Jang za RSE: Kina sve izolovanija, njeno najbolje vreme je prošlo

"Na delu je digitalni totalitarizam jer vlasti nadgledaju sve aktivnosti građana"

16. okt 2020

“Kini nedostaje meka moć neophodna da privuče i okupi druge zemlje. Njen model ekonomskog razvoja će se ubrzo suočiti sa nepremostivim teškoćama”, kaže za RSE kineski disident Jianli Jang (Yang), predsednik Inicijativa za građansku moć u Kini (Citizen Power Initiatives for China), čije je sedište u Vašingtonu.

“Kada je reč o spoljnoj politici, mislim da će se ona suočiti sa ozbiljnim teškoćama, kao što je zapala u probleme u odnosima sa mnogim zemljama. Stoga ovo nije najbolje vreme za Komunističku partiju Kine. Ono je prošlo”, ističe Jang (57) dodajući da su neutemeljene procene da će Kina jednog dana nadmašiti SAD kao najjača sila na svetu.

Po njegovom mišljenju postoje dve Kine: „elitistička“ i „podređena“, te da se svetu predstavlja samo prva. On smatra da će nacionalizam biti sve veći izvor legitimiteta vlasti u Pekingu, pa će nastaviti da zvecka oružjem u susedstvu i oko Tajvana.

Jang ocenjuje da je Huavej produžena ruka vlasti u Pekingu “ne samo u tehnološkom nadmetanju na međunarodnoj sceni već i špijuniranju”. Po njegovim rečima, na delu je “digitalni totalitarizam” jer vlasti nadgledaju sve aktivnosti građana.

Jang je bio jedan od učesnika masovnih protesta na trgu Tjenanmen, koje su kineske vlasti ugušile u krvi 4. juna 1989. Tri dana kasnije otišao je u SAD. Došao je u Kinu 2002. gde je uhapšen po optužbi za ilegalni ulazak i sabotažu. Proveo je pet godina u zatvoru, prvih 15 meseci u samici.

“Jedino sam mogao da svakoga dana gledam u mali prozor koji se nalazio visoko u mojoj ćeliji. To je bio moj jedini kontakt sa spoljašnjim svetom, to malo parče neba koje sam mogao da vidim. Morao sam da sedim svaki dan satima bez pomeranja. Svaki pokret je mogao biti iskorišćen kao izgovor da me kazne. Moj život je bio sveden na životinjski,” kaže Jang.

U SAD je stekao dve doktorske diplome: iz političke ekonomije na Harvardu i matematike na Berkliju.

Kina nazaduje sa Si Đinpingom na vlasti

RSE: Kina je u poslednje tri decenije ostvarila impresivan ekonomski napredak, ali su sve učestalije kritike zbog stanja ljudskih prava.

Jang: Otkako je Si Đinping preuzeo vlast (2012. godine), Kina je nazadovala ne samo na političkom već i ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu. Mnogo je dokaza koji potvrđuju pogoršanje ljudskih prava – bilo da je reč o etničkim i verskim manjinama, Hong Kongu, kritičarima vlasti zbog neadekvatne reakcije na virus koji je izazvao bolest COVID-19. Dosta je primera zloupotreba. Ukratko, ne postoji prostor za slobodno iskazivanje mišljenja građana – bilo da je reč o pripadnicima manjina ili većinskog naroda Han. Si Đinping je poslednjih godina učrvrstio svoju vlast. On je veoma moćan, u to nema sumnje. Međutim, on se pribojava jer nije siguran da će njegova pozicija biti stabilna zauvek. Stoga sada čini sve kako bi osigurao svoju vlast. Tako je pre dve godine ukinuo ustavnu odredbu kojom se ograničava mandat predsednika na 10 godina. Time je poslao poruku ne samo građanima Kine, već i celom svetu da želi da bude doživotni lider. On bi prema pravilima Komunističke partije trebalo da se povuče sa njenog čela za dve godine. Međutim, Si Đinping želi treći mandat te da i nakon njegovog isticanja ostane na vlasti. U nastojanju da se pokaže uspešnim, nastoji da osnaži političku kontrolu. Takođe, da primeni ekonomski model koji omogućava izvesne tržišne slobode, ali i kontrolu u smislu šta se proizvodi i prodaje, kao i da ponovo nacionalizuje delove privatnog sektora.

RSE: Da li je on zaista najmoćniji političar u Kini kome ne preti nikakav izazov, bilo iz najužeg rukovodstva partije, ili drugih segmenata kineskog društva? Da li je uspešan u kontrolisanju svega u Kini?

Jang: On svakako sve kontroliše. Međutim, on doživljava kritičare svoje vlasti kao neprijatelje, počev od nezavisnih intelektualaca, disidenata, zatim građane čija su prava narušena, bilo da je reč o Ujgurima, Tibetancima, stanovnicima Hong Konga – lista je poduga. I unutar Komunističke partije je dosta kritičara, ali nema otvorenog izazova najvišim institucijama. Doduše, ima i javnih kritičara režima, poput profesora Su Žangruna (Harvard mu je ponudio posao, ali mu nije dozvoljen izlazak iz zemlje – prim. D.Š.), zatim tajkuna Rena Žićijanga koji je osuđen na 18 godina zatvora. Žićijang je iz druge generacije porodice kineskih revolucionara. Bio je blizak mnogim najvišim funkcionerima i otvoreno je kritikovao Si Đinpinga zbog čega je dobio dugogodišnju kaznu zatvora (milijarder i bivši direktor državne kompanije koji je kritikovao predsednika zbog odnosa prema pandemiji korona virusa, osuđen je po optužbi za proneveru i korupciju – prim. D. Š.). Primer Žićijanga pokazuje da je veoma teško, gotovo nemoguće otvoreno suprotstavljanje Si Đinpingu. On nastoji da to spreči. Međutim, mnogi u Komunističkoj partiji iščekuju da napravi ozbiljnu grešku nakon čega bi pokušali da mu se odupru. Najinteresantnije će biti za oko godinu i po dana kada Si Đinpingu istekne drugi mandat. Tada bi prema dosadašnjim pravilima Komunističke partije trebalo da ode u političku penziju. Međutim, kao što sam već rekao, on je odlučan da nastavi da vlada. Moguće je da tada dođe do unutrašnjih trvenja unutar Komunističke partije.

KP Kine naučila lekcije iz sloma socijalizma u istočnoj Evropi

RSE: Za razliku od sloma socijalističkih režima u Istočnoj Evropi krajem 1980-ih, u Kini je nastavljena vladavina jedne, Komunističke partije (KP). Da li se građani pribojavaju da se suprostave ili se radi i o nekoj novoj vrsti društvenog ugovora koji je podrazumevao da se odreknu dela političkih sloboda zarad ekonomskih benefita i mogućnosti bavljenja biznisom? U čemu je tajna?

Jang: Ima mnogo razloga za nastavak vladavine Komunističke partije Kine iako su njoj srodne stranke u Evropi doživele krah. Mislim da je ključni razlog to što su kineski komunisti naučili lekciju iz neuspeha svojih saboraca na istoku starog kontinenta. Istovremeno, izvukli su i pouke iz načina na koji vladaju desničarski diktatori. Dakle, lideri kineskih komunista su bili veoma fleksibilni u učenju taktika i strategija što im je omogućilo da pridobiju elitu, pre svega kapitaliste, zatim srednju klasu. To je bila sračunata politika koja se pokazala veoma uspešnom. Nakon masakra na trgu Tjenanmen (1989. godine), mnogi komunistički zvaničnici nisu bili uvereni da partija ima budućnost. Međutim, zahvaljujući Den Sijaopingu koji je razumeo bolje nego iko drugi da Kina treba da se ekonomski razvije i kada to dovede do stvaranja srednje klase, da je kooptira odnosno uključi u vladajuću strukturu komunističke partije, kako ne bi postala opoziciona snaga. On je to učinio veoma uspešno. Na primer, na 15. kongresu (1997. godine), Komunistička partija je otvoreno pozvala kapitaliste da joj se pridruže, što je ironija, jer bi trebalo da bude avagnarda proletarijata, odnosno radničke klase. Umesto toga, uključila je u svoje redove ekonomsku, zatim intelektualnu elitu, koja je postala deo vladajuće strukture u zemlji. U tome je tajna kako je Komunistička partija Kine preživela krizu izazvanu krajem Hladnog rata, masakrom na trgu Tjenanmen i druge, te da nastavi da vlada do sada.

‘Elitistička’ i ‘podređena’ Kina

RSE: U kojoj meri je ekonomski uspeh Kine igrao ulogu u podršci građana komunističkim vlastima. Ona je beležila u poslednje tri decenije rast od oko deset odsto na godišnjem nivou što je po mnogim ocenama impresivno iako je startna osnova bila niska. To je omogućilo da se nekoliko stotina miliona stanovnika iz udaljenih područja izvuku iz siromaštva.

Jang: To je uspeh za partiju. Kao što sam rekao, ekonomski rast je postao ključ za nastavak vladavine komunista u Kini, jer su uključivanjem kapitalističke klase, zatim intelektualaca osnaživali svoj legitimitet. Tu, dakle, nije igrala ulogu ideologija već ekonomski uspesi na osnovu kojih je partija mogla da polaže pravo na vladavinu. Međutim, to je dovelo do stvaranja društvene strukture koja se može nazvati „dve Kine“ – pri tom ne mislim na glavni, kontinentalni deo zemlje i Tajvan – već unutar same Kine. Dakle, postoji „elitistička Kina“ koja se predstavlja svetu kao impresivna. Istovremeno, podređene, siromašne građane iz udaljenih područja eksploatiše „elitistička Kina“, koju možemo nazvati „jing“, kao kompaniju sa Komunističkom partijom kao članom upravnog odbora, koja je otvorena i za domaće i međunarodne kapitaliste da joj se pridruže. Ova „druga Kina“, koja je podređena, služi kao izvor ropskog rada za „elitističku Kinu“. To je kineska realnost i pošto elita svuda dominira, ljudi koji su podređeni mogu da urade malo ili ništa da promene ove okolnosti. Tako Komunistička partija Kine uspeva da se predstavi svetu kao veoma efikasan model razvoja i to se dešava u poslednjih 30 godina.

RSE: U kojoj meri građani prihvataju ili podržavaju takvu politiku iz uverenja, a koliko iz straha?

Jang: Strah je definitivno veoma važan faktor i usađen je u svakoga. Čak i ako ga ljudi ne osećaju, strah je deo njihove podsvesti.

‘Veliki brat’ sve posmatra

RSE: Da li je tačno da se prate sve aktivnosti svih građana?

Jang: Naravno, Kina je razvila masovni, sveobuhvatni sistem nadzora, prateći svakoga šta radi i govori na svakom mestu. Ljudi su toga svesni i u skladu sa tim prilagođavaju svoje ponašanje jer znaju da „Veliki brat“ prati svaki njihov pokret. Dakle, faktor straha igra veoma važnu ulogu. To je najbolje objasnio Natan Šaranski (sovjetski disident koji je proveo deset godina u zatvoru, a posle političar u Izraelu – prim. D.Š) u knjizi „U odbranu demokratije“ (The Case for Democracy). Reč je o digitalnom totalitarnom sistemu i većina ljudi koji u njemu žive razvili su dvostruki način razmišljanja. Samo neznatna manjina zaista veruje u ono što tvrdi Komunistička partija i istinski je lojalna. S druge strane, neznatan je i broj disidenata, u koje i ja spadam, koji se usuđuju da otvoreno kritikuju i deluju. Većina ljudi u sredini je sklona dvostrukom načinu razmišljanja zbog straha: javno ističu da je u redu vladavina Komunističke partije, dok su u suštini, u sebi, nezadovoljni, ali se ne usuđuju da to otvoreno kažu i ne mogu biti disidenti, tako da žive dvostrukim životom – svakog dana, u svakom trenutku. Ali, u ljudskoj etici u određenom momentu dođe do promene. Šaranski je to veoma dobro objasnio u slučaju Sovjetskog Saveza da je taj trenutak došao 1985. kada je Mihail Gorbačov pokrenuo reforme, pa je faktor straha odjedanput nestao, tako da je svako mogao da izrazi svoje nezadovoljstvo prema vladi i otvoreno joj se suprotstavi. On je postavio pitanje u knjizi zašto se to nije desilo samo godinu dana ranije, dakle 1984., ili 1983. Da ste anketirali sovjetske građane 1955., 1965., ili 1975. godine – dobili biste odgovor da svi podržavaju vlasti. Kako i zašto je došlo do promene 1985. godine u režimu sličnom kineskom? Razlog je, kao što sam rekao, da je te godine nestao faktor straha. Ista situacija je sada i u Kini. Bilo koje istraživanje nije tačno jer je većina građana sklona dvostrukom načinu razmišljanja, odnosno svesti.

RSE: U kom trenutku i okolnostima može i u Kini da nestane pomenuti strah?

Jang: Biće potrebno mnogo toga da se desi. Najpre mora postojati sveopšte, snažno nezadovoljstvo građana režimom zbog bede u kojoj žive, koji će istovremeno zahtevati promene. Drugo, neophodno je da se to nezadovoljstvo naroda pretvori u održivu, snažnu opoziciju, koja sada ne postoji u kineskom društvu. Treće, nužno je da se naruši monolitnost rukovodstva Komunističke partije kako bi se pokazale razlike unutar njega, na primer, u odnosu prema lideru Si Đinpingu. Takođe, potrebna je podrška međunarodne zajednice, jer ponekad spoljni faktori mogu da pomognu u otvaranju zatvorenog društva. Smatram da kada se svi ovi faktori sinhronizovano dese, moguće su promene jer će vremenom nestati strah zato će od tog trenutka ljudi biti različiti i neće više morati da gaje dvostruku svest.

Nije moguće još jedno kinesko ekonomsko čudo

RSE: Međutim, Kina je velika zemlja na koju nije lako uticati sa strane kao na manje. Pominjete bedu. Ipak, Kina je i dalje ekonomski prilično uspešna i beleži bolje rezultate nego mnoge druge zemlje. U kojoj meri kriza izazvana virusom korona može da podrije taj rast? Koliko dugo on može biti održiv? Da li ima pukotina u tom modelu ekonomskog razvoja Kine?

Jang: To je veoma dobro pitanje. Nakon događaja na trgu Tjenanmen, Komunistička partija Kine se oslanjala na dva izvora legitimiteta: jedan je ekonomski razvoj, a drugi je nacionalizam. Ekonomski rast u Kini je sada pod znakom pitanja, jer usporava poslednjih godina i taj trend će se nastaviti. Niko neće to moći da promeni zato što se radi o takvom ekonomskom modelu koji je zapao u ćorsokak. Sa krizom izazvanom COVID-om 19 i trendom ka nacionalizaciji, odnosno podržavljenju tržišta, ne mislim da će Kina moći da napravi još jedno ekonomsko čudo u godinama koje dolaze. To će biti ozbiljan udarac legitimitetu vlasti. Stoga će Komunistička partija sve više da poseže za drugim izvorom legitimiteta – a to je nacionalizam.

Okretanje ka nacionalizmu kao izvoru legitimiteta

RSE: U čemu je problem sa ekonomskim modelom? Da li mislite na mešanje države u ekonomiju, prikrivene dugove banaka i preduzeća pod pokroviteljstvom države, produbljivanje socijalnih nejednakosti? Možda pokušaj Kine da se preorijentiše sa masovnog izvoza na domaću potrošnju, koja još uvek nije velika, kao motor ekonomskog razvoja. Dakle, šta je najveći problem u tom privrednom modelu?

Jang: Kina je krenula putem ponovne nacionalizacije privatnog bogatstva, što je učinila tokom 1950-ih. To će otuđiti srednju klasu i kapitaliste. To je ozbiljan problem sa kojim će se suočiti kineska ekonomija. Takođe, biće potrebno vreme da se preorijentiše sa ekonomije zavisne od izvoza ka domaćoj potrošnji kao njenom pokretaču. U međuvremenu, pojaviće se ozbiljan problem nezaposlenosti, što može izazvati nemire. Ne znam kuda će to voditi i kako će se završiti. Naravno, postoje i mnogi drugi problemi. Kao što sam rekao, teško je očekivati novo ekonomsko čudo i kinesko rukovodstvo neće moći da se ponovo njime hvali. Zato će, da ponovim, posegnuti za drugim izvorom legitimnosti, a to je nacionalizam. Stoga će biti sve agresivnijeg nastupa Kine na međunarodnoj sceni.

RSE: Kada ste pomenuli nacionalizam, verovatno ste mislili na sporove Kine sa susedima oko ostrva u Južnom Kineskom moru, poput Filipina, Vijetnama i drugih zemalja, zatim Japanom u Istočnom Kineskom moru, Indijom oko granice na Himalajima.

Jang: Da, kada je reč o eksternim pitanjima koja pominjete. Na unutrašnjem planu, nacionalizam ima posebno značenje u kineskoj politici. On je usmeren prema manjinama kao što su Tibetanci, Ujguri, Mongoli, zatim stanovnicima Hong Konga.

Kina ne može nadmašiti SAD

RSE: Mnogi smatraju, uključujući i pojedine zapadne eksperte, da je samo pitanje vremena kada će Kina nadmašiti SAD, makar u ekonomskom mislu. Smatrate li da je to realistično?

Jang: Ne, ja nisam tako optimističan kada je reč o kineskoj ekonomiji kao ti eksperti. Mislim da će se ona suočiti sa ozbiljnim teškoćama, kao što je zapala u ozbiljne probleme u odnosima sa mnogim zemljama, pre svega sa SAD-om, postepeno sa evropskim državama, zatim susednim: Indijom, Japanom, Južnom Korejom, Filipinima, Vijetnamom. Australija se upravo pridružila odbrambenom i bezbednosnom savezu četiri države (SAD, Japan, Indija, Australija – prim. D.Š.). Dakle, ovo nije dobar trenutak u njenim odnosima sa drugim zemljama. To će imati ozbiljne posledice i po njenu ekonomiju. Stoga nisam optimističan kada je reč o ekonomskoj budućnosti Kine, što će dodatno razvodniti legitimitet vladavine Komunističke partije. Zato će, kao što sam istakao, nastojati da pronađe druge načine da ojača svoju poziciju, poput nacionalizma, političke prinude, totalne kontrole sa masovnim nadgledanjem građana.

Kina nema meku moć

RSE: Mnogi ističu da za razliku od SAD koje poslednjih decenija imaju veliki potencijal za stvaranje savezništava – ne samo sa EU već i drugim zemljama – Kina nema taj manevarski prostor jer je se mnogi pribojavaju, pa tako čak i Vijetnam koji je nekada ratovao sa SAD-om sada se okreće njima kao zaštitniku od sve agresivnije politike vlasti u Pekingu. Možda je to jedan od ključnih izazova za Kinu na međunarodnoj sceni.

Jang: Da, Kina se sada suočava sa ozbiljnim izazovima iz međunarodne zajednice. Ona ima ambicije, koje je veoma dobro isplanirala, da preuzme od SAD vođstvo u globalnom upravljanju. Međutim, njen veliki problem je nedostatak meke moći (soft power). Zbog toga je Si Đinping obećao nedavno na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija da će njegova zemlja u narednih 40 godina neutralisati ispuštanje ugljen-dioksida u atmosferu, kako bi prikazao sebe i svoju vladu kao pristalice zaštite životne okoline. Zvanični Peking čini sve što je moguće kako bi osnažio svoju meku moć. Međutim, ako se ima u vidu karakter kineske vlade sa kršenjima pravila u svakoj oblasti, malo ko će verovati u njenu meku moć i formiranje međunarodnih savezništava. Smatram da je to najslabija tačka Kine kada pokušava da sa bilo kojom zemljom stvara savezništvo.

RSE: Međutim, mnogi ocenjuju da je za razliku od Rusije koja je u otvorenom sukobu sa Zapadom oko aneksije Krima, rata sa Gruzijom – Kina jedino zaineresovana za proširenje ekonomske saradnje kao i dalje najveći izvoznik na svetu sa masovnim investicijama u Africi, Latinskoj Americi i drugim delovima sveta, što potvrđuje i njen projekat Jedan pojas, jedan put. Da li uz novac idu i politički uslovi?

Jang: Naravno, u tome uvek postoji politička komponenta. Sa projektom Jedan pojas, jedan put u svakoj zemlji koja je u njega uključena, u igri je politička kombinatorika sa stvaranjem dužničke zamke. To znači da te države moraju da se povinuju kineskom uticaju na međunarodnoj sceni, što je izrazito politički aspekt. Stoga ne treba verovati da je pomenuti projekat isključivo ekonomskog karaktera. Koliko vidim, zvanični Peking će se suočavati sa sve većim preprekama u primeni svoje grandiozne strategije Jedan pojas, jedan put – čak i u afričkim zemljama. Velike svetske ekonomije će se takođe nadmetati sa Kinom u Africi i Latinskoj Americi, tako da joj neće dozvoliti da sama radi šta želi. Kina ima ambicije na Tajvanu što će biti ključna tačka u njenim odnosima sa najvećim demokratijama na svetu. To potvrđuje i slučaj Hong Konga zbog koga su mnoge zemlje izgubile poverenje u Kinu. Dakle, da sumiram: Kini nedostaje meka moć neophodna da privuče i okupi druge zemlje. Njen model ekonomskog razvoja će se ubrzo suočiti sa nepremostivim teškoćama. Kada je reč o spoljnoj politici nailaziće na sve više problema širom sveta. Stoga ovo nije najbolje vreme za Komunističku partiju Kine. Ono je prošlo.

Kina neće napasti Tajvan

RSE: Pomenuli ste Tajvan kao ključnu tačku. Da li će Kina u nekom trenutku pokušati da na silu preuzme kontrolu nad njim. Si Đinping je poručio pre neki dan vojnicima da budu spremni i za rat, doduše ne pominjući protiv koga?

Jang: Ne verujem da će Kina biti u stanju da na silu zauzme Tajvan, ali će i dalje pokušavati da ga vojno uznemirava, uključujući možda i njegovu blokadu kako bi se izazvao politički potres sa ciljem da se stanovnici ovog ostrva okrenu ka Pekingu. Međutim, ne verujem da će se Si Đinping u dogledno vreme odlučiti za invaziju Tajvana. Mislim da su ključni faktor SAD, Japan, Australija i druge demokratije koje to ne bi prihvatile, a Si Đinping nije siguran kakve bi bile posledice eventualnog pokušaja da vojno zauzme Tajvan. On je veoma racionalan i neće to uraditi. Međutim, njemu je potreban Tajvan da bi osnažio svoju poziciju kod kuće. Stoga će nastaviti sa vojnim uznemiravanjem i možda ponekad vojnom blokadom ovog ostrva. Takođe, biće i dalje oružanih incidenata sa Indijom. Kako se bude približavao kraj njegovog drugog mandata, možda će pokrenuti veće vojne akcije protiv Tajvana ili Indije da bi osnažio svoju poziciju u sukobu sa drugovima u najužem rukovodstvu.

RSE: Kažete da velike demokratije ne bi dozvolile da Kina vojno zauzme Tajvan. Međutim, nisam siguran da bi se iko usudio da se zbog ovog pitanja otvoreno vojno suprotstavi najvećoj armiji na svetu. Znate za slučaj Krima. Niko nije intervenisao da spreči rusku aneksiju iako je verbalno bilo žestokih osuda. Slično se desilo i 2008. kada je ruska armija intervenisala u Gruziji.

Jang: Mislim da se pitanje Tajvana prilično razlikuje od Krima. Tajvan je demokratska zemlja kojom ne vlada Kina i pouzdan je partner Zapada. Takođe, on je strateški veoma važan za SAD, Japan, Australiju, Indiju i ostale demokratske države u indo-pacifičkom regionu. Stoga, Si Đinping do sada nije preduzeo vojnu intervenciju protiv Tajvana jer nije siguran kako će reagovati SAD i ostale zemlje koje sam pomenuo. Iz onoga što zvaničnici u Vašingtonu izjavljivali poslednjih meseci, jasnije je nego ranije da bi SAD vojno reagovale u slučaju kineskog napada na Tajvan. Zbog toga smatram da ćemo sve više biti svedoci napuštanja američke politike strateške ambivalentnosti, odnosno jasnog predočavanja da će doći u pomoć Tajvanu u slučaju kineske intervencije. Stoga smatram da je situacija sada drugačija nego ranije i Si Đinping ne može da se odvaži na takav potez jer brine zbog posledica.

Huavej produžena ruka kineskih vlasti

RSE: SAD se protive investicijama Huaveja u gradnju infrastrukture za 5G mrežu, tvrdeći da je on instrument kineskih vlasti za špijuniranje. Vremenom se takvom stavu priklonila i većina evropskih zemalja. Peking tvrdi da je to protivno principima ravnopravne konkurencije, jer su mnoge zapadne kompanije investirale u Kinu, mada uz određene uslove. Kako komentarišete ovo pitanje?

Jang: Slučaj Huaveja je veoma važan. To je samo još jedan primer koji pokazuje na koji način Kina želi da utiče na ceo svet. Nema nikakve sumnje da je Huavej deo vladine strukture i produžena ruka Komunističke partije ne samo u tehnološkom nadmetanju na međunarodnoj sceni već i špijuniranju. Stoga ne bi bilo mudro da se ovoj kompaniji omogući postavljanje infrastrukture za 5G mrežu. Sve više zemalja uviđa tu realnost i pridružuje se američkom bojkotu. Mislim da je to ispravan pristup.

I građani Kine žele slobodu

RSE: Bili ste jedan od demonstranata na trgu Tjenamen 1989. Kao što smo konstatovali, za razliku od pada Berlinskog zida koji je bio prekretnica ka slobodi i demokratiji u istočnoj Evropi, tadašnji obračun kineskih vlasti sa studentima i drugima koji su protestovali bio je nagoveštaj autoritarnih trendova kojima smo i danas svedoci ne samo u Kini. Šta ste tada očekivali da postignete demonstracijama?

Jang: Tada smo očekivali da će uskoro doći do promena u Kini. Međutim, naše nade su se raspršile i tada i kasnije mnogo puta svih ovih 30 godina, iz više razloga. To je za nas tužna priča. Međutim, i dalje gajimo nadu jer su građani Kine isti kao i svuda u svetu – oni takođe žele slobodu a ne da njima zauvek vlada Si Đinping. U tom smislu moraju nešto da učine. Brinu me propuštene prilike kao što je bila početkom 1990-ih kada se u svetu debatovalo kako tretirati Kinu. Tada su SAD i druge zemlje odustali od stava da se njene reforme i integracija u međunarodnu zajednicu ocenjuje na osnovu stanja ljudskih prava. Kao rezultat, Kina je ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju bez ikakvih preduslova. Ako sada međunarodna zajednica konačno uvidi realnost, mislim da ima još nade.

Nije moguć ‘novi Tjenanmen’

RSE: Da li je nakon 30 godina moguć ‘novi Tjenanmen’ u smislu da ima dovoljno ljudi koji su spremni da se hrabro suprotstave vlastima protestujući na ulici, kao što se to desilo 1989?

Jang: Situacija u Kini je sada sasvim drugačija nego pre 31 godinu na Tjenanmenu zbog svega o čemu smo do sada govorili. Mislim pre svega na sveobuhvatni sistem nadzora kojim se prati svaki korak ljudi, što čini gotovo nemogućim da se ljudi ponovo tako masovno okupe, kao što smo mi to uradili na trgu Tjenanmen. To je novi izazov za nas kako da pronađemo način za iskazivanje mišljenja i masovno okupljanje, ali u drugačijoj formi. To je pravo pitanje sa kojim se suočavamo.

Bio sam 15 meseci zatvoren u samici

RSE: Bili ste osuđeni 2002. na pet godina zatvora u Kini. Po kojoj optužnici i kako ste bili tretirani tokom tamnovanja?

Jang: Proveo sam 15 meseci u samici. Inače, došao sam u Kinu iz SAD 2002. da bih pomogao radničkom pokretu u organizovanju nenasilne taktike otpora. Uhapšen sam po optužnici za nelegalni ulazak i podrivanje državne bezbednosti i završio u zatvoru. Tokom zatočeništva u samici oslanjao sam se na molitve da bih preživeo. Kasnije sam radio vežbe za mozak pišući pesme u mojoj glavi i sve sam ih zapamtio. To sam radio svake večeri mesecima, kako bih sačuvao zdrav razum. Kasnije su se zatvorski uslovi za mene postepeno poboljšavali zbog pritiska međunarodne zajednice. Bio sam zatvoren pet godina što je blaža kazna nego što su mnogi očekivali. Moj primer upravo potvrđuje da međunarodna zajednica može nešto da učini.

RSE: Dok ste bili u samici nije vam bilo dozvoljeno da pišete?

Jang: Nije mi bilo omogućeno da čitam, niti papir i olovka za pisanje. Nisam mogao ni sa kim da razgovaram. Jedino sam mogao da svakoga dana gledam u mali prozor koji se nalazio visoko u mojoj ćeliji. To je bio moj jedini kontakt sa spoljašnjim svetom, to malo parče neba koje sam mogao da vidim. Morao sam da sedim svaki dan satima bez pomeranja. Svaki pokret je mogao biti iskorišćen kao izgovor da me kazne. Moj život je bio sveden na životinjski.

RSE: Nije vam bila dozvoljena čak ni šetnja po zatvorskom dvorištu?

Jang: Ne, nije mi bilo ništa dopušteno?

Već 13 godina ne mogu da dođem u Kinu

RSE: Na kraju ste pušteni iz zatvora 2007. godine. Da li ste od tada bili u Kini?

Jang: Nakon što sam izašao iz zatvora, morao sam da provedem još četiri meseca u Kini pre nego što mi je dopušteno da se vratim u SAD.

RSE: To je bilo pre 13 godina?

Jang: Da, od tada nije mi bilo dozvoljeno da dođem u svoju domovinu. Pokušao sam za poslednjih 13 godina da četiri put da dođem u Hong Kong ali sam bio zadržan na aerodromu.

RSE: Video sam na internet stranici vaše organizacije da ste pokrenuli akciju sa ciljem da se pronađe “tenk man” (nepoznati mlađi čovek koji je goloruk stao ispred kolone tenkova koja je krenula da uguši demonstracije na Tjenanmenu 1989. godine – prim. D.Š.). Ima li ikakvih informacija o njemu, da li je živ?

Jang: Nemam nikakvih informacija o njegovoj sudbini. Jedino kineska vlada zna da li je živ i gde se nalazi. Smatram da “tenk men” odavno nije više samo konkretna ličnost, već simbol. Stoga tražeći ga, time istovremeno čuvamo taj simbol i duh. To nameravamo da ostvarimo ovim projektom.

(Radio Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Podešavanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga