Kada telo i mozak postanu stranci

Diskriminacija transeksualnih osoba

17. okt 2012

„Za ispravan pristup pitanju transeksualnosti, veoma je važno razumeti da promena pola nije hir, obest ili kapric, već medicinska  nužnost i neophodnost.”
Slavoljupka Pavlović, aktivistkinja za ljudska prava

Još u osnovnoj školi svako nauči da XY hromozom određuje muški pol, a XX ženski. U novijim istraživanjima koja su sprovođena u poslednjih 15 godina u oblasti prenatalne medicine, pokazano je da ti hromozomi ne određuju ceo organizam muškarca i žene već samo muške i ženske polne žlezde, te stoga, dok se razvoj fetusa u potpunosti ne završi ne znači da će se beba koja se rodi kao dečak ili devojčica tako i osećati. Osoba može imati XY hromozom, a da njen mozak nije u stanju da reaguje na muški polni hormon (i obrnuto). U slučajevima kada mozak ne prima hormonske signale, bilo muške ili ženske, jer nije za njih razvio receptore, telo i mozak postaju stranci, a osoba je tada transeksualac. Tada se žena oseća kao muškarac, ponaša kao muškarac, razmišlja kao muškarac i ima nagone kao muškarac, jer ne zna i ne ume drugačije. I obrnuto. Širom sveta pokrenute su akcije za depatologizaciju transeksualizma i za njegovo skidanje sa liste mentalnih bolesti. Francuska je prva zemlja koja je to učinila, a očekuje se da će Svetska zdravstvena organizacija to učiniti u novoj, jedanaestoj verziji dokumenta Internacionalne klasifikacije bolesti, koja se očekuje 2015. godine.

„Zovem se Laura, imam 39 godina i iz Beograda sam. Još od najranijeg detinjstva sam znala da nešto nije u redu sa mojim telom i da se slika u ogledalu i moje shvatanje ko sam ne podudaraju. Kao dete sam govorila mojim roditeljima da uzmu makaze i odseku višak, jer to ne bi trebalo biti dole. Posledice su bile mučne, jer su me odmah počeli voditi doktorima, psiholozima i dečijim psihijatrima. Doktori su znali dati savet što bi trebalo učiniti, no sredina i svest ljudi iz moje sredine, pa samim tim i mojih roditelja, tada nije bila na zavidnom nivou da bi mogli shvatiti to kao nešto normalno. Složićete se da je i danas slično, ako ne i gore”, priča o svom detinjstvu moja sagovornica Laura.

Priča ove žene i reakcije njene okoline nisu retkost u Srbiji zbog visokog stepena transfobije u društvu i institucijama. Transeksualne osobe su dodatno marginalizovane, jer su gotovo potpuno nevidljive u našem društvu. Stiče se utisak da u Srbiji oni ne postoje ili čak da se negira mogućnost njihovog postojanja. Znanje o ovoj vrsti medicinskog fenomena je minimalno, a društvo nema pozitivnu reakciju na nepoznato, pa su tako osude i šikaniranje bile sastavni deo Laurinog života.

„Ljudsko biće nauči da se nosi sa svim mogućim pogrdama, uvredama i ponižavanjem kada je prisiljeno biti ono što nije. Počevši od sopstvenog doma koji bi trebao biti ‘mirna luka’ i ‘mesto utehe’, pa do škole, društva i fakulteta. Prosto sam ponekad bila zadivljena stepenom nekulture i prostakluka za koji sam mislila da uopšte ne postoji među ‘akademski obrazovanim ljudima’. Od porodice sam očekivala razumevanje, ali je ono izostalo – ludom radovanje. Od porodice je stiglo najgore osuđivanje, jer bože moj, šta će sada ljudi reći, šta će komšiluk pričati o njima…”.

VIDEO: Milan Đurić, koordinator organizacije Gayteen, o pravima transeksualnih osoba i predloženom zakonskom rešenju:

Transeksualizam je identitet, ne orijentacija

Operacije promene pola u Srbiji obavljaju se već 20 godina, a procenjuje se da je tokom tokom tog perioda pol promenilo više od 150 ljudi. Čak i posle 20 godina Srbija nema nikakav zakon koji sistemski reguliše ovu oblast. Nijedan pravni akt ne govori o tome koji lekari mogu dobiti licencu za proces promene pola koji se sastoji iz tri faze – psihijatrijska, endokrinološka (hormonske terapije) i hirurška faza. Nije definisano koje kvalifikacije lekari moraju imati, koji uslovi, oprema i standardi treba da budu obezbeđeni za otvaranje privatne prakse, itd.

„Na zahvat sam morala čekati do 1999. godine. I napokon 24. 12. 1999. je učinjeno ono što sam čekla jako dugo – dobila sam svoje telo nazad. Napokon sam postala svoja, a ne više samo ‘nakaza’ i ‘bolesnik’, ‘šljam koji treba ubiti’. Sam zahvat je urađen preko socijalnog i fantastično je bio izveden. No, situaciju je lako bilo iskoristiti za ucene i dodatna uslovljavanja. Načelnik klinike jednostavno nije hteo odobriti operaciju bez dodatnog novca koji bi bio namenjen za njega lično. Molila sam prijateljicu iz inostranstva da mi taj novac pošalje. Bilo me je toliko sramota što sam morala moliti za sopstveni život posle toliko čekanja i to što sam lekaru morala dati mito”, priseća se Laura.

Proces kroz koji je Laura prošla medicinski je opravdan i neophodan, kada je prepisan od strane kvalifikovanih lekara. Pomak u Srbiji u oblasti medicinske nege transeksualnih osoba se dogodio prilikom poslednjih izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, kada je članom 45 propisano da se iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (po članu 34-44 tog zakona) osiguranim licima obezbeđuje najmanje 65 odsto od cene zdravstvene usluge za promenu pola iz medicinskog razloga. Iako je ovo bio veliki korak u poboljšanju položaja transeksualnih osoba, izmene zakona nisu jasno pravno definisale šta su to „medicinski razlozi”, koji kriterijumi su u pitanju i ko će moći da ostvari ovo pravo, pa tako može doći do slobodnog tumačenja i zloupotreba.

Kada na red dođe promena dokumenata

Pravni problemi sa kojima se suočavaju transeksualne osobe počinju kada dođe na red promena podataka u ličnim dokumentima. Dokumenata je mnogo, a u njima treba promeniti lično ime, oznaku pola i JMBG u ličnoj karti, pasošu, uverenjima, vozačkoj dozvoli, diplomama o stečenom obrazovanju, radnoj knjižici itd. Prvi korak je promena oznake pola u izvodu iz matične knjige rođenih.

„Usledila je izmena dokumenata koja je išla po nalogu tadašnjeg Saveznog suda Jugoslavije, a koji je imao notu ‘Diskretno! Momentalno izvršenje!’. Birokratija je, kao i u drugim oblastima, bila smešna, preterana i jasno je da je većina dokumenata služila samo da bi se uzelo što više novca. Naravno, tokom tog mučnog i dugotrajnog procesa bilo je i smešnih i neprijatnih trenutaka. Uvek se tu nađe neka ‘gospođa’ koja ima duži jezik od pameti i koja komentariše ne razmišljajući da možda nekoga njeno mišljenje pogađa ili pak uopšte ne interesuje. Očigledno da nije razmišljala ni o tome da je nad dokumentom koji drži upravo pocinila krivično delo, jer su to tajni delovi moga dosijea”, kazala je Laura.

Kako je to rešeno u EU

Daleko je Evropa

Pravno priznavanje promene pola nije jednako tretirano u svih 27 zemlja članica EU. Njihov pristup se može podeliti u tri grupe:
1. Zemlje članice u kojima nije potrebno da osoba prolazi kroz hromonsku terapiju i operaciju promene pola da bi izdejstvovala pravnu proceduru – Španija, Mađarska, Finska, Ujedinjeno kraljevstvo. U ovim zemljama je omogućeno da se promena prizna na osnovu dokaza o rodnom neskaldu koji može da dijagnostifikuje nadležni organ ili lekar.
2. Zemlje članice u kojima je potrebno da osoba prođe hormonski i hirurški tretman pre nego što joj se priznaju pravne posledice pormene pola. To su Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Nemačka, Estonija, Francuska, Italija, Holandija, Austrija, Poljska i Portugalija. U ovim zemljama osoba mora dokazati da je prošla sve tri faze promene pola. Osoba mora proći proces promene pola nadgledan od strane stručnog lekara, podvrgnuti se hormonskoj terapiji, sterilizaciji i hirurškoj intervenciji promene pola. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope ocenioje ovakvu praksu kao diskriminatornu u smislu poštovanja prava na fizički integritet osobe. Zato su sudovi nekih zemlja kao što su npr. Austrija i Nemačka nedavno odlučili da obavezna operacija ne sme biti preduslov za pravnu proceduru.
3. Zemlje članice u kojima ne postoje nikakve pravne odredbe po ovom pitanju. Među ove zemlje spadaju Irska, Kipar, Latvija, Litvanija, Luksemburg, Mlata, Rumunija, Slovenija, Slovačka i Švedska. Prema mišljenju Komesara za ljudska prava Saveta Evrope ove zemlje imaju praksu koja je u suprotnosti sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava, jer svojim građanima ne pruža nikakvu vrstu zakonske izvesnosti po ovom pitanju. Komesar je takođe komentarisao situaciju u Irskoj kao diskrinitornu, jer u toj zemlji postoji zakon koji ne dozvoljava promenu podataka u izvodima iz matične knjige rođenih.

Srbija nema zakon koji reguliše pitanja promene ličnih podataka nakon promene pola. Prema iskustvima organizacije Gayten i po rečima njenog koordinatora Milana Đurića, svaka opština ili grad imaju „svoje načine snalaženja” kada se ovakva situacija dogodi. On kaže da u negde o promeni oznake pola odlučuju opštinska odnosno gradska uprava, a negde sudovi opšte nadležnosti.

„Zakonska zbrka nastaje zbog toga što u Srbiji ne postoji zakon, niti u ministarstvima postoje organi koji se bave problematikom transeksualnih lica. Koalicija protiv diskriminacije, čiji je Gayten član, izradila je Model zakona o priznavanju pravnih posledica promene pola i utvrđivanja transeksualizma. On zapravo nudi praktično rešenje za nešto što izaziva neizrecive patnje transeksualnim osobama, koje su trenutno izložene ciklusima ogromnog nasilja i diskriminacije iz kojih nemogu da izađu. Ovo je jedan tehnički dokument koji bi trebao da jasno reguliše ono što dolazi iz medicinske sfere u pravnim konsekvencama”, rekao je Milan Đurić.

Model treba što pre da postane zakon

Milan Đurić: Transeksualne osobe u Srbiji uglavnom na rubu egzistencije

Model propisuje sva važna pitanja od kojih su neka ko je odgovoran za utvrđivanje transeksualizma i ko će biti odgovoran za to da kaže da li neka osoba treba da promeni pol ili ne. Veoma važan aspekt Modela je taj da on predlaže rešenja za ubrzavanje procesa promene svih dokumenata od izvoda iz matične knjige rođenih i lične karte, do školskih diploma. Zatim je tu bračni i porodični status, jer samom promenom pola može doći do gubitka starateljstva nad decom ili promene bračnog stanja. Model reguliše i oblast rada i zapošljavanja, jer su zbog nedostaka pravne regulative transeksualne osobe u Srbiji često dovedene do ruba egzistencije. Po rečima Milana Đurića iz organizacije Gayten, transeksualne osobe se najčešće plaše kako će dobiti ili zadržati posao, jer kada počnu hormonsku terapiju njihovo novo stanje je veoma vidljivo.

Moja sagovornica Laura kaže da je tokom njene potrage za poslom bilo „komičnih situacija” iako se kao pojava ne razlikuje puno od drugih žena. „Do dana kada ću konačno dobiti pravi posao morala sam dugo čekati. Prvo ozbiljno zaposlenje dobila u jednoj kompaniji u kojoj sam vodila odeljenje za marketing. Dočekala sam i unapređenje, ali i otpuštanje nakon sedam godina rada. Naravno, svaki poslodavac je preko ‘svojih’ u policiji došao do zaštićenih delova moga dosijea i ubrzo po saznanju, sledela su otpuštanja. Zato su se poslovi ređali jedan za drugim i na kraju sam se odselila iz Beograda. Već početkom 2008. sam se odselila za Crnu Goru i tamo započela život iznova i karijeru koju sam dovela do vrhunca. Na posletku sam bila šefica administracije cele jedne privatne bolnice”, kaže Laura.

Daleko je Evropa

Dok se u Srbiji gotovo ignorišu transeksualne osobe, a kamoli da se govori o nekim pravima koja su im uskraćena, u Evropi se već uveliko diskutuje kako rešiti ovu oblast i zagarantovati im što lakši život. Evropska agencija za osnovna prava (European Union Agency for Fundamental rights) u svojoj studiji „Homofobija i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u državama članicama EU” zaključila je da ne postoji nijedan razlog zašto se pravna zaštita pred Evropskim sudom pravde ne bi proširila i na krosdresere, transvestite i ljude koji žive kao suprotan pol od onoga koji stoji u njihovom izvodu iz matične knjige rođenih, a bez da su prošli operaciju promene pola. Prema dosadašnjoj praksi Evropskog suda pravde samo su osobe koje su prošle proces promene pola obuhvaćene evropskim zakonodavstvom, što se odnosi na svega 10 odsto trans populacije. Mnoge institucije EU su angažovane na proširivanju prava transeksualnih osoba bez obzira na promenu pola. U septembru 2011. godine Evropski parlament je otišao i korak dalje, te je pozvao Svetsku zdravstvenu organizaciju da skine transeksualnost sa liste mentalnih bolesti. Dokument Internacionalna klasifikacija bolesti je trenutno pod revizijom i očekuje se da će 2015. godine biti objavljena nova verzija.

Ugledajući se na nove trendove postupanja u svetu i Evropi Koalicija protiv diskriminacije pokušaće što pre da predloži svoj Model na javnu raspravu i da lobira da se pomoću njega popuni pravna praznina. „Koalicija je iskusna po pitanju kreiranja i javnog zagovaranja za usvajanje određenih zakona. Ovo je prvi korak i ovo nije konačna verzija. Ovo je poziv na javnu diskusiju, jer nam je značajno da dobijemo komentare i sugestije koji bi unapredili buduću verziju. Koalicija je već učestvovala u usvajanju jednog od najvažnijih zakona, a to je Zakon o zabrani diskriminacije. Prema tome, mi smo optimistični, jer imamo značajan put iza sebe i iskustvo koje će nam mnogo pomoći u tome koje naredne korake treba da preduzmemo kada je u pitanju ovaj budući zakon”, rekao je Đurić.

Tračak nade teško može da pomogne

Pogođena diskriminatornom praksom i stanjem svesti u Srbiji o transeksuanim osobama Laura razmišlja da se odseli negde gde će život za nju biti normalan i dostojanstven. „Sada razmisljam o definitivnom odlasku iz ove zemlje. Stičem utisak da ljudi ovde nemaju želju da budu normalni, pa samim tim ni da budu tretirani kako dolikuje ljudskom biću. Ljudi ovde uživaju u kriminalu, korupciji i krađi, batinanju, ubijanju i diskriminisanju. Toliko puta sam pokušala da pomognem ljudima, da im objasnim da greše i skrenem im pažnju da nisu na dobrom putu, ali to je isto kao da pričam u prazno. Ova zemlja bi mogla biti mnogo bolja i pravednija za život nego mnoge druge, ali se treba zapitati zašto to već nije tako…”

Maja Leđenac (Autonomija)

Tekst „Kada telo i mozak postanu stranci“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga