LARISA INIĆ: Vojvođanske džukele kao novi neprijatelji

Jedan od mojih prijatelja sa Facebooka postavio je na wall fotografiju zgrade bioskopa „Balkan“. „Vojvodjans…

Priredio: Larisa Inić
01. jula 2009

grafit.jpgJedan od mojih prijatelja sa Facebooka postavio je na wall fotografiju zgrade bioskopa „Balkan“. „Vojvodjanske džukele mrš iz Srbije“, grafit je kojim se Beograd i potpuno „primio“ na novog neprijatelja. Neprijatelj je pažljivo odabran, rukopis je prepoznatljiv, Čika Dobricin.

Neprijatelja je maltene prstom pokazao sam predsednik porukom da se oni koji u Vojvodini misle da će se Statutom ili zakonom o nadležnosti Srbija vratiti na nivo iz 1974. godine, mnogo varaju. Tadić je upotrebivši oprobanu Miloševićevu retoriku rekao i da je taj ustav ugrozio integritet Srbije i da “ako je to tako bilo, zašto bi se sad vraćali na takva rešenja“.

Autonomiju iz 1974. godine (koja je, by the way, stečeno pravo Vojvodine čije se ukidanje može smatrati najbrutalnijim kršenjem međunarodnih standarda), Tadić je očigledno izvukao iz Pandorine (Ćosićeve) kutije. Grafit u centru Beograda nije se slučajno pojavio baš posle Tadićevih optužbi da se preteranom politizacijom pitanja Statuta Vojvodine, zamagljuje mnogo bitnija priča o regionalizaciji Srbije. On je ovom izjavom konačno otvorio sve karte, opravdao jogurt revoluciju i uleteo u jednosmernu ulicu kontinuiteta s Miloševićevom politikom. Ovoga puta još otvorenije.

Iznenađuje međutim da na grafit, koji podseća na one s početka 90-tih, niko nije reagovao. Ni nevladine organizacije, ni političke stranke. Ni ono malo građanskog i demokratskog Beograda. Njegovu pojavu nisu zabeležili mediji. Da se kojim slučajem sličan grafit usmeren protiv Srba našao na nekoj fasadi u Prištini, slušali bismo reakcije narednih nedelju dana.

Ta ćutnja me je podsetila na ono svedočenje iz perioda nemačkog nacionalsocijalizma. “Kada su odvodili Jevreje, ćutao sam, jer nisam Jevrejin. Kada su odvodili Rome ćutao sam, jer nisam Rom. Kada su odvodili komuniste ćutao sam, jer nisam komunista. Kada su došli po mene, više nije bilo nikoga da se buni”. Beograd je redovno ćutao kada su na redu bili drugi. Sada smo na redu mi, “vojvođanske džukele”. Nedavno mi je jedan prijatelj, kada sam mu objašnjavala zbog čega je bitna autonomija Vojvođanima rekao: “Vi ste naš ratni plen i plaćaćete nam dok vas ima”. Tada sam shvatila da je, preuzimanjem Miloševićevog modela vladanja, Tadić dao Srbiji ono što joj je najpotrebnije. Novog neprijatelja, krivca za sve loše, eksponenta zavere protiv uzvišene i nebeske Srbije. Novog otimača komada zemlje, koji se mora odbraniti, a ovaj je komad posebno dragocen, jer ima šta da se uzima s njega.

Bojim se da je grafit samo početak, a svi još uvek ćute.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga