LASLO VEGEL: Cena Vojvodine

Koliko plišanih fotelja vredi Vojvodina?

04. apr 2014

Zemlja na čekanju

Noćas sam se nekoliko puta prenuo iz sna, premda je prolećno nebo bilo iznenađujuće tiho, ovog ranog ujutra ni autobusi nisu kočili tako bučno. Đaci čekaju nailazak autobusa, primećujem da svi imaju ruksake, niko više ne tegli u ruci onu starinsku đačku torbu. Pogled mi se zaustavlja na naslovnim stranicama novina, ali ne vadim novčanik iz džepa, nisam raspoložen da čitam novine. Ulazim u autobus, vozač samo nehajno odmahne, neće ni da pogleda godišnju penzionersku kartu. Prelazimo Dunav, autobus juri, neko od putnika protestuje, „uspori, bre, majstore”, dotični majstor na to grubo nagazi na pedalu kočnice, škripe gume, putnici ćute. Silazim ispred kameničkog Instituta, radnici Gradskog zelenila sređuju cvetne leje. Kad bolje osmotrim, međutim, vidim da, zapravo, samo jedan radi, ostali zveraju naokolo. Sednem na klupu i uskoro zapodenem razgovor s jednim pacijentom. Solidno informisan čovek, vidim da tačno zna ko je sve juče, a ko prekjuče uhapšen. Gleda i on radnike Gradskog zelenila i saopštava mi tajnu njihovog ponašanja. Čekaju, kaže, mnogo očekuju od nove vlade, pa ih sad baš zanima, hoće li održati obećanja. A dotle će da rade u znatno usporenom tempu. Neće baš džabe da kreče. Čitava zemlja, pomišljam, tavori u ovakvom iščekivanju. Pre nego što sam se zaputio prema glavnom ulazu Instituta, pogled mi se zaustavlja na prozorima drugog sprata. U nekoj od tih bolesničkih soba sam se oprostio od Imrea Borija i od Jožefa Podolskog. Sedeli smo, septembra 1986. na terasi bolesničke sobe, slušao sam Podolskog, pričao je o svojim planovima. Bio je kivan na konformizam inteligencije. I govorio je, setno, o Zadru, o moru, gde je našao pribežište od našeg ovdašnjeg, sitničavog sveta. Svega nekoliko dana kasnije, stigla je vest da je umro. Osam godina kasnije, u jednoj drugoj bolesničkoj sobi Imre Bori je, stežući u ruci najnoviji broj časopisa Hid, govorio o svojim planovima. Verovao je da mu predstoji jedna lakša, rutinska operacija. Tog popodneva nisam smeo ni da pomislim da razgovaramo poslednji put. Opraštam se od slučajnog sagovornika i krećem prema glavnom ulazu. Pravim se kao da me ne zanimaju previše dokoni vrtlari, da me ne zanimaju planovi, projekti.

Kneževine

Tamo gde se zakoni ne poštuju, neizbežno nastaju mali feudi. Postmoderne kneževine u kojima se oštećena strana žali s najvećom poniznošću. Dopis jednog virtenberškog sveštenika najbolje predočava ovu vrstu snishodljivog laskanja, začinjenog nadurenošću. On se ovako obratio feudalnom gospodaru: „Najveće svinje vašeg veličanstva prožderali su sav moj najponizniji krompir.”

Istočno-srednjo-evropsko ogledalo

U Budimpešti je, u jeku izborne kampanje, konačno održan i veliki miting pristalica vladajuće koalicije. Pretpostavljam da će u ovom regionu biti sve učestalije ovakve masovne demonstracije. Pre dvadeset i pet godina pod ovim podnebljem mase su demonstrirale protiv vladajućeg sistema, dok danas demonstriraju svoju podršku sistemu. Jedino više niko ne mari za Evropu, svakako ne onako kao što su je priželjkivali krajem osamdesetih. U ovom času u Srednjo-istočnoj Evropi jedino ideja nacionale države može da mobiliše mase razočarane u rezultate znamenite tranzicije. A nacionalne države pozivaju na nacionalno jedinstvo. Šta će biti ako ovaj proces zahvati i velike zapadnoevropske zemlje? Mnogo je znakova koji upozoravaju da su te ideje već i tamo i te kako zaživele. Ako nastavimo tim putem, političku scenu više neće određivati konkurencija, odnosno protivrečnosti desnice i levice, ili pak njihova saradnja, već ekspanzija ekstremne desnice koja će progutati partije na desnom centru i poslati levicu manje-više u ilegalu. I, u tom slučaju, počinje krvlju poškropljena agonija. Velike evropske nacije su unekoliko predosetile tu opasnost, i u takvoj situaciji, kad treba sačuvati društvo od ekstrema, ni koalicija stranaka s desnog centra sa strankama s levog centra, ni njihova povremeno veoma tesna saradnja nije nemoguća.

Pastorčad

Ukrajina je nemirna, nalikuje na krvavu ranu. Evropa je nemoćno posmatrala ulazak ruskih trupa na Krim. I jeste nemoćna, a ni savest joj vrlo verovatno nije čista. Briselski mudraci nisu bili u stanju da na umirujući način definišu pravni položaj nacionalnih manjina, niti status etnički mešovitih teritorija, tu i tamo su preduzimali nešto tek kad bi na ulicama potekla krv. Manjine su postale pastorčad Evrope. Evropski parlament u kojem su narodnjačke stranke u većini, godinama nije stavljao na dnevni red ova pitanja, već je o njima raspravljala samo u konfliktnim situacijama.

Koliko plišanih fotelja vredi Vojvodina?

Uskoro će se nacrt izmenjenog statuta Vojvodine naći pred pokrajinskom skupštinom. Ona više neće moći da ima vladu, već samo izvršno veće. Nema ni svoj glavni grad, već samo administrativni centar. Ne sme da ima ni akademiju. Ne sme da sarađuje s drugim državama, već samo s teritorijalnim zajednicama i teritorijalnim autonomijama. Ali šta ako u ovoj ili onoj državi nema takvih autonomija? Biće sigurno i onih koji će reći da se radi o sporednim stvarima, ali treba da nam bude jasno da se takve stvari i rade baš ovako – krupne promene se izvode parcijalno, delić po delić, detalj po detalj. Tako će jednog dana autonomija poprimiti izgled ikebane i građani neće ni osetiti potrebu za njom. Neki će pokazivati prstom na Beograd, pravdajući sebe da su nam oni uzeli autonomiju, ali neće reći ništa o tome da smo je mi tako olako prodali. Polako ćemo saznati i to, koliko plišanih fotelja vredi Vojvodina.

Smirenje

Druga domovina je more, čitam. S olakšanjem odlažem roman Šandora Maraija, Krv San Đenara. Biću tamo za nekoliko dana i sa splitske rive ću da zamislim sebi italijansku obalu.

mart-april 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kontranapad
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga