JOŽEF MARTIN: Evropa kao Orbanov Vaterlo

Don Kihot i Sančo Panza su poraženi u borbi sa vetrenjačama protiv vladavine prava

30. dec 2020

„Cilj? Okupiti zemlje koje su voljne da uspostave zajedničke institucije i radi toga su spremne da se odreknu svojih zahteva za priznavanje neotuđivog prava neograničene suverenosti.“ (Fransoa Miteran)

U svom govoru sredinom decembra u Evropskom parlamentu Ursula fon der Lajen, nemačka predsednica Evropske komisije nije bacila pogled samo unazad, već i unapred, jasno stavljajući do znanja da će pravni akt o vladavini prava stupiti na snagu 1. januara i da će se Komisija bez odlaganja pozabaviti slučajevima kršenja prava. Šef najvažnijeg supranacionalnog tela za evropske integracije time je rekla ni manje ni više nego da kompromisno rešenje krajnje polarizovanog spora o vetu nije kraj procesa, već otvaranje nove ere u odnosima između EU i dve države koje su pretile vetom (Mađarska i Poljska), čiji tok se teško može predvideti.

Upravo je ta neizvesnost mogla lišiti mađarske provladine i opozicione govornike sposobnosti zdravog rasuđivanja. Klatno se, naravno, zanjihalo u suprotnom pravcu: Orban i njegovo uže i šire okruženje spominjalo je „potpunu pobedu“, dok je većina lidera opozicione stranke predvidela „potpuni neuspeh“ Orbanove vlade. Ubrzo nakon sklopljene pogodbe pojavila se treća vrsta polarizovane spekulacije istaknutih predstavnika levoliberalnih vođa javnog mnjenja. Suština njihovog stava jeste da dogovor o vetu nije ništa drugo nego „neprincipijelni kompromis“ koji je stvorila nemačka kancelarka Angela Merkel kako bi umesto sankcija zapravo pomogla Orbanovom kabinetu, između ostalog i na taj način što vlastodršci u Budimpešti neće morati da se suoče sa kaznom sve do izbora u 2022. godini.

Ovo gledište usvojio je i Paul Lendvai, koji živi u Beču, i u istom duhu je kritikovao ugovor i Đerđ Šoroš, kojeg Orban i Orbanovi krugovi smatraju državnim neprijateljom broj jedan i rešetaju ga nizom traljavih napada.

Ne slažem se ni sa jednom od ovih mišljenja, ne mislim da je reč o „totalnom neuspehu“, o „potpunoj pobedi“ ili o „neprincipijelnom kompromisu“. Situacija je mnogo, mnogo složenija. (…)

Nema sumnje da je stvoren jedan takav pravni osnov – na koji je sada, posle Evropskog saveta, to jest saveta šefova država i vlada dao blagoslov i Evropski parlament – čiju su izradu ne tako davno mnogi smatrali potpuno nemogućom. Autoritarni poljsko-mađarski dvojac je u odgađanju postigao izvestan uspeh, ali određeni znaci ukazuju na to da su, kako reče jedan poslanik, Don Kihot i Sančo Panza poraženi u borbi sa vetrenjačama protiv vladavine prava.

To ih, međutim, ne sprečava da vide smisao borbe iz sopstvene tačke gledišta. Orban posle svega teško može učiniti bilo šta drugo: u protivljenju Uniji otišao je toliko daleko da je okretanje i povratak sa ove tačke već teško izvodljivo. Ali, da li on to uopšte želi?

Odluci o vetu na vrhovnom sastanku u Briselu prethodio je izuzetan rasplet koji se jedva pominjalo: glavni spoljnopolitički savetnik mađarskog premijera, Peter Gotfrid je napustio svoj položaj. (…) Prema onima koji ga poznaju, kako i dolikuje jednoj diplomati, ni on nije voleo eskalirajuće sukobe, a pomenute upućene osobe smatraju da je moguće da je pomenuti autoritet sa velikim neformalnim uticajem postao umoran od svaljivanja odgovornosti, smirivanja i izbegavanja sve oštrijih sukoba sa EU. (…)
Gotfridov odlazak iz središta mađarske vladine politike učvršćuje verovatnoću da Budimpešta u svojoj politici prema EU neće napustiti kurs zasnovan na konfrontaciji. Nesvakidašnji skandali koji su se zbili na periferiji mađarske EU politike – seksualna orgija Sajera i afera Dojč – mogli su samo dodatno povećati ljutitost u većini država članica integracije zbog licemerja, dvoličnosti, korumpiranog, a istovremeno i pohlepnog ponašanja Orbanovog kabineta, ali je malo verovatno da bi se mađarski premijer vratio samom sebi iz 2002. godine, kada je pridruživanje EU nazvao nacionalnim interesom.

Uspešno zaključenje rasprave o vetu međutim nije iskorenilo oprečnosti, kako je pre neki dan zabeleženo u uvodniku londonskog Fajnenšl tajmsa; ono što se u početku činilo sukobom oko demokratije i vladavine zakona, brzo se pretvorilo u „kulturni rat“, na šta ukazuje i osuda Evropskog suda povodom mađarske prakse ophođenja prema migrantima i poljske reforme pravosuđa. Ali prikriveno ili neskriveno sučeljavanje sa integracijom, beskrupulozno neprijateljska retorika ka EU, povremeno predviđanje potencijalnog izlaska u užem krugu Fidesa ne obećavaju puno dobrog ni samom Fidesu ni njegovom savezniku: Medijanovo nedavno obavljeno ispitivanje javnog mnjenja izmerilo je rekordno visoku, 85 postotnu prounijsku orijentisanost u krugu stanovništva sa glasačkim pravom, i čak 77 posto glasača Fidesa bilo je za integraciju. Da bismo procenili brojke, dodajmo da vladajuća stranka i njen saveznik poslednjih deset godina konstantno huli integraciju, pominje Brisel u negativnim kontekstima, preispituje njegove vrednosti, upoređuje ga sa Moskvom i kolonijalnim silama, prećutkuje hrišćanske i demokratske korene Unije, negira izvorno supranacionalnu motivisanost.

Nastavljajući tim putem, Fides će pre ili kasnije neizbežno doći u sukob sa samim sobom i društvom u celini.

Smatram da bi neumoljiva borba protiv našeg najvažnijeg saveznika mogla da izazove „Vaterlo“ Orbanovog režima na političkoj sceni. Kao i Napoleon koji se svojevremeno uspinjao do besprimernih visina, da bi na kraju sramotno završio karijeru, i današnji autoritarni lideri se suočavaju sa ogromnom premoći, 25 država članica EU na ovaj ili onaj način osuđuje nepoštovanje vladavine prava, glavni antiliberalni saveznik na drugoj obali okeana uskoro napušta političku arenu, a akteri „otvaranja prema istoku“ su ili daleko ili su nekonkurentni. (…)

Prevela: Kristina Orovec

Izvor: Népszava

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: 2021
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga