VOJIN IVKOV: Kako sam sahranio Slobu za bigmek

Iz kvarta: Moraš im ponuditi vest, nešto za čega će se uhvatiti, to im prodaj…

02. mar 2020

Bio sam u osnovnoj školi, mislim da je to bilo i pred kraj mog neformalnog obrazovanja na Satelitu, kada se Mek otvorio u Novom Sadu. Apolo centar je na mestu Grila 13 otvorio prostor za ovaj zapadni izum, hamburger. A ja sam jedva čekao da ga probam, da ga pomirišem, da dignute glave izađem na trg sa bigmekom i kolom u rukama.

Svi mi kao klinci maštamo o nečemu, neko da postane poznat, neko da ima pun kofer para. Moj komšija Nikola i dalje mašta o Nađi, a ja sam, pored toga da kao Džordan polažem na drugi obruč, maštao da jedem u Meku. Zvuči iz ove perpektive smešno, ali tada se bližio kraj devedestim… Međutim, ne i kraj finansijskim mukama moje porodice. Matori je radio u Matici srpskoj i pisao za Nezavisne, što je značilo, nema ni za pljesku, a kamo li za hamburger sa trulog zapada „poslat da nam pokvari mladež“.

U patikama nekoliko brojeva većim, „urašćeš u njih“, potrčao sam ka busu da stignem do centra, pasaža u Zmaj Jovinoj gde je bila redakcija Nezavisnih. Matori mi je nabacio šljaku. Posle danonoćnog insistiranja i opisivanja ukusa i mirisa iz Meka, odluka je pala: prodajem novine na ulici. Ne smem da kažem da sam bio kolporter, razljutio bih ljude od zanata, ali sam pokušavao da strpam nešto para u džep.

Ovo je moja šansa, Vojine gari, sada se pare prave, kakve, bre, muljaže po Satelitu, ovde je keš. Uzeo sam prvu vezu novina i bitno izleteo na ulicu. Smestio sam se, pa pored Meka naravno, da mi bude blizu. Posle pola sata je već bilo jasno da ću se morati držati i poslova iz kvarta.

Sada ne bih znao šta je pisalo u njima, a meni iskreno i nije bilo važno. Znao sam da tamo radi neka kul ekipa i da je gušt njihovu robu gurati. U najsvečanijem korporativnom odelu, sve sa zlatnim znakom Meka na gornjem džepu prikrao mi se neki dripac da me otera odatle. Kaže previše se derem i teram ljude. Bio je veći i stariji, spustio sam glavu i otišao ispred SNP-a, da tamo oprobam sreću. Kratko i je tamo trajalo, oterali su me prosci, Mali, znaš li ti čije je ovo mesto? Ajd’ pali da te ne vidimo.

Te noći sam se vratio u redakciju sa polovinom prodatih primeraka i gorućom željom za promenom karijere. Rekli su mi da sam bio dobar, prodao sam i više nego što su očekivali. Dali su mi manje nego što sam ja očekivao, tek za pola male porcije pomfrita u Meku.

Sledeće nedelje uz nagovor mog starog i hvale da sam se pokazao kao mali od poverenja i da treba da budem ponosan na to što radim (hvatao me je na takve fore), otišao sam po novi tabak Nezavisnih, prebacio ih preko leđa i izašao na nikada užurbane ulice Novog Sada. U centru mi se ne prodaje, studenjak mi je daleko, ostaje mi mesto sa puno ljudi sklonih da daju pare. Futoška pijaca.

„Nezavisne, kupite Nezavisne! Nezavisne!“, urlao sam toliko da su me i na Ž stanici čuli. Prodao sam par komada. „Slušaj mali, pogrešno prodaješ“, stariji momak u iznošenom kombatu mi je prišao, „Moraš im ponuditi vest, nešto za čega će se uhvatiti, to im prodaj… a sada se skloni odavde, teraš mi kupce.“ Punio je upaljače, mislio sam tada da je to jedna zavidna karijera, a i dalje mislim, ali o tome drugi put.

Otišao sam na drugi kraj pijace, na deo koji se oslanja na Bulevar. „Umro je Sloba, umro je Sloba!“, sada su me čuli i ovi u Pariskih komuna, „Kupite Nezavisne, umro je Sloba. Nezavisni“… Otišle su sve novine koje sam imao. Otrčao sam nazad u redakciju po novu turu. Sada mi nije bio dalek studenjak, sve je otišlo, a pobegao sam i ja dok ne shvate da u novinama nema Slobine smrti, da se sam ne bih pojavio na zadnjim stranama nekih drugih novina.

Pobednički sam uleteo u redakciju, ego mi je bio veličine Divca, i odmah sam pokušao da pregovaram o uslovima rada i svom procentu. Samo su me ispratili iz redakcije.

Ali, to mi nije pokvarilo raspoloženje. Jer… napokon…

Ušao sam u Mek, a tamo… sve se beli, sve čisto, ne znam da li da se prekrstim ili… Skrušenog tela i pognute glave došao sam do ispovedaonice, htedoh reći šaltera za prodaju. „Bigmek, koka kolu i pomfrit, moliću!“. „Izvini nisam te čula, možeš li malo glasnije?“ „BIGMEK, KOLU I POMFRIT, moliću lepo!“, digao sam glas, čisto da se zna ko ovde ima para u džepu. Pojeo sam celu zaradu za pet minuta. Ostao sam na trgu još neko vreme rukom vijajući poslednji pomfrit u kesi u nadi da ima još nešto sakriveno.

Krvavo zarađen novac, sahranio sam Slobu za bigmek.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Podešavanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga