Ja, doktorica, u opkoljenom Sarajevu (VIDEO)

"Treba pisati istoriju. Nju granata ne briše iz memorije"

17. avg 2021

„Ponosna sam na ono što sam postigla i preživjela. Naučila sam reciklirati i ništa ne bacati. Kruh najviše volim. Jer sam kruha bila gladna, a preživjela na njemu. Idem dalje kroz život, samo da ljudi ne primijete da sam oštećena.“

Doktorica Elvira Serdarević upisala je fakultet 1987. godine. Ceo rat živela je u Sarajevu sa dve sestre, a tokom rata uspešno je završila studije. Jedna je od onih koji su krvavo Sarajevo upamtili kao zonu motivacije i najvećeg životnog uspeha. Kao zonu života. Sada su tu ostale priče, žive rane i rezultati. Uspesi. Doktorica. Sećanja nam pripoveda i novinar Jesenko Krehić. Oboje akademski građani.

Mada kaže kako joj je veoma teško prisećati se tog perioda, Elvira Serdarević ističe da joj je ćerka uvek govorila: “Mama, ti to moraš pisati, dok su sjećanja još uvijek tako živa“, zbog čega je, između ostalog, odlučila da govori za Autonomiju.

Po zanimanju je pedijatrica, a kada je počeo rat bila je peta godina medicine. Zanimljivo je da je maštala o tome da bude novinarka, ali nakon čitanja knjige o požrtvovanosti medicinske sestre, shvatila je da je zaljubljena u dobročinstvo. U empatiju koja je svetu tih godina bila nasušno potrebna. Prenosi da kada je rat počeo, sa radom su stali fakulteti i škole, a ljudi su napuštali Sarajevo kako su znali i umeli. Počeli su dobijati poruke iz Crvenog križa, što je značilo da sada svet zna za rat, ali da ništa ne poduzima.

“Predavanja su stala. Ja sam bila apsolventica, ali krenuli smo dolaziti na fakultet da bismo vidjeli šta će se dalje dešavati. Dobila sam informaciju da je većina profesora i asistenata otišlo, no da su oni što su ostali, voljni pomoći da naši životi, a tako i studiji nastave kako je predviđeno“, priseća se Elvira Serdarević.

Medicinski fakultet u Sarajevo (foto: žurnal.info)

Kako kaže, nakon toga mnogo lekara je napustilo Sarajevo, a ona je, kao i ostali studenti završne godine medicine, bila angažovana u jednoj ambulanti. To je bilo njeno prvo radno iskustvo, a tada su joj ostala samo četiri ispita do završetka studija.

Kad manje pucaju, idem na fakultet

Elvira Serdarević je iz Sanskog Mosta, a sa sestrom se odselila u Sarajevo kako bi studirale. Priseća se kako je neposredno pred početak rata bio Bajram, a njihova najmlađa sestra došla je kod njih u posetu.

“Roditelji su bili u Sanskom Mostu, gdje su se dešavale strašne stvari. Moji roditelji su preživjeli, ali 19 muškaraca od naše rodbine je pobijeno. Skupljeni su u jednoj kući i svi zajedno spaljeni i zaklani. Na kraju smo 1995. sve njih u istom kaburu sahranili, nakon što su zločini potvrđeni. Tako da su moji roditelji imali sreću da se izvuku iz tog pakla i odsele se sa najmlađim bratom u Njemačku“, priča naša sagovornica.

Kaže da dugo njihovi roditelji nisu imali nikakve informacije o njima. Sarajevo je sa svih strana bilo opkoljeno snagama Vojske Republike Srpske , a tek su nekoliko meseci kasnije uspele da se jave da su žive, putem radio veze. Informaciju je poslala u Split, gde je živela njena dotadašnja cimerka Marija.

“Mariju i sada tražim. Možeš li zamisliti da, na vrhuncu svih društvenih mreža, ne znam kako se Marija preziva i ne mogu je naći. A toliko to želim. Ona je jedan period bila veza između nas i naše porodice. Onda su počele poruke putem Crvenog križa, ali su putovale mjesecima”, priseća se.

Međutim, poruke koje su putovale mesecima nisu bile brže od dezinformacija. Tako je do Elvirinih roditelja stigla poruka da je ona poginula.

“Moji roditelji i sva familija van Sarajeva su živjeli s uvjerenjem da sam ja mrtva, jedno izvjesno vrijeme, dok to neko nije demantirao. To sam saznala tek nakon rata, kada sam se prvi put srela sa svojim roditeljima”, prenosi Elvira Serdarević.

“Probaj zamisliti da stalno padaju granate i da stalno pucaju snajperi”, opisuje odlazak na fakultet. Prema njenim rečima, tada nije bilo pravila. Termini za ispite i predavanja nisu postojali, već se sve ugovaralo “pješke”, kad bi se smoglo dovoljno hrabrosti za odlazak napolje.  

“Nije tu bilo termina kad je predavanje. Nego, ja se ohrabrim: Danas manje pucaju, idem na fakultet. Uletim u zgradu, pomislim, živa sam stigla. Kad ima nekog od osoblja, ja pokupim informacije o tome kad bi profesor mogao zakazati ispit”, objašnjava ona kako je izgledalo studiranje u opkoljenom Sarajevu.

Ispiti u podrumu, pod granatama

Rat je ipak od studija odvojio Jesenka Krehića, sadašnjeg urednika na BHRT-u. Tadašnji student Fakulteta političkih nauka, na Odsjeku za žurnalistiku, zateknut je razmišljanjem da li će ostati živ ako nastavi studirati, jer je preživljavanje u tadašnjem Sarajevu bio primarni cilj. Izabrao je borbu za život i nastavio studiranje.

„Ispite smo polagali na fakultetu. Ne mogu uspoređivati kvalitet prije, za vrijeme i nakon rata. Učili smo iz debelih knjiga i samo knjiga. Stalno vijesti o mrtvima, a ti uzmeš knjigu i učiš, za sebe. E, to je ulijevalo mir. Sada su neke druge generacije. Prema Balaševićevom stihu: Ja sam živio život po svome“, navodi Jesenko.

Ispiti su dogovarani usmenom predajom, a ako i profesor i student/ica budu živi u dogovorenom momentu, pristupa se ispitu.

„Počinjemo ispit na fakultetu, sa našom profesoricom Jelenkom Voćkić. Granatiranje u blizini. Odatle oboje ustajemo i siđemo u podrum, oboje sjednemo na po jednu staru kartonsku kutiju. Ona ispituje, ja odgovaram. U jednom trenutku granata pada veoma blizu. Čujemo kako se gore iznad sve ruši, od gelera, dijelova zgrade, gelendera. Ako nema druge i treće granate, nastavljamo“, priča Krehić za Autonomiju.

Jesenko Krehić: „Stalno vijesti o mrtvima, a ti uzmeš knjigu i učiš, za sebe“

Baš zbog toga, ni tada, a ni sada, ni Elvira niti Jesenko ne mogu da procene koliko njih je zaista studiralo u tom periodu. Kažu da znaju kako je mnogo njih otišlo dok su imali priliku, a da se ni sa kim nisu viđali na fakultetu. Među pričama koje često odzvanjaju sarajevskim sokacima, nezaobilazna je i ta da su brojni školarci i studenti pre dolaska po svoje diplome, već bili pokojni.

“Otišla bih na fakultet samo po informaciju gdje će profesor biti. Sve na klinici bila je ratna hirurgija. Mali jedan dio klinika je radio ono svoje osnovno. Na primer, infektivna klinika ili ginekologija, radili su te osnovne stvari. Onda bih ja tako otišla kod tog profesora, kad znam da je on dežurni ili kad znam da je tamo”, objašnjava Elvira Serdarević.

Spomenuvši ginekologiju, prisetila se prelomnog perioda studija pre rata. Preokreta koji se i danas vrti u Elvirinim snovima. Klinika za ginekologiju bila je tamo gde su studenti medicine radili i živeli sedam dana, kako bi videli što više različitih poroda, u jednoj od sadašnjih sarajevskih bolnica. Na toj praksi, u grupi sa njom, bila je koleginica koju dobro pamti, Sonja Karadžić. Ćerka ratnog zločinca, Radovana Karadžića. 

“Ta praksa je zadnje što smo mi imali redovno kao studenti. Sonja Karadžić je drugog dana samo nestala. Niko nije znao gde je. Mi smo završili tu praksu,  a naredni dan smo imali vježbe na očnoj klinici. Tada je nešto počelo pucati. Ovaj dan mi se mozak uporno trudi da zaboravi. Nije nam bilo jasno šta se dešava. Uglavnom smo svi pozvani da izađemo na ulicu. Na mirne demonstracije, mirnu šetnju. Suada je poginula, njena sestra Mirza je bila tu. Mirza i ja smo generacija”, priseća se.

Suada Dilberović je bila studentica pete godine medicine, porijeklom iz Dubrovnika. Suada je jedna od prvih žrtava opsade Sarajeva i rata u Bosni i Hercegovini od 1992 – 1995. godine.

Sreća koju nemaš s kim da podeliš

Poslednji ispit Elvire Serdarević bio je sudska medicina. Profesor sudske medicine, kako ona pamti, bio je dosta star, a živeo je u delu Sarajeva gde je snajper najviše pucao. Baš zbog toga, profesor nije izlazio iz stana od početka rata, a studenti su ispit polagali u njegovom stanu. Živeo je sa suprugom koja je bila svedokinja na ispitu, a ispit je bilo moguće polagati kad god ko pozvoni na stan, pošto nije bilo načina da se ugovori termin.

“Onda se ja ohrabrim. Jedan dan kad se manje pucalo, uzmem indeks i odem na posljednji ispit. U dijelu gde su snajperi, prolazi se kroz haustore susjednih zgrada i tamo su neki tuneli napravljeni. Dođem ja u njegov stan, sjednem. On, njegova supruga i ja. Regularno odgovaram, regularno me pita, sve sam znala. Na kraju kaže: čestitam. Njegova supruga me zagrli i čestita. Napiše mi on ocjenu u indeks i ja izlazim, silazim niz one stepenice i kažem: ‘Bože, bolje da nikad nismo ovako završili. Ni ja, ni oni moji roditelji’”, priča ona.

Elvira Serdarević kaže da joj je najteže pala činjenica što nije sa roditeljima mogla da podeli tu sreću. Polaganje poslednjeg ispita joj je podsetnik na usamljenost koju je osećala na stubištu profesora sudske medicine.

“Koliko god mi imamo svoje ambicije i želimo svoje ciljeve postići, želimo da roditelji gledaju taj naš uspeh. Razmišljam: ‘Pa ja sam završila medicinu i nemam to nikom reći’. Nemam kome da vrisnem. Onda kad sam došla konačno do mojih sestara one su napravile neko slavlje kakvo se moglo napraviti u tom periodu. Međutim, taj osjećaj, to kako sam se ja osjećala… Bila sam sama na tom stubištu i nisam imala kome reći da sam završila medicinu”, naviru joj sećanja.

„Čuvaj se, sine“

S druge strane Jesenko Krehić, koji na svu sreću nije imao nikakvih gubitaka u bližoj porodici, objašnjava promjene kojima su podlegali svi, bez izuzetka. Svoju profesiju doživljava kao najlepšu na svetu, iako je prvobitno planirao biti doktor. Rodbina iz Beograda je upućivala poruke da se napolju kreću samo u slučaju potrebe za hranom. Seća se reči: „Čuvaj se, sine“.

„Ljudi nisu razumjeli šta se dešava. Ovdje se nije moglo nikako kretati. Živiš unutra i prepuštaš se svojoj sreći ili nesreći. Moj drug i ja smo slušali konkurs za audiciju, 1989. godine, za sarajevski Radio 202, a bilo nam je dosadno. Dogovorili smo se da ćemo ići tamo jer je tamo raja, mladi. Otišao sam, pročitao tekst, prošao izborni krug, počeo raditi kao volonter i onda se zadržao. Zadaci koji su me pritiskali postali su moja strast“, navodi Jesenko.


Ovde pročitajte srodne članke naših mladih kolega iz Bosne i Hercegovine i Srbije!


Na ulazu u redakciju BHRT-a, stoji spomen-ploča, na kojoj je previše imena ljudi koji nisu bili u ratu, nego su ginuli radeći svoj posao. Jesenko kaže da je krivac u brdima, Elvira da je najsvetije od svega biti čovjek, dobar čovjek. A i za to moraš biti školovan.

Jedna doktorica, jedan novinar. Jedna priča, sećanje na borbu i jedna poruka: Treba pisati istoriju. Nju granata ne briše iz memorije.

Sanja Kosović i Irma Ahmetspahić (Autonomija, naslovna fotografija: privatna arhiva)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ratni plen
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga