Kako procedura guši ljudska prava

Najmanje 6.000 pravno nevidljivih u Srbiji

31. avg 2012

Afrim Tetova i njegova navenčana supruga Đevahira Ramaj nemaju posao. Zbog toga su prinuđeni da, sa svojom dvogodišnjom ćerkom, hranu traže po novosadskim kontejnerima. Đevahira je u petom mesecu trudnuće, a suprug ne može da je ostavlja samu sa detetom, jer je imala operaciju glave i, kao posledicu toga, povremeno ima epileptične napade.

– Žena mora biti neprestano sa mnom jer ima epilepsiju. Imamo velike probleme. Živimo u tuđoj kući, nezaposlen sam, nemam nikakve papire, samo staru dokumentaciju i pribojavam se policije, jer ne mogu da se prijavim. Nemamo hranu i, kao što vidite, nemamo ništa. Izađemo, nekako radimo, idemo po kantama, ako nešto nađemo po ulicama, i tako – svedoči Tetova.

Pravno nevidljivi

Zbog proceduralne greške pri upisu jedinstvenog matičnog broja, on godinama ne može da „produži“ lična dokumenta. Đavahira, inače državljanka Bosne i Hercegovine, nedavno je izgubila ličnu kartu i sada nema niti jednu ispravu. Zbog tog problema, obratili su se Novosadskom humanitarnom centru (NSHC) za pomoć pri dobijanju ličnih isprava, bez kojih ne mogu da ostvare niti jedno pravo, pa ni da zatraže socijalnu pomoć od Centra za socijali rad.

Problem pravno nevidljivih osoba u Srbiji mogao bi, bar donekle, biti rešen na aktuelnom zasedanju Skupštine Srbije, na čijem dnevnom redu je i Predlog izmene zakona o vanparničnom postupku. Predlog predviđa da više od 6.000 osoba u Srbiji bez ikakvih ličnih dokumenata dobiju pravnu mogućnost da pred sudom pokrene postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. Time bi ostvarili neka od osnovnih ljudskih prava i sloboda koje su garantovani Ustavom i zakonima Srbije. Život bez lične karte i rugih dokumenata posebno komplikuje situaciju materijalno najugroženima, jer ne mogu da ostvare osnovna prava, kao što je recimo odlazak kod lekara ili školovanje dece. A najčešće su najsiromašniji – pravno nevidljivi!

Identitetski svedoci

Ivana Stanković iz nevladine organizacije za pomoć izbeglicama, interno raseljenim licima, povratnika po readmisiji i pripadnika manjina “Praksis” ističe da bi ovo zakonsko rešenje omogućilo takvim osobama da, kao dokaz na sudu, koriste i iskaz najmanje dva svedoka.

– Oni bi do izvoda iz matične knjige rođenih mogli doći na osnovu rešenja suda kojim će se utvrditi mesto i vreme njihovog rođenja, uz korišćenje svih onih dokaza kojima raspolažu, eventualnim veštačenjem starosne dobi i bez postavljanja uslova koje ne mogu da ispune. Međutim, to je samo prvi korak, jer izmena zakona ne predviđa i dobijanje potvrde o državljanstvu i prebivalištu, ali će zato dobiti osnovni dokument sa kojim će moći da se obrate drugim organima. Zbog toga pozdravljamo donošenje ovakvog zakonskog rešenja – kaže Stanković za portal „Autonomija“.

Prema njenim rečima, nekoliko nevladinih organizacija je organizovanjem debate, na koju su pozvani stručnjaci iz Evropske unije, želelo da pokaže primere dobre evropske prakse koji bi se mogli koristiti kao model rešenja problema lica koja nisu upisana u matične knjige rođenih u Srbiji.

– Hteli smo da pokažemo da ovo pitanje nije strano u zemljama EU, ali da ljudi tamo nemaju problem da dokažu da žive i postoje. Primera radi, u Italiji svako dete mora po rođenju da bude upisano u matične knjige, dok osobe bez ličnih dokumenata u vanparničnom postupku na osnovu iskaza svedoka mogu da dokažu svoj identitet – navodi Stanković i dodaje da se u Srbiji bez dokumenata ništa ne može dokazati i da bi zakoni morali biti fleksibilniji.

Identitetski pritvor

Donedavno član Gradskog veća za socijalnu zaštitu i brigu o deci Novog Sada, Milan Đukić, navodi da veliki problem pravno nevidljivim osobama u Srbiji predstavlja susret sa organima reda, ukoliko su pod sumnjom da su počinili neko krivično delo, makar to bila i sitna krađa.

– Zbog nepostojanja prebivališta njima se neretko određuje pritvor, odnosno dobijaju najtežu meru „obezbeđenja prisustva“. Sudije su prisiljene da im odrede pritvor dok se postupak ne okonča, pa zbog administrativnog problema, takvi ljudi bespotrebno provode vreme u iza rešetaka. To je strašno i razlog je da država generalno mora ovakve stvari mnogo brže da rešava – ocenjuje Đukić za „Autonomiju“.

Iznošena odeća umesto pelena

Afrim Tetova došao je u Novi Sad 2003. godina sa Kosova, a njegova supruga Đevahira doselila se pre nekoliko godina iz Sarajeva. On sa porodicom svakodnevno obilazi kontejnere. Afrim navodi da dvogodišnjoj ćerki Arneli, pored adekvatne ishrane, ne mogu da obezbede ni pelene, pa su prinuđeni da je prepovijaju iznošenom odećom.

– Ako bude nešto pored kontejnera, neki hleb ili hrana ili bilo šta, time se hranimo i mi i Arnela. Pelene nemamo za nju, a supruga kada ima neke majice za bacanje ona je prepovije – kaže Tetova.

Porodica Tetova: Majice za prepovijanje

Nedovršenu kuću u kojoj žive dobili su na korišćenje od jedne porodice koja živi u inostranstvu. Osim zidova, stolarije u prizemlju i „donekle sređene unutrašnjosti“, u kući nema struje, adekvatnog nameštaja i izolacije, tako da zimi porodica provodi zaista teške dane. Afrim kaže da njegova supruga još nije išla kod lekara u Srbiji jer nema zdravstvenu knjižicu i da je samo jednom pregledana u Sarajevu.

Iako otežano govori zbog operacije koju je imala, Đevahira nekako uspeva da opiše svoje zdravstveno stanje. Zbog činjenice da je strana državljanka kaže da se pribojava kako će izdržati do kraja trudnoće i da li će porođaj proći dobro. Navodi da ima jake bolove u leđima i da joj je iz dana u dan sve teže.

– Leđa me bole i nikako ne podnosim trudnoću. Nisam bila kod lekara, nemam papire, nemam ništa – kaže Đevahira. Na pitanje kako će živeti kada dobije drugo dete, ona samo sleže ramenima.

Zakon koji se ne primenjuje

Koordinatorka pravnog tima NSHC Dijana Malbaša navodi da je problem ovog bračnog para specifičan u odnosu na druge osobe koje im se javljaju, a koje imaju mesto prebivališta.

– Rešavanje Afrimovog matičnog broja je u proceduri, podneli smo zahtev da nam se prosledi rešenje i to je prvi korak da dobije izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, kako bi sredio svoje prebivalište – navodi Malbaša.

Nepoznat broj pravno nevidljivih

U Srbiji živi nepoznat broj ljudi bez pravnog identiteta. To su osobe koje ili nikada nisu bile upisane u matične knjige rođenih ili su matične knjige uništene ili nestale, a oni ne raspolažu dokumentima ili drugim dokazima o tome da su u njih bili upisani. Za pravni sistem države su „nevidljivi” i zbog toga ne ostvaruju građanska i druga prava. Činjenica rođenja i određivanje imena, kao osnove ličnog identiteta, trebalo bi da budu nesporno priznati svakom novorođenčetu na teritoriji Srbije, jer državu na to obavezuje Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija.
Prema podacima Kanclerija republičkog zaštitnika građana, najčešće je reč o osobama romskog porekla, a podaci o njihovom broju su oprečni. Nevladine i stručne organizacije iznose različite podatke, na osnovu kojih se procenjuje da ih je između 2.500 i 20.000, dok UNCHR upozorava na opasnost od pojave masovne apatridije jer postoje indicije da u Srbiji ima 65.000 ljudi bez državljanstva. S obzirom na to da se o broju „pravno nevidljivih” raspravlja duže od decenije Kancelarija zaštitnika građana smatra da je bilo uputno da se ova vrsta podataka prikupi tokom popisa stanovništva sprovedenom 2011. godine, ali to nije učinjeno.
(http://www.ombudsman.rs/attachments/Izvestaj o polozaju Pravno Nevidljivih Lica u RS.pdf)

Prema njenim rečim, Afrim nema status interno raseljene osobe, što donekle otežava posao oko dobijanja prebivališta u Srbiji, jer je još uvek prijavljen na staroj adresi, dok Đevahira ne može da prijavi prebivalište kao strankinja, jer nema niti jedan dokument i morala bi najpre da pribavi novi lični dokument u BiH.

– Osnovni problem za lica romske nacionalnosti su lični dokumenti, posebno za one koji su došli sa Kosova. Oni ne mogu da prijave prebivalište u kućama koje su nelegalne pošto ih Policijska uprava odbija – kaže Malbaša i iznosi procenu NSHC da samo u Velikom ritu, najvećem od četiri romska naselja u Novom Sadu u kom žive interno raseljena lica, trenutno živi oko 3.000 ljudi.

– Kada takvi ljudi reše svoju dokumentaciju tek onda mogu da podnesu zahtev Centru za socijalni rad za materijalnu pomoć – navodi Malbaša.

Pravnica NSHC ističe da je jedan od problema i to što nije u potpunosti počela primena novog Zakona o prebivalištu i boravištu. Taj zakon je stupio na snagu početkom godine i predviđa da svi koji nemaju uslov da prijave prebivalište, mogu da se prijave na adresu Centra za socijalni rad. Prema oceni Malbaše, primena ove odredbe praktično nije počela, jer je samo nekoliko osoba dobilo prebivalište na adresi Centra za socijalni rad. Krajnji rok za početak primene zakona bio je šest meseci od njegovog usvajanja i do tada su trebala biti doneta neophodna podzakonska akta.

Dve decenije nevidljivosti

Milan Đukić: Pritvor zbog nevidljivosti

Milan Đukić kaže da zakon daje mogućnost centrima za socijalni rad da takvi građani uđu u proceduru dobijanja ličnih dokumenata na dva načina.

– Prvi je da im centri prijave prebivalište na mestima gde se sedišta centara nalaze i da im nakon toga pomognu da prođu kroz proceduru izdavanja ličnih dokumenata, jer oni nisu besplatni. Ovako bi to trebalo da izgleda u praksi, ali zbog podzakonskih akata koji nisu usvojeni, čini mi se da to nije slučaj. Nadam se da će pravna regulativa vrlo brzo biti zaokružena – navodi Đukić.

On tvrdi da slučaj porodice Afrima Tetove nije jedinstven i da su ratovi na prostorima bivše Jugoslavije doveli do toga da postoji veliki broj ljudi bez rešenog pitanja ličnih dokumenata, što je osnov sa ostvarivanje bilo kakvih prava, a samim tim i socijalne pomoći.

– Grad Novi Sad se suočava sa tim dosta dugo, skoro dve decenije. Postoje nerešena pitanje još od vremena kada su u grad počele da dolaze izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a na kraju i interno raseljeni sa Kosova – kaže Đukić i navodi da je najčešći razlog zbog koga građani ne mogu da dobiju isprave baš nemogućnost prijavljivanja prebivališta.

Apeli, zahtevi…

Afrim Tetova obraćao se Centru za socijalni rad u Novom Sadu, ali kako kaže još uvek nisu rešili njegov zahtev za ostvarivanje prava na socijalnu pomoć, zbog problema sa ličnim dokumentima. Uz to, on se Centru obratio i zbog prijave prebivališta, ali su mu rekli da mu ni tu ne mogu pomoći. Pre toga podneo je zahtev da bude prijavljen na adresi svog rodjaka, ali je odbijen, pa je u toku žalbeni postupak. Dijana Malbaša kaže da Afrimu i njegovoj porodici sada preostaje da čekaju da se okonča žalbeni postupak, dok bi izvod iz matične knjige rođenih trebalo uskoro da dobije iz Kosovske Mitrovice.

Prema rečima Milana Đukića, mnogo veći problem predstavlja činjenica da je Afrimova supruga izgubila lična dokumenta i da to celu situaciju čini specifično težom.

– Zbog toga što je u petom mesecu trudnoće mogu samo da uputim apel Centru za socijalni rad da pomogne u skladu sa mogućnostima, jer slučaj nije u ingerenciji grada. Socijalni radnik je obišao porodicu i zakazao sastanak sa ocem i onda će se videti šta grad može da učini, ali mislim da će im maksimalno izaći u susret – ističe Đukić.

Darko Šper (Autonomija)

Tekst „Kako procedura guši ljudska prava“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga