- Autonomija - https://www.autonomija.info -

JELENA MILIĆ: Rusifikacija Srbije – ideologija ili ucjena

Nije Evropska unija tražila od Srbije da joj se pridruži. Bila je to odluka Srbije da zatraži da se priključi zajednici zasnovanoj na vrednostima, principima, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda, zarad stabilnije, sigurnije i prosperitetnije budućnosti svojih građana. I, Evropska unija je odgovorila pokretanjem pristupnih pregovora. Što se tiče sankcija protiv Rusije, koje je Evropska unija uvela na jasnim pravnim osnovama zbog ilegalne aneksije Krima i kontinuirane destabilizacije Ukrajine, postoje treće zemlje koje se usaglašavaju s njima.”

Peter Stano, portparol komesara za proširenje EU-a, Štefana Fulea

Početak demonstracija i potom sukoba na kijevskom Evromajdanu poklopio se sa proglašavanjem prevremenih izbora u Srbiji, a eskalacija sukoba u istočnoj Ukrajini sa procesom formiranja nove vlade. Ovo je srpskom državnom vrhu, koji je samo zamenio mesta, dalo nešto lufta da u jednom periodu nema jasan zvanični stav o tim dešavanjima.

Nova vlada je u svoje prioritete uvrstila što brži početak pregovora po poglavljima sa EU-om i sanaciju državnog budžeta. Oba prioriteta su itekako uslovljena dešavanjima u Ukrajini i srpskim stavom prema njima, bez obzira što većina srpskih zvaničnika pokušava da minimizira njihovu vezu i nastavlja da se o Ukrajini što manje izjašnjava.

Način na koji su u Srbiji tumačene nove sankcije koje je politički Zapad uveo Rusiji zbog destabilizacije Ukrajine govori u prilog tezi da je Srbija ili ideološki spremna ili ucenjena da se okrene Rusiji bez obzira na cenu koju to skretanje može da ima.

Ovo skretanje su uveliko utabali prodržavni mediji, deo sve glasnijeg Putinovog orkestra u Srbiji, koji su od samog početka otvoreno stali prvo protiv demostranata na Evromajdanu, pa onda na rusku stranu, sistematski dezinformišući javnost o prirodi i razlozima pobune te o profilu demonstranata. Retko se moglo čuti da su se građani Kijeva i drugih gradova Ukrajine pobunili pre svega protiv korumpirane vlasti i protiv autokratije, a da su za povod poslužili zakoni kojima su se smanjivale slobode udruživanja i izražavanja. Ukrajincima u većini srpskih medija nije ostavljena mogućnost da im se to ne svidi spontano, već su odmah predstavljeni kao eksponenti i marionete SAD-a.

Aneksija Krima

I posle izbora u Ukrajini, prosečan konzument srpskih mainstream medija, u kojima država ima glavnu reč, a takvi su najuticajniji, mogli su komotno zaključiti da ukrajinske desničarske radikalne grupe vladaju Ukrajinom, iako su poražene na izborima. Interesantno, upravo je njihova navodna eskalacija i dominacija nad dešavanjima u Ukrajini bila razlog da se pravda svaka ruska akcija i stav prema Ukrajini od srpskih desničarskih organizacija, koje inače proklamuju veoma slične nacionalističke i ksenofobične stavove kao i ukrajinski desničari.

One, inače, u srpskim medijima imaju nesrazmerno veliki prostor u odnosu na organizacije civilnog društva i pojedince koji su prozapadno orijentisani. Nažalost, razlog za ovakvu situaciju je i činjenica da je taj spektar društva duboko razjedinjen, deprimiran i inertan. Na njima zato leži deo odgovornosti za sadašnje olako kreiranu dominantnu percepciju u Srbiji: Putin je heroj, a Vlada u Kijevu hunta. Srbi koji se bore na strani proruskih separatista su “dobrovoljci”, a oni koji se bore na strani Kijeva su “plaćenici”.

Zapadna međunarodna zajednica, a pre svega EU, u početku krize je bila suviše meka prema zvaničnom Beogradu i njegovoj navodnoj neutralnosti oko Ukrajine, što u nedostatku vlastitog objedinjenog stava kako se postaviti prema Rusiji, što zbog svojih prioriteta u regionu, među kojima je, svakako, normalizacija odnosa Srbije i Kosova, zbog koga je već ranije okretala glavu od nekih nedemokratskih i autoritarnih trendova nove vlasti – putinizacije.

Ruska aneksija Krima ogolela je svu šizofrenost srpske zvanične spoljne politike. Novi ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić uporedio je na početku svog mandata aneksiju Krima sa priznanjem Kosova, što je kao analogiju prvi iskoristio sam Vladimir Putin. Dačić je, kao i većina ostalih zvaničnika u Srbiji i Putin, naravno, tom prilikom namerno ili ne propustio da uoči seriju činjenica koji ovo poređenje obesmišljavaju.

To su pre svega: sistemski aparthejd kojem je na Kosovu bilo izloženo albansko stanovništvo od vlasti u Beogradu; serija međunarodnih mirovnih pregovora kojoj su prethodila upozorenja Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji; dva ciklusa pregovora o novom statusu Kosova posle NATO intervencije, a pre svega veliki broj civlnih žrtava.

Igrom slučaja se u periodu aneksije Krima obelodanilo da u Rudnici u Srbiji ima još masovnih grobnica u kojima su najverovatnije Albanci civili nastradali tokom sukoba na Kosovu od srpskih zvaničnih oružanih i pravojnih snaga. No, ni činjenica koliko je Kosovara na Kosovu stradalo pre i tokom NATO intervencije do dolaska UN-a na Kosovo, što, naravno, nije bio slučaj sa Rusima i rusko govorećim Ukrajincima na Krimu, srpskoj javnosti nije predočavano.

Činjenica da je Rusija potpisnica Sporazuma o ukrajinskom nuklearnom razoružanju koji je Ukrajini garantovao teritorijalni integritet te da ga je aneksijom Krima sama pogazila, u Srbiji se veoma retko spominje. Rusija se, i dalje, smatra večnim prijateljem, bez obzira na međunarodnu nepouzdanost. Štaviše, tvrdi se da će tako biti i u budućnosti. Što prejudicira da Rusija može i na unutrašnjem i na spoljnom planu činiti šta hoće, pa i veoma neprihvatljive stvari, a da se stav Srbije prema njoj neće menjati.

Ovo je veoma čudno ako se ima u vidu da je Srbija i pre demonstracija na Evromajdanu ušla u ozbiljan proces normalizacije odnosa sa Kosovom, potpisala važan sporazum o tome pod okriljem Brisela i time sama prihvatila da je Kosovo poseban slučaj.

Imajući u vidu kinesku uzdržanost u Savetu bezbednosti UN-a, Srbiji čak Rusija i nije potrebna kao saveznik u nastojanjima da se Kosovo ne primi u UN. Ovo je, inače, bilo najčešće opravdanje za sve ustupke koje je Srbija činila Rusiji ranije, uključujući tu i neverovatno nepovoljan gasno-naftni sporazum iz 2008. godine.

Način na koji je Rusija opravdala aneksiju Krima i ono što je iskoristila kao povod za taj akt i podršku separatistima na istoku Ukrajine, bez obraćanja nadležnim međunarodnim institucijama, fabrikujući realnost na terenu, pre može poslužiti nekima drugima na još uvek ne potpuno stabilizovanom i u EU integrisanom Zapadnom Balkanu.

Ovo se, u Srbiji, pre svega odnosi na albanske opštine na jugu Srbije (posle agresivnog autoritarnog načina na koji im je Vučić poručio da moraju da plate struju ako žele svoja Ustavom garantovana prava, ovo postaje još utemeljenije), bošnjačko stanovništvo u Sandžaku (zapaljiva retorika Muftije Zukorlića sigurno ne doprinosi stabilizaciji), ali i na većinske mađarske opštine sa severu Vojvodine (Orbanova naklonost Putinu i sve otvoreniji prezir prema EU vrednostima ovo čine realnim), a možda čak i na delove istočne Srbije.

Nadalje, takva analogija može poslužiti, i već služi, radikalnom Dodiku koji sad ogoljeno zagovara dezintegraciju Bosne i Hercegovine. Pitanje je i koliko će još Albanci na zapadu Makedonije prihvatati Makedoniju (nedavne demonstracije protiv presude ubicama makedonskih mladića otkrivaju da je u pitanju mnogo više od sumnje u valjanost istrage tih ubistava). Ne treba zaboraviti ni sever Kosova. I trenutna defragmentacija Iraka je spoljni faktor koji, takođe, ako se Putinova nakaradna logika što pre ne dekonstruiše u Srbiji i regionu, može doprineti destabilizaciji Balkana.

Pitanje sankcija

Dobro je zato što je pod pritiskom pre svega SAD-a srpski premijer Aleksandar Vučić nedavno isteran na čistinu da kaže da Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine “čak sa Krimom”, ali je daleko od dovoljnog. Iako srpsku spoljnu politiku kreira i vodi Vlada Srbije, predsednik se tu ne pita – Tomislav Nikolić eksplicitno se izjasnio da Srbija nikad neće uvesti sankcije Rusiji.

Spomenimo ovde da se i činjenica da Rusija nije stavila veto na UN-ove sankcije Jugoslaviji devedesetih retko spominje, da mnogi obmanjuju javnost da Rusija nikad Srbiji nije uvela sankcije.

U danima kad nemačka kancelarka Angela Merkel, od koje, mnogi su u Srbiji spremni priznati, uveliko zavisi i sudbina naših EU integracija, postaje sve čvršća prema Putinu, Srbija se našla u situaciji da umesto da priprema javnost za proces povećanog usaglašavanja svojih stavova u spoljnoj politici sa EU-om, sve glasnije razmatra kako će se okoristiti o EU sankcije Rusiji i ruske kontrasankcije i nagoveštava jačanje vojne saradnje sa Rusijom.

Javnosti nije predočeno da je Srbija bila jedina država EU ili zemlja kandidat za EU na nedavnom tenkovskom biatlonu održanom kraj Moskve, ali joj je servirana serija površnih i neutemeljenih analiza o mogućnostima za izvoz poljoprivrednih proizvoda.

Ruski ambasador u Srbiji otvoreno preti zato što se neko u Srbiji usudio analizirati sadržaj spomenutog energetskog sporazuma i zatražio njegovu eventulnu reviziju i sankcije za one u Srbiji koji su, možda, krivi što on nije povoljan za državu Srbiju. Predsednik Nikolić, jedna od violina Putinovog orkestra, najavljuje početak izgradnje Južnog toka kroz Srbiju i pored bugarske odluke da se sačeka stav Evropske komisije. Javnost se plaši nestašicama gasa kao da dotok gasa Srbiji zavisi od toga da li će ili neće Srbija uvesti sankcije Rusiji.

Pre će biti, ali nam se to ne govori, da ćemo izgubiti prava o solidarnosti koja nam sleduju kao članici Energetske zajednice Jugoistočne Evrope, ako se oglušimo na očekivanja njenog Sekretarijata i Evropske komisije oko Južnog toka. Ministar odbrane Bratislav Gačić je pre neki dan, po povratku sa spomenutog tenkovskog biatlona kod Moskve izjavio, za sukob koji je odneo više od dve hiljade života zahvaljujući i ruskoj podršci separatistima: “Tenzije između Evropske unije i Rusije nastale zbog ukrajinske krize nisu naš problem i ni na koji način ne ugrožavaju odličnu vojnu saradnju između Srbije i Rusije“.

Zašto se onda, i pored činjenica koje govore da Srbiji više treba sveobuhvatna podrška EU-a nego Rusije, uključujući tu i bespovratnu pomoć, trgovinsku razmenu i mogućnost stabilizacije celog regiona na demokratskim principima kao preduslov svih drugih reformi i napretka, u Srbiji idealizuje ruska podrška i značaj rusko-srpskih odnosa? Zato što to treba Rusiji.

Zvaničnoj Moskvi, u sve kompleksnijem sukobu sa evroatlantskim svetom koji je sama izazvala, potrebno je da pokaže kako će neslavno završiti društva i države jugoistoka Evrope koje su još u tranziciji, a koje su odlučile da se približe političkom Zapadu, ne bi li sebe predstavila kao “zaštitnicu Ukrajine”, ali i da bi predupredila bilo kakve slične ideje zahteva za demokratizacijom unutar svojih granica.

Potrebno joj je, takođe, da pokaže svojim građanima da njena sadašnja politika antagonizacije sa zemljama čije su glavne karakteristike njihovih političkih uređenja slobodno tržište, demokratija i vladavina prava sa zaštitom ljudskih prava, ima podršku i u drugim delovima geografske Evrope.

Današnja Srbija, najveća većinski slovenska i pravoslavna zemlja istočne i centralne Evrope – što su dva faktora homogenizacije sa Rusijom koje Moskva može da eksploatiše, njihov položaj da arbitarno analizira i ako je ugrožen štiti na svoj način mimo nadležnih međunarodnih organizacija – još nije ni članica EU-a ni NATO-a. Uprvo zato su njena ubrzana “putinizacija” i odvajanje od evropskih integracija izuzetno bitna Moskvi. Ne iznenađuje zato da je broj bilateralnih susreta između visokih zvaničnika Srbije i Rusije u poslednje dve godine neuobičajeno veliki u odnosu na bilo koju drugu zemlju ili organizaciju, iako je Srbija u tom periodu postala kandidat za članstvo u EU-u i počela pripreme za pregovore o članstvu.

Rusifikacija Srbije, nažalost, dala je rezultate. Podrška evropskim integracijama pala je ispod 50 posto.

Ako je premijer Vučić zaista posvećen evropeizaciji i ako je istina da će Srbija Nemačkoj (i EU-u) biti veran partner, kako je to on obećao tokom nedavne posete Nemačkoj, vreme je da javnosti Srbije jasnije predoči kako stvari stoje, da Rusiji i Putinovom orkestru u Srbiji kaže ‘ne’, i po cenu da to ogoli neke ružne okolnosti korupcije i/ili sklonosti putinizaciji kao stilu vladanja u vrhu srpske vlasti, zbog kojih trpe dugoročni interesi građana i države Srbije.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!