mogu da zahvale potpirivanju nacionalističkih osećanja. Jeste da kradu – ali oni su ti koji brane obraz, čast nacije, čuo sam i čitao nebrojeno puta. U senci koronavirusa, pod uticajem tinjajuće svesti o smrti, nacionalna osećanja gube od svoje mitske snage. Za sada je vrlo teško predvideti kakvi će se agresivni nagoni iz svega toga izroditi. Agresivni nacionalizam devedesetih godina prešao je u defanzivu i akumuliran u podsvesti postaje eksplozivan. Ne verujem u današnje vreme često pominjanu apokalipsu, biće mnogo ljudskih žrtava, ali narodi će preživeti, međutim, politička elita će se suočiti s teškom ekonomskom krizom koja će biti mnogo veća nego ona iz 2008. godine. Posle ekonomske krize od 2008. godine lideri ekstremno desnih, populističkih snaga oholo su pokazivali prstom na levicu – ona je kriva, ponavljali su zlobno. Mi ćemo sad sve dovesti u red, obećavali su nadmeno. Obećavali su novko zlatno doba. Ekonomska konjuktura posle 2008. godine im je pogodovala, bili su političari sreće, redom su dobijali sve izbore. Ekonomska kriza, međutim, prouzrokovana epidemijom koronavirusa, postavlja im nemoguće zadatke. Ko će sad pasti? I ko će doći umesto njih?

(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Opus
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga