Kada se zločinci raspišu neko mora da progovori

Šminkanje istorije nije ništa novo za ove prostore, ali kao savremenik tog užasa nemoguće je ne zapitati se ko danas sme da govori u ime žrtava užasnih zločina koji su počinjeni i od kojih većina nažalost nije rasvetljena

14. apr 2019

Presuda na 22 godine zatvora koju je Nebojši Pavkoviću izrekao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i to zbog najtežih zločina i kršenja humanitarnog prava i običaja ratovanja, za Ministarstvo odbrane kao da ne postoji. Ovo Ministarstvo je u saopštenju povodom promocije knjige osuđenog za ratne zločine navelo da je Pavković u zatvoru u Finskoj “presudom Haškog suda zatočen zato što je uspešno branio svoju zemlju od NATO agresije”. Ni reč o zločinima, ni jedna ograda od ubistava i proterivanja civila, ni reč o kajanju.

Ministarstvo odbrane je deo Vlade Srbije, a država Srbija priznaje Haški tribunal pa time i njegove presude. Možda bi onda trebalo podsetiti današnje čelnike tog Ministarstva da je Nebojša Pavković, penzionisani general VJ zajedno sa Nikolom Šainovićem, nekadašnjim potpredsednikom Vlade SRJ i Sretenom Lukićem načelnikom štaba MUP-a na Kosovu i Vladimirom Lazarevićem takođe penzionisanim generalom, pravosnažno osuđen po svih pet tačaka optužnice – za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva sa Kosova.

Malo verovatno da ovo ne znaju aktuelni čelnici Ministarstva odbrane, ali su ipak odlučili, ne samo da štampaju knjige, nego su i pozvali osuđenog Pavkovića da se okupljenima u Domu vojske 10.04.2019. godine obrati video porukom iz zatvora.

Kako stoji u saopštenju Ministarstva odbrane “autor četvorotomnog izdanja ratnih dnevnika izrazio je duboko žaljenje zbog svih poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije” i naglasio da knjiga Treća armija u zagrljaju Milosrdnog anđela predstavlja “hronološki zapis, ne ratnog zločinca, već učesnika uspešne odbrane od NATO agresije, svih događaja tokom herojske odbrane Кosova i Metohije”.

Dobio je aplauz.

Šminkanje istorije nije ništa novo za ove prostore, ali kao savremenik tog užasa nemoguće je ne zapitati se ko danas sme da govori u ime žrtava užasnih zločina koji su počinjeni i od kojih većina nažalost nije rasvetljena.

Ko je kriv za ubistvo civila, žena i dece čija tela su među više od 700 ubijenih nađena u jednoj od najvećih masovnih grobnica na prostoru bivše Jugoslavije na desetak kilometara od centra Beograda? Kako se u taj herojski narativ današnjeg Ministarstva odbrane uklapa ubijanje dece i civila, njihovo zakopavanje pa premeštanje tela u grobnicu na poligonu specijalnih jedinica policije?

Edicija Ratnik u izdanju Ministarstva odbrane predstavljena je još u oktobru na Sajmu knjiga. Spisateljski poduhvat penzionisanih generala osuđenih za najteže zločine platili su dakle građani Srbije. Isti oni građani kojima nikada nije objašnjeno ko je i zbog čega odlučio da ratuje sa najjačom vojnom sliom, kako je proglašena pobeda ako je povučena vojska sa prostora za koji je ratovala, zašto su na Košarama poginuli imali u proseku 25 godina, ko je naredio zločine, ko je okretao glavu, ko je premešao tela hladnjačama po Srbiji…

Vojvoda Marko Miljanov, vojskovođa i književnik još u 19. veku je rekao “junaštvo je kada sebe branim od drugoga, a čojstvo kada drugoga branim od sebe”. I prvi deo ove izreke teško da bi se mogao primeniti na čelnike vojske i policije Miloševićevog režima. Drugi deo o čojstvu, sasvim sigurno, njima nikada istorija neće pripisati.

(Stav redakcije, Insajder)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga