IVAN JOVANOVIĆ: Poslednja prilika za odlučnije kažnjavanje ratnih zločinaca

"Svaka strana treba da preispita svoju prošlost i svoju ulogu u ratu a posebno u ratnim zločinima"

06. nov 2020

Vlade država u regionu moraju da pokažu jasnu volju da podržavaju suđenja za ratne zločine protiv svih okrivljenih, bez obzira na nacionalnost, a međunarodna zajednica u tom procesu mora da da podršku onima koji se time bave. Ono što će biti urađeno u narednih pet-šest godina na tom planu je poslednja prilika, posle toga sve će ići još mnogo teže, između ostalog i zbog protoka vremena koji otežava sudsko utvrđivanje činjenica o određenim događajima, ističe u intervjuu za Autonomiju rukovodilac regionalnog programa podrške suđenjima za ratne zločine u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP Ivan Jovanović.

Kako navodi, ovaj program UNDP pre svega se bavi jačanjem kapaciteta onih koji se bave ratnim zločinima, kako institucija tako i nevladinih organizacija, i udruženja žrtava, uz opasku da je sve teže nakon 20 i više godina na suđenjima utvrditi istinu, jer i okrivljeni i svedoci umiru ili stare.

– Svedočenja žrtava i drugih svedoka konkretnih zločina postaju sve manje pouzdana, sve je veći broj oslobađajućih presuda, političke volje je sve manje. Svaka strana je svoje ratne zločine i ranije gurala pod tepih, a sada što više vreme prolazi interesovanje javnosti je sve manje, a manji je i pritisak međunarodne zajednice, koji je bio ključan da se uopšte počne sa domaćim suđenjima i da države regiona sarađuju sa Hagom. Tako da šta u narednih pet-šest godina ovaj region uradi u smislu postizanja pravde za žrtve, to će biti to.

Čini se da se region sve više kreće u suprotnom smeru – Kolinda Grabar Kitarović je na inuguraciji imala i haške osuđenike, Ministarstvo odbrane Republike Srbije izdaje knjige oficira koji su još u zatvoru, u BiH ratni zločinci redovno učestvuju na izborima… Kuda nas to sve zajedno vodi?

– Takve pojave nisu nove, one postoje od ratova pa naovamo. Moguće je da neko zaista bude heroj u ratu, a da istovremeno počini ratne zločine i bude ratni zločinac. Ali, to onda mora jasno da bude priznato i ta osoba ne bi smela da bude predstavljena samo kao heroj, između ostalog i zarad davanja primera budućim generacijama, pa i budućim vojnicima ovih zemalja koji će možda kao pripadnici mirovnih snaga biti deo vojnih kontingenata u nekim drugim zemljama. Mora se jasno potcrtati da ratni zločini moraju biti kažnjeni i da će biti kažnjavani. A ako ti ljudi uživaju neke društvene privilegije i neko veće poštovanje u društvu bez obzira što su osuđeni za ratne zločine, to šalje lošu poruku i drugim državama regiona, koje onda ne vide da njihovi susedi iskreno žale zbog počinjenih zločina i ne vide da žrtve mogu da računaju da će njihova patnja biti priznata. To nije dobro za budućnost ovog regiona koja bi trebalo da bude građena na temeljima toga da svaka strana preispita svoju prošlost i svoju ulogu u ratu i, posebno, u ratnim zločinima.

Kako to postići? Hoćemo li morati čekati da u svakoj od zemalja na vlasti dođu opcije koje imaju jasan otklon prema svemu tome?

– Nema jednostavnog recepta šta i kako uraditi. Neophodna je kombinacija koja će uključiti, prvo, političku volju da se ozbiljno suočimo s prošlošću i iskreno osudimo zločine – da svako kritički ispita ulogu svoje vojske, svoje policije i svog državnog aparata, a ne samo onog iz komšijske države odnosno naroda. Drugo, potrebna je politička i druga podrška suđenjima za ratne zločine. Treća je uloga medija koji treba da informišu i edukuju ljude o tome šta se zaista dešavalo, bazirajući pre svega svoj rad na pouzdanim i sudski utvrđenim činjenicama i ne birajući informacije prema tome da li im se uklapaju u uobičajenu predstavu o ulozi sopstvenog naroda ili pojedinaca u ratovima i zločinima. Neophodan je i rad sa generacijama mladih kroz obrazovanje i različite programe. To je proces koji traje. Ovde u regionu je vrlo kompleksna situacija, u poređenju s drugim delovima sveta, jer imate mnogo različitih etničkih grupa u različitim državama, različite vlade, različite politike, tako da je teško doći do nekog saglasja oko ovih tema. U zavisnosti od toga koje ste etničke pripadnosti vi onda zauzimate određeni pogled u odnosu na blisku prošlost bez obzira u kojoj državi živite. Bitnu ulogu može i dalje da odigra međunarodna zajednica, posebno u odnosu na države koje žele da uđu u EU. Odnos prema zločinima, i uopšte osuda ratni zločina, jeste i treba da ostane jedan od elemenata u sagledavanju toga da li države ispunjavaju uslove koji se tiču vladavine prava i ljudskih prava i dobrosusedskih odnosa u regionu.

Upravo je pre nekoliko dana ministar spoljnih poslova Nemačke izjavio da „u zemlji koja želi ući u EU nema prostora za nacionalističku propagandu, za negiranje ratnih zločina ili za veličanje ratnih zločinaca“. Hoće li region razumeti poruku ispravno?

– Mnogi na koje se ova poruka odnosila bi odgovarali da se ’naši’ ratni zločini nisu ni dogodili nego da su podmetačina, ili da su ratni zločinci ’njihovi’, a ’naši’ su heroji. Ipak, ovakve poruke iz međunarodne zajednice, kao i u nekim slučajevima ranije, mogu da dovedu do toga da se domaće nacionalističke retorike barem privremeno umire. Poricanje zločina i veličanje zločinaca, osim što nikog ne preporučuje za društvo u EU, pre svega vređa žrtve iz drugih naroda, kvari odnose među državama u regionu i obmanjuje sopstvenu javnost.

„Itekako mnogo ratnih zločinaca i dalje živi slobodno“

Ivan Jovanović ukazuje da je, u poređenju sa drugim državama sveta i drugim sukobima, region Balkana učinio najviše na procesuiranju ratnih zločina ikada u istoriji, kada je u pitanju broj osoba koje su optužene i osuđene za ratne zločine pred domaćim sudovima.

– Ako gledate po tome koliko je ko svojih državljana ili pripadnika svoje etničke grupe procesuirao i ako gledate ukupan broj optuženih ili osuđenih pred domaćim sudovima, koji se meri sa više stotina pa i hiljada, zaista je ovaj region vodeći – kaže Jovanović. Sa druge strane, ne može se reći ni da je „konkurencija“ jaka, jer su procesuiranja za ratne zločine relativno skorija pojava u svetu. Podseća da je za sve države sveta u velikoj meri zajednička namera da izbegavaju da sude svojima za ratne zločine i da se često trude da zločine svoje strane sakriju, ali da je poslednjih decenija to sve manje moguće zbog jačanja i razvoja ljudskih prava i, posebno, međunarodnog pravosuđa, ali i zbog pažnje medija i uticaja, značaja i pritiska međunarodnih organizacija ali, u mnogim zemljama, i domaće javnosti.

No, ako gledamo sa drugog aspekta, koliko je zločina u našem regionu počinjeno, koliko je žrtava i kolika je njihova potreba za pravdom, zatim to da svuda u regionu postoje vrlo razvijeni zakonski okviri i da svuda imamo specijalizovane policijske jedinice, tužilaštva i sudove koji su sposobni da vode istrage i postupke za ratne zločine, onda nema mnogo razloga za zadovoljstvo i jasno je da je mnogo više trebalo biti urađeno. Itekako mnogo ratnih zločinaca i dalje živi slobodno, posebno onih koji su bili srednje ili visoko rangirani u redovima zaraćenih strana, i najčešće, ako ih nije procesuirao Haški tribunal, domaća pravosuđa se od zemlje do zemlje, nedovoljno ili nikako njima ne bave. Posebno ako ti visokorangirani pripadaju onoj etničkoj grupi koja je većinska u određenoj zemlji – zaključuje Jovanović.

Države regiona su na različite načine regulisale prava boraca žrtava rata, ali i civilnih žrtava rata. Srbija tu zaostaje?

– U Srbiji su za sada relativno dobro regulisana prava boraca, dok su veoma ograničena prava civilnih žrtava ratova devedeseti. Civilne žrtve rata su svedene isključivo na one koji su stradali na teritoriji Srbije i to od strane neprijateljske vojske, dakle, ne prepoznaju se žrtve koje su stradale od strane srpskih odnosno snaga SR Jugoslavije ili srpske žrtve stradale u drugim delovima regiona; zatim, traži se visok stepen telesnog oštećenja, ne priznaju se psihičke patnje kao posledica, što, između ostalih isključuje žrtve silovanja i tako dalje. Problem je i sa kratkim rokovima zastarelosti kod sudskog potraživanja naknade štete. Takođe, Srbija je trenutno jedina u regionu koja nema zakon o statusu i pravima porodica osoba koje se vode kao nestale u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Ta je grupa žrtava, kao i drugde u regionu, među onima koje najviše pate jer osim što su izgubili nekog člana porodice agonija se kod njih produžava jer još uvek nisu pronašli posmrtne ostatke svoji najmilijih što bi za njih bio kakav-takav smiraj. U naznaci je da će u Srbiji biti donet zakon o nestalima. UNDP sarađuje sa Komisijom za nestala lica Vlade Srbije i mi stojimo na raspolaganju da im pomognemo u izradi tog zakona, koji bi trebalo da porodicama nestalih omogući da dobiju ili regulišu prava koja im inače i po međunarodnom pravu pripadaju.

Mladi u regionu su radikalizovani, lako prihvataju aktuelnu rehabilitaciju ratnih zločinaca. Kako dopreti do njih?

– Kada govorimo o suočavanju s prošlošću i nasleđem ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, ključna tačka je kako će to naredne generacije da prihvate, šta će od toga da saznaju. Na osnovu toga mi možemo da znamo da li nam preti opasnost da se ovako nešto ponovi ili ne. Na žalost, ove teme se potiskuju. Vlade zemalja regiona nisu zainteresovane da se tim temama bave, posebno ne ako to podrazumeva i samokritično preispitivanje uloge sopstvene države. Neophodno je da mlađi naraštaji budu upoznati sa činjenicama koje su utvrđene na suđenjima, i u Hagu i pred domaćim sudovima i da čuju reči žrtava – i srpskih i bošnjačkih i hrvatskih i albanskih i drugih žrtava. Odgovornost je i na medijima da se ovim temama više bave, da daju prostor žrtvama svih nacionalnosti, da svoje izveštavanje baziraju na sudski utvrđenim činjenicama. Arhive tribunala u Hagu su vrlo lako dostupne na internetu. Mogu da dođu i do podataka iz domaćih presuda takođe. Neophodno je, zatim, da se institucije koje se bave obrazovanjem, od univerziteta preko škola bave ovim temama, na odgovarajuće načine za određene uzraste. Na žalost, kod nas čak i na studijama istorije na fakultetima ili istoriografskim istraživanjima, period devedesetih se zaobilazi uz opravdanje da je to nedavna prošlost i da je potrebna istorijska distanca. A ratovi na prostorima bivše Jugoslavije su jedni od najbolje dokumentovanih ratova ikada, pre svega zbog rada Haškog tribunala koji je prirodom svog posla prikupio ogromnu građu. Tamo su završili relevantni delovi arhiva svih vojski iz regiona, mnogo toga iz državnih arhiva i zemalja regiona i drugih država. Postoji bogat fundus arhive realnih zapisa, priča, svedočenja žrtava i očevidaca o tome šta se dešavalo. Mediji su o ovim sukobima izveštavali i slikama prenosili.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto: privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: 2021
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga